Šta se zaista krije iza promene ruske nuklearne doktrine?

Dok se zapadni lideri u javnosti prave da ih nije briga što je Rusija planira da promeni svoju nuklearnu doktrinu, ali je realnost znatno drugačija, piše ruski politikolog Vasilij Kašin.

Predlog izmene ruske nuklearne doktrine odavno je najavljen, a prema rečima ruskog predsednika Vladimira Putina, o njemu se razgovara već nekoliko nekoliko meseci, a verovatno i duže.

Katalizator je, naravno, bilo proširenje liste zapadnog oružja koje Ukrajina koristi, kao i proširenje njenih vojnih operacija protiv Rusije. Očigledno, na osnovu tih iskustava, rusko rukovodstvo je odlučilo da usavrši svoje doktrinarne dokumente i izmeni ih kako bi mogli da odgovore na sve pretnje koje su se ranije smatrane beznačajnim, a koje su sada izbile u prvi plan.

Pošto je reč o dugom procesu, stručnjaci iz različitih zemalja već neko vreme raspravljaju o mogućem razvoju situacije. Među našim prijateljima postoji razumevanje da će se ruska politika nuklearnog odvraćanja izmeniti u sadašnjim uslovima bez presedana. Ne treba očekivati nikakve izlive radosti, ali neće biti ni značajnijih negativnih posledica, ukazuje Kašin, prenosi RT Balkan.

Zapad ima dobro razvijene modele za odgovor na bilo kakve ruske akcije u nuklearnoj sferi. Zvanično, oni njihovi zvaničnici tvrde da ih to ni na koji način neće pogoditi, kao i da ne nameravaju da uzimaju u obzir ruska upozorenja. Ali u praksi znamo da izjava na predsedničkom nivou uvek ima posledice, često vrlo snažne.

Kašin podseća da se tokom sukoba u Ukrajini razgovaralo o prilično radikalnim opcijama, uključujući stvaranje zone zabranjenog leta, raspoređivanje NATO trupa, stacioniranje borbenih aviona koji bi mogli da deluju iznad ukrajinskog tla i još mnogo toga. Ali ništa od toga se nije dogodilo upravo zato što je ruska strana jasno artikulisala kako bi na to odgovorila – i ta upozorenja su dala rezultate.

Sledeći koraci Rusije mogu biti dodatne vežbe ili napuštanje nekih ranije prihvaćenih ograničenja – na primer, o skladištenju taktičkog nuklearnog oružja i njegovoj koncentraciji u centralnim skladišnim bazama.

U nekom trenutku su, pretpostavljam, moguće i nuklearne probe, iako je bilo izjava da ih nećemo izvesti pre Amerikanaca, ukazuje Kašin, dodajući da kako se Vašington bude kretao ka daljoj eskalaciji, ta samonametnuta ograničavanja mogu postati irelevantna.

Amerikanci su oduvek smatrali normalnim da na izvestan način pokušavaju da “podele” bilateralne odnose sa Rusijom na više delova: s jedne strane, zvanično su sebi postavili cilj da nanesu strateški poraz Rusiji, dok s druge strane žele da razgovaraju o pitanjima kontrole naoružanja.

Moskva je prošle godine već odbila mogućnost takvog dijaloga, a izjave ruskih zvaničnika jasno su stavile do znanja da je razgovor nemoguć bez suštinske promene u prirodi američko-ruskih odnosa.

U isto vreme, Amerikance je to oduvek zanimalo samo zato što su tek u ranoj fazi modernizacije svojih nuklearnih snaga i bilo bi potrebno mnogo godina i novca da se one izjednače sa nuklearnim snagama Rusije. Oni bi želeli da Rusiji i Kini nametnu sporazume koji bi ograničili njihove kapacitete za razvoj.

A onda, kada bi već uspostavili proizvodnju i razmeštanje novih strateških nuklearnih sistema, oni bi odustali od svih ograničenja, kao što su to već mnogo puta činili sa drugim sporazumima.

Takvo američko lukavstvo više neće moći da prođe, zaključuje Kašin.