Štajgeri na dedinjskom pojilu

Piše: Nebojša Jevrić

U zoru trećeg dana, neko me privede na ovo pojilo. Bila je to gajba Narodnog Heroja kojem je (na vest o smrti Komandanta) pozlilo; hitno ga prebace u bolnicu, a mi se prebacimo u njegovu gajbu.

Gospodin Bukovski povraća, jer mu je muka od mlakog Bipovog piva i ljute rakije iz Krajine.

Dva umetnika na slobodi bistre tekuću kulturnu politiku sa Batom Ciganinom, džeparošom, starim štajgerom koji sa razumevanjem klima glavom. U susednoj sobi, na krevetudupljaku, spavaju Mica i Cica, Edo i Goran, bradati slikar sa Krsta.

Zaspali jedno preko drugog, pijani, naduvani, goli. Edo Višo, musliman iz Trebinja koji se predstavljao kao Eduard Višo, Francuz, potomak Napoleonovih oficira, zaspao Mici na sisama.

Goran Bradonja zaspao između Micinih nogu, naslonjen na veliku dlakavu zver.
Zaspao je otvorenih usta.
On uvek hrče kad spava.
On uvek spava na leđima i nema jedan prst, palac na desnoj ruci.
U drugoj sobi, dok ekipa nestaje polako u pijanom snu, Emil i ja pijemo vinjak. Aca Šerif pije parkopane, artane i ostale tane.
Aca nam džabe troši rakiju.
Napunio šoljicu rakijom, zapalio je i sad kuva na plamenu rakije opijum u kašici.

Buca, kojem je dosta priče o samoubijanju, zaspao na klozetskoj šolji.
Milutin Kukrika peva uz gitaru: „Neću da budem isti , dosta mi je mita. Dosta revolucije, Partije i Tita!“

Pred zoru, Eduard iz Bosne probudi se među Micinim sisama.
I šta je dugo moglo jednom Bosancu da padne na pamet, mamurnom među dudama, nego da ga negde ugura.

Naduvan i pijan, nije mogao znati da tamo spava Goran na leđima i hrče, zarastao u bradu. Slikar se probudio i zagrizao.
Iz stounda trgne nas vrisak – Eduard, dvometraš, sukulenta, stajao je go na vratima. A iz nabreklog uda šiklja krv!
“Šta je, Edo?!“ vrisnuli smo, misleći da se Buca ubio.
„Nebojša!? Emile!?“
„Šta je, bolan? Šta ima?“
„Jelicina riba ima zube!“
General se lečio na VMA, a mi smo se lečili kod njega. Generala smo videli samo na fotografijama, u knjizi „Narodni heroji Jugoslavije.“
Narodni heroji su fini svet. Imaju fine gajbe i piju fina pića.
Generalova ćerka je bila književno otkriće Saše Plavšića.
Bivšu đankozu,sada šljokaru,pronašao je negde blizu dragstora.
On je žicao lovu, ona je došla da kupi piće.
Nije volela da šljoka sama pa je pozvala Sašu.
Saša je pozvao ostale.
Oni su pozvali one koje nije pozvao Saša.
Tako je bilo prvih dana.

Posle su za gajbu saznali i oni koje niko nije pozvao.Komšija Grobarov dođe sam. Njega niko nije trebalo da pozove. Njemu niko nije rekao da dođe.
U šlafruku ispod kojeg nije imala ništa, s velikom šljivom ispod oka Brana se vuče kroz stan čiji su podovi puni pikavaca, polomljenog stakla koje niko ne sklanja, po ispovraćanim, prljavim persijskim tepisima. „Nemoj da hodaš bosa možeš da se posečeš,“ molio sam je.

Dopadala su mi se njena gola stopala. Ne znam da li je ona to znala; ali sedne mi u krilo. I ja se uplašim.
Jer Brana je bila toliko mršava da sam čuo, dok je hodala, kako joj kloparaju kosti.
I ko zna kako bi se sve završilo da se nije pojavio Cale koji je odvuče u krevet.
Calelegenda ostao je nedavno bez žene. Umrla od ciroze. Došao je jednoga dana ožalošćen, noseći njene cipele. „Umrla je Cana i, evo, doneo sam ove njene skoro nove gilje da tapnemo za neku kintu.Treba da popijemo nešto za dušu.“
Do podne je Cale zaustavljao prolaznike, nudeći cipele svoje pokojne žene na prodaju. U podne je cipele otkupila moja gazdarica gospođa Kajsija Majkić)
Vatrena je nekada bila kuvarica u Sava mali. Onda su joj izvadili bešiku i stavili kesu sa crevom i slavinu.Kad bi se kesa napunila, Vatrena je išla zajedno sa nama u muški WC i otvarala slavinu.A punila se često jer je pila pivčugu i mnogo volela da jede. Ona je vadila meso iz zamrzivača i spremala nam klopu.

Jelo se dobro i carski. Dobri su tipovo bili ti generali. Bilo je u zamrzivaču i divljači i srpskih svinja.

Samo u gornjem delu generalske uniforme obučenom na golo telo, Saša je držao banku. Saša je bio dvoribi i nije se ljutio na Caleta.

Saša se predstavljao kao autor romana Leglo crnih mačaka koji nikada niko nije video.

On je „zamenik pisca“ rekao je pokazivši u prvcu Brane štajgera Caleta koji se znojio i dahtao. Niko nije zamerio Caletu.Bio je korotan zbog Cane i morao je da se teši.

Brana je pozvala na čaj svoju najbolju prijateljicu, takođe ĆNH (ćerku narodnog heroja), pa odluči da prvi društvo Brani dok se tata ne vrati.
Ć NH Ljilja je kasnije počela da se bode i još nije toliko pukla kao Brana. I njoj se dopao Saša.

Saša je tukao jednu, pa drugu, pa malog Coleta i s vremena na vreme još ponekog.
Uniforma mu je dobro stajala i nije čudo što što im se dopadao.
„On je zamenik pisca, a ja sam zamenik Narodnog heroja,“ objašnjava Emilu i pogađa se s njim da mu uradi portret u generalskoj uniformi. Celu figuru.
Kad su Ratnici ušli u Beograd, doveli su sa sobom ratne drugarice u vunjenim konbinezonima koje su pevale: „U dolini kraj Bistrice, kajmak jedu drugarice; kajmak jedu a med meze, podmazuju mitraljeze.“

Kao poslednju odbranu grad im je poslao svilene konbinezone u ložnice.
Ratnici, navikli na vunjeni donji veš, nisu ni primetili kako grad na njihovim vratovima, u tuđim krevetima koje su osvojili, u polumraku spavaćih soba od svilenih konbinezona pravi svilene gajtane.

Grad ih je davio jednog po jednog. Iz ordena Narodnog heroja, Vera Krečana vadila je perorezom kamenčiće za prodaju.

Mi, kojoti iz podnožja Terazijskog grebena, upadali smo kroz dimnjaka, kroz prozore, u nebranjene kule čija vrata su nam otvarali produkti raspadanja, potomstvo Svilenih Konbineta i Ratnika.

Prvi narkomani u Beogradu bili su deca sa Dedinja. Leteli su Lir Džetom za Dubrovnik, a možda i dalje, po drogicu, po doup. Prvi su dobili pasoše i stigli do Anda. Prvi do plantaža. Umirali su polako u ustanovama zatvorenog tipa. Još se sećaju ulice Beograda ćerki Cvijetina Mijatovića.

Samo u gornjem delu generalske uniforme, na golom telu, sa ordonom iz kojeg su izvađeni kamenčići dok mu se između nogu zaplitalo spolovilo, Saša je komandovao napad na poslednje zalihe rakije koje su molioci iz zavičaja donosili Generalu. Na svakoj je bilo ispisano godište i ime onoga koji je flašu donio.

Rakija je mirisala na zavičaj, na daleka sela u Bosni odakle je General, nekada davno, krenuo u rat. Mirisala na seljački znoj, na svitanje pod planinom.
U petosoban stan, na Kalenića gumnu, uselio se miris Štajge, smog Sava Male, ispišanog veša, povraćana, vonj okružnog zatvora Padinska skela.

Ratnici gradske gerile razvlače ratni pljen iz gajbe generala.
Domaćica vredno radila; otvori oči i odmah traži flašu.

A nama dosadno. Bože, kako nam je bilo dosadno! Sa gramofona pre nego što smo i njega na Kaleniću zamenili za rakiju, čuo se glas Morisona. Ko zna koliko smo puta okrenuli plaču. Morison, Morison! Samo smo njega slušali.