Štakorova štikla

Piše: Nebojša Jevrić

Dok je konobarka kuvala prve jutaranje kafe u kafanu utetura čovek vukući proslavljenu švercersku torbu iz devedesetih – „krmaču“.

Sede ispod slike Radovana Karadžića i naruči duplu votku.

„Ja sam Pacov!“ rekne iako ga to niko nije pitao.

„Dajte piće za sve!“

U kafani nas je bilo četvoro. I svi smo pili kafe.

Samo Cojka konobarka uze votku.

Uvek mi se više dopadala reč : štakor. Čovek je zaista ličio na štakora. Šiljaste uši, izduženo lice, tanak nos, brkovi retki, sitne lukave očice. On majušan. Na njemu firmirana roba, svetleće patike.

Posle su stigli i ostali.

Štakor je nastavio da naručuje.Sebi duplu votku, ostalima šta ko pije.

Videlo se da je noćašnji.

Kad je došlo vreme plaćanja poče da vadi stvari iz torbe.

„Ovo je sve sa druge strane Dunava“ uhvati sumnjičave poglede. Jer roba je očito bila
vruća.

“Jeftino.Džabe!“

Bilo je tu svega i svačega.

Šule kupi za burazera kožnu jaknu za osamsto dinara. Neki majstor hilti bušilicu.

Sa dna torbe izvuče desnu žensku cipelu, štikla deset centimatara visoka i pokloni umesto bakšiša Cojki.

Ali levu ne nađe. Zaludu je po torbi rondao.

Na kraju odustade.

„Ostala u šteku. Doneću sutra.“

Cojka štiklu stavi u izlog.

Drugu cipelu nikad nije dobila. Niti se Štakor ikada pojavio. Očito je zaspao u tramvaju i probudio se na poslednjoj stanici, te tako do kafane na kraju grada dolutao. U cipelu smo stavili sasušeno cveće. Napravili ikebanu.

Vreme je prolazilo. Po štikli je padala prašina.

I kao što puška okačena o zid u prvom činu u trećem mora da opali, nađe mesto u priči.

Svakoga jutra u kafanu dolaze Slovenac i Brda.

Slovenac nije nikakav Slovenac već Srbin iz Srpske. Rođen, odrastao i penzionisan u Sloveniji.

Istina, navija za Sloveniju kad igra protiv Srbije, dvometraš, bivši košarkaš. Pije „kompletić“- pivo i rakiju.

Brda Sprda, uvek spreman za neku ujdurmu i majstor za pravljenje skurnji u kafani, pije retko.

Slovenac u kesi nosi cipelu što ju je popravljao Šuca obućar, komšija kod kojeg se popije više pića nego u prosečnoj kafani.

Cipela se odlepila sutradan. Slovenac je ljut jer u Deželi tako nešto ne bi moglo da se desi.

Toki, koji ima kancer i pije samo vodu, ali naručuje piće za celu kafanu, viknu turu.

Posle i ostali. Prema mogućnostima.

Već dobrano urađen, Slovenac ode u prodavnicu preko puta da kupi cigarete.

Brda Sprda je samo to čekao.

Skide štiklu sa izloga, baci cveće. Iz kese izvadi odlepljenu cipalu i ubaci štiklu.

Uskoro se i Slovenac vrati.

„E, baš volim da dolazim u ovu kafanu. Uvek neka šala. Uvek veselo. A i niko se ne ljuti.“

Cojka na izdrža. Poče da se smeje kao luda. I drugi se zasmejuckaše.

„A što se ti smeješ?“ upita Slovenac.

„Onako, počeo dobro dan…“

Slovenac uze kesu sa štiklom i ljut na obućara odjezdi dugim koracima prema Šucinoj radnji.

„Jesam ti doneo da mi zalepepiš cipelu? A ona se jutros odlepila!“

„Jesi!“

„ Šta je ovo?“ viknu na preplašenog Šucu.

„Šta je ovo?“ upita i izvadi iz kese Štakorovu štiklu.

„To.

..Tooo…je štikla.“ promuca već pijani, prepadeni obućar.

„E ovo nije već zajebancija!“ reče Slovenac i tog se dana više u kafani ne pojavi.

Sutradan je bio prvi na prozivci. Niko se ne usudi štiklu da pomene.