Стаматовић: Апел митрополита Амфилохија на одбрану Косова последњи глас разума
1 min read
Да се лажирани „унутрашњи дијалог о Косову и Метохији (КиМ)“, а у ствари Вучићев монолог са самим собом, води искључиво с циљем прибављања алибија за легализацију већ донете одлуке о одрицању од 17 одсто територије коју ће нам велики вођа саопштити у марту, још један доказ, потврђује и став дела црквених великодостојника, предвођених митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем који упозоравају да се први пут у историји надвила опасности да српска рука потпише предају КиМ у туђе руке, изјавио је Милан Стаматовић, председник Иницијативног одбора Здраве Србије (ЗС).
Стаматовић је још једном позвао Синод и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве (СПЦ) да, „коначно, испоштују вољу својих верника и одустану од подршке Вучићевој издајничкој политици и својим примером пошаљу поруку српском православном народу да његова црква и држава Србија никада неће отићи са територије Старе Србије, тако што ће СПЦ своје историјско седиште вратити у храмове Пећке патријаршије за шта се, осим ЗС, залажу и Народни покрет ‘Отаџбина’ са КиМ, Српска лига, Скупштина АП КиМ на окупираним територијама, Патриотски блок КиМ и многи други“.
„Апел за одбрану Косова који је представио митрополит Амфилохије, није никакав политички памфлет нити мешање цркве и вере у политику, већ алармантни сигнал и последњи глас разума одговорног духовника који позива на уједињење цркве и српског народа, у намери да се ослободи привремено окупирана јужна српска покрајина. У истом правцу иде и јасна порука владике бачког и портпарола СПЦ Иринеја Буловића да државно руководство мора да се управља већинским ставом српског народа о КиМ“, каже Стаматовић и додаје да је обавеза председника Србије да брани државне и националне интересе без обзира на претње и уцене које му долазе од његових „пријатеља“ из Америке и Европске уније (ЕУ), на шта га подсећа и заклетва дата на Јеванђељу.
„Ако Вучић нема храбрости да отворено призна сопственом народу да ЕУ захтева предају Косова зарад неизвесног чланства у ЕУ, Црква као вековни заштитник српског идентитета и опстанка Срба, мора да преузме одговорност и одговори на све Вучићеве манипулације државом и нацијом тако што ће вратити трон ‘архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског’, како гласи пуна титула српског патријарха, у Пећ и тиме пошаље јасну поруку напредњачкој власти, Приштини*, Вашингтону и Берлину, да неће дозволити трговину јужном српском покрајином и завичајем немањићког царства ради тзв. европских интеграција“, нагласио је Милан Стаматовић.
Приштина* – сепаратистичка власт на КиМ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вучић не може ни своју шупу на српској земљи да поклони,а не СРПСКУ КОЛЕВКУ.
овек који је преживео сусрет са Антом Павелићем, а није му се покорио, велики светитељ наше цркве је и Варнава (Настић). Клеветан, малтретиран, затваран, неподржан од патријарха Германа и црквених тела када му је било најтеже, велики беседник и духовник који је ућуткан и био затворен у четири зида под сталном присмотром службе државне безбедности, епископ Варнава је рођен у САД-у и као такав, његов случај би могао да буде отежавајућа околност у пријатељским односима социјалистичке Југославије и САД-а. Његова вишегодишња агонија завршена је 1964. у Беочину, «где је умро под врло чудним околностима 12. новембра.» Упокојио се после посете зубару, па се сумња да је отрован.
Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: “…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.“
Шта се десило после смрти патријарха Лукијана? Почео је Први светски рат у коме је агресивна Аустроугарска хтела да покори и анектира читаву Србију. Међутим, десило јој се зло и наопако, па је као поражена страна изгубила већину територија на којој су до тада живели Срби. Великим делом, српски народ је ушао у нову државу, која је названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, “бечки синдром“ није мимоишао ни ову краљевину без благослова Божијег. Опет је Ватикан играо улогу, и опет су појединци губили живот на тајанствен начин. Овде пре свега мислимо на патријарха Варнаву (Росића) који је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро “под још увек неразјашњеним околностима“.
Ни у следећем периоду, који са историјским варијацијама, до данас траје, српски епископи нису били нимало срећнији. После Беча и конкордатског периода, нову социјалистичку Југославију повео је бечки ђак, бравар који је добар део свога живота провео у Бечу – наравно, мислимо на Јосипа Броза. Да «бечка школа» има утицаја и на ову државу, нисмо морали много да чекамо да се покаже. Мада је патријарх Викентије (Проданов) важио за попустљивог човека, није био довољно попустљив колико је то требало комунистима. “Умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната тзв. ‘Македонска православна црква’. У сваком случају, његова смрт није била природна“, каже еп. Сава. То се десило 1958.
Стаматовић: Црква не сме да дозволи Вучићу предају КиМ!
Nece,samo iz istorije smo naucili kod SPC, da su moguca iznenandna i ktaka oboljenja nasih velikodostonika.T ide toliko daleko u proslost ,koliko i u sadasnje vrijeme.
Smanlijama nije bio problem nikavi da nekog Mitropoilta Episkopa ili Patrijraha ubiju,ili mu oderu kozu,nijesu se ni krili a bogme ni do danas postidjeli.
Evo odlomak iz knjige Episkopa Sumadiskog Save o stradanju episkopa i iznenadnoj smrti istih.
Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски jерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.
Свети Теодор Вршачки
Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем (Стефановићем) 1758. године, али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им и живима драли кожу као што је случај са св. Теодором Вршачким 1594. или са митрополитом Пајсијем Будимљанским 1654. године, док је у Аустроугарској царевини такав варварски начин убијања био неприкладан. Да напоменемо и то, да и понашање наших епископа у самом Бечу није било понекад баш по бечком „бонтону“. Тако Гаврило, касније епископ славонски, који је био у пратњи патријарха Арсенија Чарнојевића 1706. „у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о Православној Цркви.“
О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад “Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?“, Сремски Карловци 1922.
Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:
1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.
1708. митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“
1790. митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“
За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је “после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.“
Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу “лакше умирe“ доказује и случај Јефтимија, митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на “консултацијe“ у Беч, али митрoполит Јефтимије “није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба“.
У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био eпископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије је већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.
Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.