Stanje austro-marksističkih, komunističko – internacionalnih organizacija u Srbiji u jesen 1943, uključujući i partizanske odrede

Piše: Dušan Buković

Autor ove uvodne beleške preturao je nedavno zaostale hartije bivšeg obaveštajca Kraljevine Jugoslavije i policijskog funkcionera i među njima je nađen gornji izveštaj.

Pisao ga je austromarksista-internacionalista Nikola Jovanović (pavo ime Vasilije Buha) do Drugog sv. rata privatni nameštenik i član austromarksističko-komunističke partije u Srbiji (Vidi: Enver Redžić, Austromarksizam i jugoslovensko pitanje, Beograd, 1977).

Jovanović je rođen 1913 godine u Mostaru, a od početka rata 1941 godine nalazio se kao strogi ilegalac, profesionalni revolucionar i član austro-marksističkog Pokrajinskog Komiteta Komunističke Partije za Srbiju, zadužen sa radom po organizacionoj liniji.

On je prilikom jedne veće provale početkom oktobra 1943 godine uhapšen od strane Nedićeve policije i prilikom pretresa među njegovim vrlo dobro sređenim hartijama pronađen je i ovaj izveštaj. On je pisan njegovom rukom ćiriličninim slovima sa plavom hemijskom olovkom na nekoliko polutabaka požutele hartije, koja je tada bila u upotrebi i sadrži dva dela.

PRVI DEO je kraći i ceo se sastoji od samo jednog polutabaka. U njemu Jovanović donosi suve statističke i koliko god je to pod tadašnjim prilikama bilo moguće dobro proverene podatke o brojnom stanju članova austro-marksističke partije i boraca partizanskih odreda u svima krajevima tadašnje Srbije, koje je kontrolisala Nedićeva vlast pod nametnutom i neželjenom okupacijom.

Pisan je u svakom slučaju kao potsetnik za referat na sednici PKKP za Srbiju, koji je Jovanović posle svojih putovanja u cilju kontrole, podrške i reorganizacije partije i odreda na terenu redovno podnosio plenumu komiteta po povratku u Beograd, a verovatno i za izveštaj austro-marksističkom Vrhovnom partijskom i partizanskom vođstvu, koje se u to vreme nalazilo na području tzv. „Nezavisne Države Hrvatske“.

DRUGI DEO ovog izveštaja koji je bio kao neka vrsta komentara sadrži nepunih pet polutabaka, pisan je takođe na požuteloj hartiji, Jovanovićevim rukopisom, koji je utvrđen i upoređen sa prvim delom u zatvoru Nedićeve policije.

Izveštaj koji ćemo dole u celosti i bez izmene i jedne zapete verno prepisati i doneti govori sam za sebe i njemu nisu potrebni nikakvi komentari, izuzev ove uvodne beleške.

Smatramo da će ovaj izveštaj biti najbolji odgovor zvaničnoj i nezvaničnoj austro-marksističkoj komunistickoj istoriografiji o nekoj njihovoj jačini, organizovanosti i uticaju, kojeg su oni imali tada u Srbiji, uoči Teheranske konferencije 1943 godine, kada je srbofobični Vinston Čerčil zahtevao od Staljina i Ruzvelta da Brozovim austro-marksistima, komunistima-internacionalistima treba pomoći materijalnim sredstvima u ratnoj opremi, kao i u komandnim operacijama, što je više moguće (Vidi: Carol Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966, str. 781; Sigrid Arne, United nation primer, New York – Toronto, 1948,str. 56).

Sve je išlo po izvesnom srbofobičnom evropskom i američkom trijalističkom planu, da Srbi budu izbrisani iz grupe evropskih naroda. Za njihov srbofobični plan zalagali su se u devetnaestom i dvadesetom stoleću i izvesni podjarmljeni komunisti-internacionalisti, austromarksisti u Srbiji, koji su na mitinzima u toku Drugog sv. rata govorili: „Ako nestane Srba, naselićemo Kineze!“.

Imajući na umu da je engleski istoričar, član Modlin Koledža, profesor Tejlor (A. J. P. Taylor) objavio knjigu pod naslovom “Drugi svetski rat” (The Second World War, an illustrated History) u kojoj doslovno stoji: „Do kraja 1944. godine sav mogući materijal doturan je samo Titu. Podizanje Tita je čisto britanska avantura i današnja Jugoslavija je britanska tvorevina…“ (Vidi: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, str. 178).

Ne treba zaboraviti da su anglo-amerikanci naoružali i reorganizovali podjarmljene jugoslovenske austromarksiste, komunistei- nternacionaliste na Visu 1944 godine i da su im pomogli da dođu na vlast u eksperimentalnoj i neblagodarnoj i na dug rok neodrživoj Jugoslaviji.

Prema podacima koje je izneo Ficroj Maklin, angloamerikanci su im dali „preko 100,000 pušaka, preko 50,000 puškomitraljeza i automata, 1,380 minobacača, 324,000 mina za minobacače, 636,000 granata, preko 97,500.000 okvira municije za streljačko oružje, 700 radiostanica, 175,000 uniformi, 260,000 pari čizama…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324, 000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” ( Vidi: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, str. 474)

U ovom kontekstu valja ukazati da je u toku Prvog sv. rata ruski general Brisilov potukao austro-ugarske imperijaliste u Galiciji 1916 godine i da je srbofobični imperijalista i austrofil Vinston Čerčil optužio Srbe, za koje je rekao da su to prouzrokovali “mrski srpski svinjari” (“…hated pigfarmers of Serbia…” (Vidi: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, str. 708).

Što se pak tiče srbofoba Čerčila, on je u toku 1943 godine rekao Božidaru Puriću, predsedniku Jugoslovenske pučističke vlade „da u Evropi postoje dva imperijalizma, pruski i srpski , koje treba zgaziti…“ (Vidi: Vukašin Perović, Enciklopedijski i p olitički komentar genocida – prva četnička enciklopedija, knj. 1, sv. 3, Minhen, 1973, str. 208).

Čerčil je podjarmljenom kralju Petru II Karađorđeviću otvoreno rekao “da on za njega nebi žrtvovao ni jednog vojnika ili jednog penija, da mu pomogne da dođe na presto” (Vidi: Alexander Wert, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, str. 883).

Polazeći od činjenice da ni Ruzvelt nije bio bolji i da je svoje srbofobično i anti-monarhističko raspoloženje poverio supruzi Elenori u junu 1942 godine prilikom posete kralja Petra II u Vašingtonu, kada je rekao: “… ovaj mladi čovek treba da zaboravi da je on kralj…” (Vidi: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, str. 237).

Ruzvelt je bio protivnik uspostavljanja Kraljevine Jugoslavije jer se zalagao za Nezavisnu Državu Hrvatsku i za Nezavisnu Državu Sloveniju (Vidi: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, str. 224).

Činjenica je da je kralj Petar II bio maloletan i i da je doveden na vlast 1941 godine pomoću 27-martovskog puča kojeg su organizovali između ostalih i anglo-amerikanci preko svojih lakeja u Beogradu, kako je to zabeležio John Colville u svom dnevniku pod datumom od 4 marta 1941 godine, gde stoji: “da je vidio Donovana, koji se vratio sa Balkana, gde je iza kulisa pripremio plan i da će zavesa ubrzo da se digne…” (Vidi: John Colville, The Fringes of power – 10 Downing street diaries 1939-1955, New York, 1986, str. 359; Anthony Cave Brown, Wild Bill Donovan – The last hero, London, England, 1982, str. 156-157; Dr Danilo Gregorić, Samoubistvo Jugoslavije – poslednji čin jugoslovenske tragedije, Beograd, 1942).

Bila je očigledna namera anglo-američkih imperijalista-trijalista da preko svojih lakeja, među kojima se nalazio i podjarmljeni knez Pavle Karađorđević, pripreme Kraljevinu Jugoslaviju za katastrofalni rat 1941 godine ali da oni ni prstom ne mrdnu da obuzdaju nemačke i italijanske okupatore i njihove satelite.

I pored ogromne pomoći koju su dobili Brozovi austromarksisti-komunisti od anglo-američke vojske i vazduhoplovstva posle kapitulacije Italije, oni nisu mogli da dođu na vlast u Srbiji sopstvenim snagama. Presudnu ulogu je odigrala Sovjetska armija, koja je svojim operacijama u Srbiji u jesen 1944 godine omogućila velikohrvatskom fireru-diktatoru, Josipu Brozu tzv. „Titu“ da uspostavi velikohrvatski, austromarksistički, intermarijumski, fabijansko-bundistički i boljševički poredak u Jugoslaviji.

U sovjetskom časopisu “NOVAJA I NOVEJŠAJA ISTORIJA”, Moskva, 1960, broj 5, na str. 133, stoji da su sovjetske trupe za isterivanje nemačkih okupacionih trupa iz Srbije upotrebile: devetnaest pešadijskih divizija, pet stotina tenkova, dve hiljade aviona i devet pešadijskih bugarskih divizija.

Ne zaboravimo da su Brozovi austro-marksisti, komunisti-internacionalisti sa svojim sopstvenim snagama uspeli da uđu u glavne gradove tzv. Nezavisne Države Hrvatske i Slovenije nedelju dana posle Hitlerovog samoubistva!

Nažalost, mnogima ni dan danas nije jasno sa koliko su malim snagama Brozovi austro-marksisti, komunisti-internacionalisti ustoličeni na vlast u Jugoslaviji pomoću svojih mentora Čerčila, Ruzvelta, pape Pija XII i Staljina… To najbolje ilustruje i ovaj suvi statistički izveštaj austro-marksiste, komuniste-internacionaliste Vasilija Buhe (alias Nikola Jovanović), gde između ostalog, stoji:

“K.P. u Srbiji u toku 43 g. bila je sve slabija i brojno i kvalitativno u svojim kadrovima. Ogromne žrtve i gubici naročito u rukovodećem kadru iz 42 g. nastavili su se bez zastoja i u 43 g. K.P. u Srbiji morala je da povede najodlučniju borbu za svoj opstanak pred organizovanim i upornim progonima nadmoćnih snaga udruženih neprijatelja.

Zato je PK tražio od CK i Vrhovnog Štaba da se pošalju pojačanja u vojnim i političkim rukovodiocima i da se prebaci u Srbiju za pojačanje partizanskih odreda bar one srpske partizanske snage koje su se krajem jeseni 41 g. povukle iz Zapadne Srbije u Sandžak. To je bio preduslov da bi se u Srbiji održao partizanski pokret uopšte pošto je pritisak neprijatelja bio svakim danom sve snažniji i porazniji.

Namere su bile da se uz pripomoć toga pojačanja razvije šira mobilizacija u narodu i razvije veća aktivnost protiv okupatora a naročito protiv bugarskog okupatora jer je on bio slabiji i u borbi sa njime moglo se je lakše dolaziti do uspeha i do oružja i municije. Bilo je predviđeno da se naročito na jugu Srbije stvori jako vojničko uporište – da se stvori brigada a zatim i divizija koja bi stvorila u Leskovačkom okrugu makar manju – privremeno slobodnu teritoriju, odakle bi se kao iz glavnog uporista mogao dalje širiti partizanski pokret na sve strane.

Taj kraj je naročito pogodan i strategijski važan jer se nalazi između Srbije, Sandžaka, Kos. Met., Makedonije i Bugarske. Povezivanjem sa partizanskim odredima iz tih krajeva to bi imalo veliki ne samo politički već i vojnički značaj. Radi toga je Leskovačkom okrugu i njegovim odredima u zadnje vreme posvećena najveća pažnja i pomoć. I zato su partizanski odredi na Jugu Srbije u zadnje vreme bili naglo pojačani i tu je bila skoncentrisana glavna partizanska snaga u Srbiji.

Stvaranjem makar i male i privremene slobodne teritorije u Srbiji imalo bi ogroman politički značaj za dalje jačanje partizanskih snaga kada bi se moglo tamo prebaciti najveći deo kadrova koji se kriju i koji je pod stalnim progonom vlasti u pozadini i ne samo oni već bi se mogli prebaciti ostaci oslabljenih i razbijenih odreda na oporavku. Tamo bi se mogli uspostaviti svi sektori rada u pokrajinskom obimu. Postojala bi kud i kamo veća mogućnost da se otuda rukovodi, celokupnim radom u Srbiji. Bila je namera da se stvore čvrste veze između Šumadije i Juga Srbije.

U tom cilju nastojalo se je da se nabave 3 radio stanice (za Beograd, Šumadiju i jug Srbije) koje bi bile stalno u vezi a najjača od njih bila bi u vezi sa Vrhovnim Štabom. Time bi se mnogo doprinelo jer bi postojala stalna i redovna veza i moglo bi se na vreme preduzimati određene akcije i smislu dobijenih direktiva a ne kao do sada da zbog stalnih prekida veza zadocnjavaju i zastarevaju i izveštaji i potrebne direktive. To sve skupa bi omogućilo da se dobije bolji pregled situacije i olakšalo bi da se savladaju mnoge teškoće i slabosti. Time bi bila stvorena mogućnost da se nešto učini na pitanju saradnje sa ostalim građanskim grupama koji su protiv okupatora.

Nastojanje u tom pravcu da se ojača jedinstveni narodno-oslobodilacki front išla su zatim da se što pre stvore i ojačaju okružni N.O.O. i da se stvori Antifašističko Veće narodnog oslobođenja za Srbiju, kao politički organ partizanskih odreda i narodno oslobodilačke borbe. Pored toga bilo je nužno da se stvori Pokrajinski Odbor U.S.A.O.J., i pokrajinski odbor A.F.Ž., i da preuzmu organizaciju i rukovođenje sa tim pomoćnim masovnim organizacijama. Trebalo je ponovo i u Beogradu stvoriti makar malu ali čvrstu organizaciju. To su bili glavni zadaci i na tome su se angažovale glavne snage partije.

U tom smislu su vršene pripreme i nastojalo se je svima silama da se što pre ostvare iznete namere i postavljeni planovi. Razume se da su teške organizacione slabosti i objektivne teškoće rada bili velika prepreka za ostvarenje postavljenih zadataka. Pokušalo se je i organizaciono pitanje srediti. Ali se nije moglo sve odjednom i u isto vreme srediti. To su bili i suviše teški i obimni problemi da bi se mogli savladati sa sopstvenim tako oskudnim snagama.

Pokušaji da se to ostvari i pre dobijene pomoći odozgo nisu dali nikakve rezultate jer su policija s jedne a srp. drž. oružani odredi s druge strane to na vreme sprečavali razbijajući sve jače part. organizacije i partiz. odrede.

Čitav taj plan bio je bez sumnje u vezi sa opštim nastojanjem Vrhovnog Štaba da se borba partizanskih odreda u Srbiji tesno poveže sa partizanskim odredima u drugim krajevima bivše Jugoslavije. I ne samo to, već je Vrhovni Štab išao za tim da se u Makedoniji stvori čvrsto vojno uporište i da Makedonija kao strategijski vrlo važna oblast bude središte partizanskog uporišta.

Tu je trebalo stvoriti veću slobodnu teritoriju, dovesti brojnije partizanske odrede i napraviti vojničku žižu i čvrsto uporište za povezivanje i rasplamsavanje partizanskih borbi u okolnim zemljama: Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji, Crnoj Gori, Kos. – Met. i Sandžaku. Tu je trebala da se osigura i sigurna baza za stvaranje Balkanskog štaba za sve partizanske odrede u balkanskim zemljama.

Jasno je da bi u tome štabu bile zastupljene sve balkanske zemlje ali bi vođstvo u štabu pripalo pretstavniku one zemlje čiji je partizanski pokret najači. U ovom konkretnom slučaju to bi bio sigurno Tito. Ali koliko god je Makedonija u tom pogledu veoma važna sa strategijsko vojnog značaja za ostvarenje daljih ciljeva partizanske borbe je kud i kamo od političkog značaja važnije Srbiju osvojiti.

Srbija je kičma Balkana i ko ima Srbiju nije mu teško imati uza se i ceo Balkan. Jer Vardarsko-Moravska dolina je glavna žila kucavica na Balkanu. Posedovanjem te doline značilo bi stvarno imati čvrsto u svojim rukama glavne komunikacije a važnost toga problema prelazi već balkanske okvire.

Dakle iz napred iznetog jasno se vidi da su namere K. P. u Srbiji bile deo opšteg plana KPJ i Vrhovnog Štaba da se na balkanskom prostoru zada što teži udarac okupatorskoj vojnoj sili. U tom planu računalo se na to da će bugarska vojska biti neotpornija i odigrati sličnu ulogu kao italijanska na zapadnom Balkanu pošto je ona slabiji saveznik okupatora i da će ona biti glavni izvor snabdevanja partizanskih odreda sa oružjem i municijom. Dalje bugarska vojska bi stalno bila podgrejavana slavenofilskim težnjama i išlo bi se za tim da se stvori oružano bratstvo u borbi protiv nemačkog okupatora.

U svemu tome je nesumnjivo imalo uticaja i to što je S.S.S.R. počeo igrati sve važniju ulogu u svetu. Sovjet. Rusija koja je istupala kao zažtitnik i oslobodilac ugnjetenih i porobljenih naroda zadobijala je sve veće poverenje porobljenih naroda. Učestvovanje saveza između Rusije, Amerike i Engleske još je više tome doprinelo. O svemu tome vodile su strogo računa sve komunističke partije u Evropi pa razumljivo i na Balkanu.

Sve jači uticaj Rusije na razvoj događaja u Evropi a naročito na jugo-istoku Evrope i popuštanje pred tim uticajem Engleske i Amerike moralo se je odraziti i na Balkanu. U vezi s time uloga komunističkih partija koje su uspele održati partizanske pokrete uveliko je porasla i njihov uticaj dobio je širi politički značaj o kome su morale voditi računa ne samo savezničke sile već i neprijateljske snage.

Borba partizanskih odreda naročito na zapadnom Balkanu stvarala je velike teškoće okupatoru i vezivale mu jedan deo snaga koje su mu mogle koristiti na drugoj strani. To je činjenica o kojoj je vodio računa okupator ali je u toliko više činjenica o kojoj naročito u zadnje vreme vode računa i ukazuju puno razumevanje i udruženi saveznici.

Naposletku iz svega toga izlazi da rad i rezultati partrizanskih odreda koji su pod rukovodstvom komunističke partije postaju ona vojna i politička privlačna snaga za udružene narode koja im pomaže u svakom pogledu i postaju deo njihove aktivne sile sračunat i njihovom taktičkom i strategijskom planu.

Samo razumljivo je da K. P. vodi strogo računa o tome da ne bude politički iskorišćena a još manje izigrana bilo od koga saveznika zato sve mere koje preduzima i sprovodi nalaze se na planu njenog opšteg programa i u krajnjoj liniji ne odstupa od njenih opštih zadataka i glavnog cilja.

Komunisti su se stavili na čelo narodno-oslobodilačke borbe protiv okupatora da bi i na taj način zadobili poverenje i podršku širokih narodnih masa a taj put borbe vodi neposredno ka boljim pozicijama – izvojevanju slobode i političke nezavisnosti naroda i države. To je preduslov da bi narod mogao slobodno odlučivati o svojoj sudbini a za komuniste neophodni minimum da bi u ostvarenju svojih krajnjih ciljeva mogli otići korak bliže.

Komunisti su uvereni da je svaki potez koji izvrši Sovjetski Savez sračunat unapred na rešenje sputanih naprednih i oslobodilačkih snaga bilo u pojedinim zemljama ili u celom svetu. Uvereni su da Rusija neće ništa preduzeti niti pristati ili priznati na ma kakve kombinacije svojih stalnih ili privremenih saveznika što bi bilo na štetu osnovnih interesa širokih narodnih slojeva naroda a naročito njegovih naprednih snaga. Komunisti se zalažu da to njihovo ubeđenje prodre što dublje u narod i postane i njegovo mišljenje.

Isto tako komunisti se trude svim silama da svojom delatnošću u narodnim masama ostvaruju prvenstveno one zadatke za koje će narod imati puno razumevanje i dati delimičnu ili punu podršku a koji su zadaci po svojoj sadržini napredni i u skladu sa opštim težnjama glavnih naprednih snaga u svetu. Po tome se vidi da strategija i taktika komunističkih partija nije nikada u suprotnosti sa osnovnim težnjama i delatnošću glavne napredne sile u svetu – Sovj. Rusije.

U vezi sa time nije nikakva slučajnost da se istovremeno na Balkanu uzajamno dopunjuju s jedne strane namera i nastojanja partizanskih akcija sa pojačanjem i proširenjem uticaja Rusije uz podršku Amerike i Engleske na Jugoistoku Evrope.

STATISTIČKI DEO: Stanje komunist. organ. u Srbiji danas (jesen 1943) uključujući tu i partizanske odrede:

BEOGRAD  čl. 20
LESKOVAČKI čl. 220 odredi: Leskovački čl. 340, Jablanički čl. 30, Jastrebački čl. 60, Babićki čl. 10, – Bataljoni: Leskovački preko 200 boraca, Jablanički oko 300 boraca, Jastrebački oko 300 boraca, Babićki oko 30 boraca –
KRAGUJEVAČKI čl. 200, – bataljon-odred Šumadijski 90 čl., boraca oko 250 –
MLADENOVAČKI (Kosmaj) čl. 200, bataljon Kosmajski 80 čl., boraca oko 150 –
VRANJSKA čl. 60, Vranjski bataljon 40 čl., boraca oko 300 –
KRUŠEVAČKI čl. 70, Rasinski bataljon 40 čl., boraca oko 150 –
ZAJEČARSKA čl. 100 – Krajinski odred 10 čl., Boljevacvki odred 30 čl. Knjaževački odred 20 čl., Boraca: Krajinski odred oko 50, Boljevacki odred oko 100, Knjaževački odred oko 50 –
POŽAREVAČKA čl. 50, – Požarevački odred 20 čl., boraca oko 50 –
NIŠKA čl. 50, Ozrenski odred 20 čl., boraca oko 40 –
VALJEVSKA čl. 20, Valjevski odred 10 čl., boraca oko 40 –
ŠABAČKA okr., ČAČANSKA, okr. UŽIČKA, okr. JAGODINSKA, okr. ima zaostalih pojedinaca sa kojima se nema nikakva veza.

SVEGA OKO 1000 (hiljadu) članova u pozadini i u odredima. Pored toga postoje udarne grupe i pomoćne mesne seoske desetine čije se brojno stanje stalno menja. Od njih se najčešće popunjavaju odredi…”

Pročitajte još:

Dva brata