Starih

Piše: Nebojša Jevrić

U sumrak sam skelom prešao reku.

Sto metara od kontrolnog punkta, na obali, gorela je vatra.

Kraj vatre starac. U četničkoj uniformi, sede brade, sa „lugerom„ za pojasom, i starim mitraljezom „garonjom“ pored sebe.

Oči su mu plave, sed.

„Đe si ti, đede, krenuo u tim godinama?“

„To me isto moja baba pitala. Đe ću ja u mojim godinama?“

„I šta si joj rekao?“

„Neću ti ja smrt u krevetu čekat. Da mi ti mijenjaš pelene. Jok. Odo i nemoj me čekat, dosta sam se iz jednog rata vratio.“

„Jesi li se vratio?“

„Prvao da ti kažem i nisam. Posle rata sam svoje odrobijao. Bio sam mlad za strijaljanje, tako su rekli. Prevaspitali su me. I poslali kući….“

„Šta si radio posle?“

„Čuvao goveda, svinje, čekao kad će počet opet rat.“

„Nije ti bio dosta jedan.“

„Nije.Nisam na ovom šarcu pošteno cijev ogaravio kad sam morao da ga sakrijem prije nego što smo se predali.“

„Dugo si ga čuvao.“

„Kuda se on sve premetao i po kakvim skrivnicama,to je priča!“

„A luger?“

„Luger je poklon komandanta najmlađem borcu. I on je uspio da stigne do ovog rata.“

„Koga čekaš ovde pored ognja?“

„One koji će sigurno doći. Družinu sa kojom valja poginuti. Ne čekam društvo za život već za smrt.“

„Ima li takvih?“

„Takvi se uvek pojave.“

Veliki crni pas poplaši patku u ševaru. Patka zaleprša. Nasmejasmo se. Ja.

„Što si go ?“ upita me.

„Kako to misliš „go“?

„Što si bez oružja?“

„Niko neće ostati bez oružja. Uvek ga ima više od onih koji hoće da ga nose.“

„A koga ti čekaš?“

„Ove tvoje. Zajedno ćemo.“

„Mlad si.“

„Odavno više nisam mlad.“

„Samo da znaš: ako u rat ideš – nemoj para, nemoj zlata, to je đika zajebata.

„I pare i zlato su odavno u Beogradu. Ovde je samo smrad i smrt. Već sam prelazio reku. Znaš kako smrde zamrzivači bez struje. Toga nije bilo u tvom ratu.“

„Čemu se nadaš!?“

„Ničemu.“

„To ti je dobro. U ratu je najbolje ne nadati se ničemu. Čemu god da se nadaš neće biti tako.“

Dobacio sam krlju na vatru. Bio je početak leta. Ali dim je terao komarce.

Pili smo prvo iz njegove a onda iz moje čuture. Čuturu sam u selu ispod Lise planine napunio. Od ukopne.

Odpečatio sam bure. A to se nije smelo.

Znao sam da mi neće zameriti. Da će znati ko je bure otvorio i zašto.

„Dobar si. Dobar. A i rakija ti je dobra.“

„Za rakiju znam.“

„Kad se vraćaš?“

„Kad se završi.“

„Potrajaće.“

„Uvek potraje“

„Da li vredi?“

„Ti znaš da vredi!“

Strac se nasmeja. Obrisa brke od rakije i iz torbaka izvadi slaninu i luk. Ražani hleb.

Dobro ga je baba opremila.

„Nije mene baba opremala. Ona je samo klela. Idi, ne vratio se.“

„A ti?“

„Pa, rekao sam joj. I neću da se vratim.“

U zoru se spusti magla. Iz magle u svitanje izbiše mladi ratnici, sa crnim trakama oko glava i kokardama na njima.

Razgore se vatra. Krenu pesma. „Svud su straže,onih koje traže.“

„Slušaj me dobro: u ticu će se oni, tamo oni, premetnuti samo na vlasti da ostanu. Ako to znaš možeš dalje. Ako ne znaš vrati se“ šapnu mi staroh na uvo.