Стефан Каргановић: „Сребреница – раскринкавање лажног самооптуживања“

www.srebrenica-project.org . Обиље чињеница и аргумената је сваком на дохвату руке ако знате где да их потражите. Ми желимо да људи одбаце пропагандне лажи о Сребреници не из ината, него зато што је то њихов информисани закључак.

Шта се у ствари десило у Сребреници те 1995. године?

-Одговорићу вам укратко. Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Муслимани, Хрвати и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу на суђењу Караџићу „крунског сведока“ Дражена Ердемовића, војника из састава те јединице који је ради блаже казне постао сведок-сарадник тужилаштва Хашког трибунала) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ после пада Сребренице 11. јула 1995. У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло, али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења.

Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. године почео је да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма „Сребреница: издани град“ јасно произилази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен са знањем и одобрењем војног и државног руководства Републике Српске, а још мање са геноцидном намером, што је нужан предуслов да би се могло утврдити постојање геноцида.

Према контексту догађаја, злочин — много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди — могао је бити извршен само по нечијој наруџбини и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства која су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу а не из сентименталности према раније побијеној нејачи.

Те оружане снаге из „демилитаризоване“ сребреничке енклаве, да се потсетимо, између 1992. и 1995. разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су најмање 1,000 мирних житеља, а око 8,000 су протерале са њихових огњишта. Све „историје“ Сребренице које битно одударају од ове — прекројене су и кривотворене. Као што присиљавање Галилеја да јавно призна нешто за шта је знао да није тачно није утицало на кретање небеских тела, тако ни изнуђена признања и покајања уцењених српских политичара неће променити чињенице у вези са Сребреницом. Ситни бирократски тирани са Запада, њихови проституисани глобални медији и трибунали, као и њихова локална пета колона у Србији, свесни су тога али они су упорни и агресивни и зато не одустају. Ваша народна изрека „зна ђаво шта је право, али неће“ на њих је у потпуности применљива.

Да ли је разградња мита о Сребреници један од најважнијих националних задатака Србије?

-Безусловно, да. Али само ако се под тим подразумева да се то односи на разградњу митолошке димензије сребреничке приче, не чињеничког субстрата да је на подручју Сребренице у јулу 1995. године извршен тежак ратни злочин и да су заробљеници без суда били побијени. Управо у вези са тиме, често себи постављам питање: зар неколико стотина стварно погубљених муслиманских заробљеника у Сребреници није довољно да се сви сложимо о томе да се тамо догодио тежак ратни злочин и да извршиоци треба да буду процесуирани и отпремљени на издржавање дуготрајних затворских казни? Разуме се да јесте.

Зашто онда судбина људи који су стварно страдали као ратни заробљеници, и као заштићена лица према Женевској конвенцији, не представља окосницу сребреничке приче? Постављен на такву, емпиријски непорециву основу, злочин би се нашао изван оквира сваке разборите сумње или расправе. Да, али тако дефинисан сребренички злочин не би био користан за политичку употребу, па самим тим није интересантан.

Кључ за правилно разумевање политичког коришћења Сребренице је – „геноцид.“ Супротну страну не занимају муслиманске жртве, они нису хуманисти. Суштина је геноцид, јер без геноцида — и ово је синтеза свега — без поистовећења и истовремено релативизације што се евокацијом тог термина и његовом применом на Србе постиже, никакво другачије излагање српске кривице не би било задовољавајуће нити прихватљиво.

Закључак о геноциду зато се поставља као аксиоматичан и нужан, мимо чињеничких околности и чак упркос њима, што се такође односи и на изнуђено ритуално кајање и извињавање српских званичних фактора, појединачно и институционално. Наметање хипотеке кривице за геноцид у Сребреници битан је услов за свестрано паралисање одбрамбених капацитета српског народа, за убризгавање у његову самосвест смртоносне дозе моралне пометње, за рушење његовог самопоуздања и, утискивањем печата одговорности за најгнуснији злочин, блокирање сваке визије која би га могла извести из незавидног стања у којем се налази.

Да ли је Србија довољно урадила за пробијање истине о Сребреници у свет?

-Одговор на то питање је лак, не! То је логично зато што је став званичне Србије, без обзира на то ко је у датом тренутку формално представља, незамерање моћницима овога света. Да вам изнесем један баналан али аналоган пример. Ја сам тренутно код мајке у Америци и она инсистира да правимо углавном српска јела зато што их много воли и сматра да је српска кухиња једна од најбољих на свету. Она се често чуди како је то могуће да свет зна и цени грчку, француску или кинеску кухињу, а за српску не зна ни да постоји.

У суштини, одговори на ваше и мамино питање врло су слични. Бекство водећег слоја од своје природне обавезе да аргументовано пред светом брани или популаризује народ и земљу који су им поверени.

Колико је претходна власт Бориса Тадића допринела, својим незалагањем и погрешним проценама, да се учврсти у свету улога Срба као главних криваца у Сребреници?

–Довољно да у нормалном друштву буду изведени пред суд. У питању нису биле „погрешне процене,“ као што се ви са претераном увидјавношћу према њима изражавате, него свесно и прецизно извршавање налога страних наредбодаваца. Треба ли да вас подсетим на срамну Резолуцију о Сребреници коју су прогурали у Народној скупштини Србије 2010. године, где у име Србије у суштини прихватају лажну сребреничку оптужницу, слично као што је то учинила влада Драгана Чавића у Републици Српској 2004. године?

Шта за РС и за Србију значи поништавање лажног Чавићевог извештаја о Сребреници из 2004. године?

–Поништавање Чавићевог лажног извештаја је чин моралног отпора светској тиранији који има потенцијал да постане прекретница. Пада ми на памет Орвелова формулација о казивању истине као револуционарном чину. Тај чин неће остати незапажен, а вероватно ни некажњен, као и 27. март. Али када се чаша жучи прелије, као недавно када је Мунира Субашић одлучила да буде још креативнија од Драгана Чавића, додајући његовом списку још 5,000 измишљених криваца за измишљени геноцид у Сребреници — плашим се да тако мора да буде, да се црвена линија мора повући, и да морате стати непомично иза ње, без обзира на последице.

Могу ли садашња геополитичка превирања у Европи и свету ићи на руку Србији да се открије права истина о Сребреници?

–Безусловно, да. Лажни наратив о Сребреници је главни ослонац за доктрину „права на заштиту,“ уз рефрен „не смемо дозволити да се понови Сребреница,“ која у пракси Западној коалицији служи као лицемерно покриће за нападе на непокорне суверене државе, инсталирање у њима марионетских режима и отимање њихових природних ресурса.

Са проласком „униполарног момента“ нестаје и сплет геополитичких околности који је одржавање лажног наратива о Сребреници учинио могућим. У долазећем, мултиполарном свету где никоме неће падати на памет, нити ће смети, да бомбардује невине људе „да се не би поновила Сребреница,“ архиве закључане на вишедеценијске рокове биће отворене и права истина о Сребреници ће неизоставно и незадрживо испливати на површину. Ту немам у виду архитектуру самог догађаја у јулу 1995. године, јер ми смо сва важна питања у вези са тиме већ решили. Мислим у првом реду на неупоредиво занимљивије питање дубоке позадине и актера који иза свега тога стоје. Као што се у Америци каже, причврстите сигурносне појасеве, вожња може бити вратоломна.

Срећко Миловановић

Извор: Ало