Stefan Nemanja – zemaljski anđeo i nebeski čovek

Piše: Vladimir N. Lapčić, pravnik

„Jer sam Bog zna, a ni od ljudi nije skriveno koliko je bio njegov podvig za nas i za ljudska neznanja, ovoga blaženoga muža, gospodina nam i učitelja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu krotost, Josifovu dobru i narav; svima divan i strašan vladar vladarima i gospodar gospodarima, i prosto reći, drugi mu neće biti ravan“
Reči Rastka Nemanjića o svom ocu Stefanu Nemanji

Srpska državnopravna, kulturna i crkvena istorija, mogu se deliti na vreme pre i posle Stefana Nemanje. Vladavina Stefana Nemanje je vododelnica između prolaznog i stalnog, zavisnog i slobodnog, vazalskog i suverenog. Veličina državotvornog podviga Velikog župana pretočena u njegov kult vladara svetitelja bila je izvorište snage srpskoga naroda u savlađivanju prepreka i nesreća koje naš narod prate od Nemanjinog vremena do današnjeg dana.

Veliki župan Stefan Nemanja bio je nosilac vizantijske titule carskog sana. Snaga Stefana Nemanje dolazi iz ključnih poteza njegove politike. Kroz čitavu svoju višedecenijsku vladavinu Stefan Nemanja je uspešno balansirao između Ugarske i Vizantije, odlično procenjujući političku situaciju i često menjajući saveznike, ali uvek u svoju korist. Stefan Nemanja je bio tvorac jedne nove, veće i snažnije srpske države. Koncept saglasja države i crkve kao dve glave jednog tela, poput orla na grbu Nemanjića, doveo je do skladnog i brzog razvoja srpske države, koja je bila spasena od pošasti papocezarizma i cezaropapizma, koje su razjedale, kako Vizantiju, tako i zapadne države srednjega veka.

Kada je njegov biblijski imenjak Nemija, po dozvoli persijskog cara Artakserksa obnavljao razorene zidove Jerusalima, naredio je majstorima da „jednom rukom rade, a u drugoj da drže mač“ radi odbrane od neprijatelja koji su ih uznemiravali. Sveti Simeon Mirotočivi je uvek radio na dva fronta – postavljao ogradu svome narodu i gradio mu je Crkvu. Nosio je mač i u isto vreme pobeđivao krstom. Da bez krsta nije pobeđivao to nam pokazuju Crkve i manastiri podignuti po zavetu Bogu da ako ga Bog izbavi od nevolje da će mu za uzvrat podići Crkve.

Da mu je sakupljanje nebeskog blaga bilo važnije nego skladištenje zemaljskog zlata svedoče i mnoge Crkve koje je podigao i mnoge pomoći koje je darovao monasima. Poznata je bila njegova darežljivost i spremnost da pomaže novčano Crkvu Božiju. Bogato je obdario mnoge manastire na Svetoj Gori, Crkve u Jerusalimu, u Carigradu, u Solunu, baziliku Svetog Petra u Rimu i Svetog Nikole u Bariju. Veliki župan Stefan Nemanja je bogato darivao Crkve i manastire, jedne obnavljajući a druge podižući iz temelja. I dan – danas postoje Crkve i manastiri čiji ktitor, zadužbinar je bio Sveti Simeon Mirotočivi: manastir Svete Bogorodice i manastir Svetog Nikole u Toplici, manastir Đurđevi Stupovi kod Rasa, hram Svetog Pantelejmona u Nišu, hram Svetog Arhanđela u Skoplju. Podigao je i manastir Studenicu, koja se sa pravom naziva ,,majka svih srpskih crkava“.

Ustanovljavanjem Hilandara kao srpskog manastira, Stefan Nemanja je stvorio ključnu kulturnu ustanovu srednjovekovne Srbije, „prvu srpsku ambasadu i ispostavu u centru pravoslavlja“.

Stefan Nemanja je Hilandarsku povelju izdao 1189. godine. Njome se utvrđuju posedi koje je kao ktitor priložio novoosnovanom manastiru. U njoj se kaže:

„U početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih, i dade im vlast nad svakom tvorevinom svojom, i postavi ove carevima, druge knezovima, one gospodarima, i svakome dade da pase stado svoje, i da ga čuva od svakog zla koje bi naišlo na njega“.

Pastirska uloga vladara jeste obaveza, a ne stvar lične odluke. Vladar ne može da ne može. On prosto mora da dela kada na njegovo stado naiđe zlo. Ono dolazi u različitim oblicima koji se mogu sabrati u dve grupe: materijalna zla i duhovna zla.

Najjači od svih nagona u čoveku je nagon za vlašću. Koliko je bilo vladara i koliko će ih još biti na planeti Zemlji koji su sa vlasti odlazili samo silom? Veoma mali broj se samostalno odricao vlasti, a još manji broj je zamenjivao carsku vlast monaškom poslušnošću. Sam se unizio i Hristos ga je uzvisio. Koliko samo ima careva čija su imena zaboravljena? Sveti Simeon je zapečatio sav svoj trud rodu svome i Crkvi kada je otišao na Svetu Goru Atonsku.

Smirenjem i uzdržanjem se odlikovao život velikog župana srpskog i monaha Simeona. Zašto je posle samo par godina monaštva, i to monaštva u poznim godinama, Sveti Simeon udostojen tolike blagodati od Boga da mirotoči? Smirenjem se Sveti Simeon Mirotočivi udostojio od Hrista Boga da bude pribrojan liku svetitelja. Smiren i umeren je bio i kao veliki župan. Momenat napuštanja prestola i odlazak u manastir je vrhunac smirenja Svetog Simeona. Carstvo ostavivši, u pustinji posteći, smirenjem se uzneo i toči miro.

Sveti Simeon se u starosti podvizavao uzdržanjem i molitvama i na takav način je obnovio njivu – svoju dušu, kišama suza je napojivši, trojičnu blagodat u njoj posejavši i uzgajavši, pokazao se kao njeno divno prebivalište. Smirenost se videla i u tome što je telesno roditeljstvo stavio na drugo mesto, a duhovno sinovstvo svome sinu Svetitelju Savi stavio na prvo mesto.

Delom Stefana Nemanje, koji je sina Stefana Prvovenčanog odredio za vladara srpske države, a Rastka Nemanjića uputio ka dostizanju najvišeg mesta u hijerarhiji srpske crkve, uspostavljen je harmoničan odnos srpske države i srpske crkve oličen u načelu „simfonije“, po kojem crkva i država svoje zadatke obavljaju složno, u međusobnom pomaganju i poštovanju.

Ideologija Nemanjića temelji se na formuli vladar – monah – svetitelj.

Obrazloženje ove formule daju Stefan Prvovenčani i Sveti Sava u žitijima svoga oca. Slika vladara građena prema ovom obrascu podrazumevala je plemenito poreklo vladara, dolazak na vlast kao znak Božje milosti, život i delo protkani hrišćanskim vrlinama, obeleženi donošenjem i sprovođenjem pravednih zakona, zaštiti crkve i naroda. Naredni korak, vladar, koji su sledili i neki Nemanjini potomci, jeste zamonašenje, a nakon smrti dolazi kanonizacija kao kruna vladarskog podviga brige o svome narodu i crkvi.

Sveti Simeon, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava su najsvetliji primeri svim pravoslavnim hrišćanima: na prvom mestu carevima, to jest vladarima, predsednicima i političarima; pastirima – arhijerejima, sveštenicima i monasima.

Izvor: Stanje stvari