Штетни наративи Филипа Аџића: Попис као доказ о инклузији Срба?

Пише: Тим Српске демократске иницијативе

Попис из 2023. године је показао оно што је већина нас очекивала. Резултати, на које смо дуго чекали, су показали неколико занимљивих трендова, међу којима је најважнији податак да број Срба, поред свих покушаја асимилације и доживљавања системске дискриминације, расте. Међутим, желимо да обратимо пажњу на један изузетно штетан и фактички нетачан наратив који је настао надуго након објављивања кључних резултата.

Фокусираћемо се на наступ Филипа Аџића, који је одржао веома неодговоран говор на сједници Скупштине Црне Горе. Сматрамо да бити посланик у овој институцији захтејва позванање свих релевантних чињеница, и да је дужност посланика да темељно истражи тему о којој дискутује.

Прије него што почнемо, ово је одговор на аргументе Филипа Аџића. Ово није напад на његову личност, странку коју представља, која је иначе учинила неколико веома важних ствари за српски народ, нити је подршка његовим политичким неистомишљеницима. У друштву гдје је трибализам у сржи сваког човјека, ми вас молимо да вам прво питање на наше аргументе не буде: „за кога ови сад раде”. Ми радимо за истину, а партијска препуцавања сматрамо баналним и досадним. Сада, кад смо се оградили, ајмо да уђемо у тематику. Наша основна претпоставка је да наведени није направио лош аргумент из неке зле намјере, већ из непознавања материје.

Након објаве резултата пописа, који су показали да Срби сада чине скоро трећину становништва Црне Горе, Филип Аџић је на сједници Скупштине имао шта да каже: ,,Причати о угрожености српског језика и српског народа, о свим траумама и патњама које сте доживљавали, видимо сад, када су пребројани коначно и ти пописни листићи да апсолутно нијесте били у праву, и да све оно што сте говорили у претходном периоду је негдје пало у воду.”

Овај говор је био упућен његовом колеги политичару и предсједнику Скупштине, Андрији Мандићу, а алудира на тврдње о значајној дискриминацији Срба у Црној Гори. Поново желимо да истакнемо да се фокусирамо на аргумент, а не на то ко га доноси и коме је упућен.

Филип Аџић, овим говором, жели да докаже како у Црној Гори не постоји дискриминација према српском народу и језику, зато што се повећао удио Срба и говорника српског у друштву. То, може се закључити, сугерише да је Црна Гора веома повољна средина за наш народ и дозвољава нам да растемо. Наравно, ово није случај, проценат Срба у друштву је директно повезан са падом ДПС-овог режима и свим догађајима који су га пратили. Сами пад ДПС-овог режима није донио просперитет народу који је највише заслужан за то, што је лако доказати. Такође, ако прихватимо аргумент да дискриминација зависи од тога да ли нечији број расте или опада, Филип Аџић признаје да је у Црној Гори постојала дискриминација Срба од 2003. до 2011. године, будући да је њихов број значајно опао.

Међутим, ајде да размислимо шта је главна премиса Филиповог аргумента. Срби у Црној Гори, могу да се изјасне на попису да су Срби, и то треба да узмемо као доказ да дискриминација не постоји? Ово не би био добар доказ за постојање инклузивности у Независној Држави Хрватској, а да не причамо о модерној грађанској држави.

То што неко може да изрази своју националност на попису становништва не значи да смо достигли статус грађанске државе. Рећи у Скупштини Црне Горе, главној законодавној институцији наше државе, да попис становништва доказује да не постоје трауме, патње и угрожености српског народа, је не само штетно, већ и фактички погрешно. Нечија способност да се изрази на попису нема никакву корелацију са његовим друштвеним положајем.

Када потражимо доказе о постојању дискриминације, схватићемо да она итекако постоји у нашем друштву. Трећи извјештај Црне Горе о остваривању Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Министарства људских и мањинских права Црне Горе нам даје следећи податак:

„Да је дискриминација према националним мањинама веома или углавном изражена у највећем проценту сматрају Хрвати (57.2%), Муслимани (48.6%) и Албанци (38.3%), затим слиједе Срби, Бошњаци, Црногорци и на крају Роми који много више од просјека, односно у проценту од 80%, сматрају да дискриминација није или није уопште изражена према националним мањинама”
Срби су, према овом извјештају, изјаснили да је дискриминација веома или углавном изражена у већем обиму него Бошњаци, Црногорци и Роми. Ово истраживање показује и други проблем, а то је непостојање свијести о дискриминацији, што илуструје чињеница да Роми у огромној већини сматрају да дискриминација није проблем. Некада жртве дискриминације нису ни свјесне те чињенице, што само говори о дубини проблема.

Надамо се да Аџић схвата зашто је лоше овако комплексну појаву сводити на формулу „можеш да се изјасниш=ниси дискриминисан”.

Са овом формулом се не слажу ни грађани Црне Горе. Према истраживању Центра за грађанско образовање „Устанимо” из 2022. године, сазнајемо да:

„У односу на раније таласе, значајан је пораст грађана и грађанки који препознају присутност дискриминације – тако у 2022. години 69% сматра да је дискриминација у приличној или значајној мјери присутна у Црној Гори, док је тај проценат у 2019. био 54%, а у 2016. био је 56%. Свега 19% сматра да дискриминације и има и нема, а тек сваки 10 испитаник има мишљење да је мало присутна или да је уопште нема (1%).”

Када погледамо званичне документе, схватимо да је дискриминација присутна у свим аспектима државне управе и локалне самоуправе. На основу документа „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима и органима државне управе“ (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2014, стр, 14), констатује се очајно стање по српску заједницу у Црној Гори:

„ (…) Национална структура запослених (бројчано и процентуално) у државним органима и органима државне управе (51 орган; МУП и Управа полиције су послали обједињене податке). Од укупног броја од 6,808 упитника, у националном смислу, запослени су се изјаснили:

Црногорци 5.590 (82,11%);
Срби 497 (7,30%);
Албанци 90 (1,32%);
Бошњаци 333 (4,89%);
Муслимани 149 (2,19%);
Роми 2 (0,03%);
Хрвати 27 (0,40%);
остали 24 (0,35%); и
није се изјаснило 96 (1,41%).”

Увидом у табеларни приказ података (стр. 11-14), долази се до званичног податка да у 16/51 државних органа и органа државне управе, 2014. године није радио нити један једини припадник српске заједнице, док је у десет органа радио само по један. То значи да је у 26/51 државних органа и органа државне управе (што је више од 50 посто) радило само 10 (словима: ДЕСЕТ) припадника српске националне заједнице!

Затим, према документу „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима, органима државне управе, органима локалних управа, судовима и Државном тужилаштву“ (Министарство за људска и мањинска права, Подгорица, 2015), који поред државних органа и органа државне управе, обухвата још и органе локалне управе, судове и Државно тужилаштво, ситуација је сљедећа (стр. 18):

„У свих 141 органа (…) Од укупног броја од 13.900 упитника, у националном смислу, запослени су се изјаснили као:

Црногорци 8650 (74,76%);
Срби 1301 (11,24%);
Албанци 291 (2,51%);
Бошњаци 650 (5,62%);
Муслимани 285 (2,46%);
Роми 2 (0,02%);
Хрвати 88 (0,76%);
остали 49 (0,42%).“

Оно што је кључно помена код заступљености у званичним институцијама је изражена национална диспропорција у односу на пописну; и то не само на штету Срба, већ и на штету припадника осталих националних заједница, а који се не изјашњавају као Црногорци.

Званични документ „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у органима локалне самоуправе, привредним друштвима и јавним установама, чији је оснивач Главни град, Пријестоница или Општина“ (Министарство правде, људских и мањинских права, Подгорица, 2021, стр. 3) слови сљедеће податке:
„ (…) Од укупно 3780 попуњених упитника у свих 224. органа (о којим органима је ријеч, виђети претходни пасус, прим. аут.) колико је било обухваћено овом Информацијом, запослени су се, у националном смислу, изјаснили као:

Црногорац/Црногорка: 1930 (51,1%);
Србин/Српкиња: 711 (18,8%);
Муслиман/Муслиманка 76 (2,0%);
Бошњак/Босњакиња: 537 (14,2%);
Албанац/Албанка: 242 (6,4%);
Ром/Ромкиња: 45 (1,2%),
Египћанин/Египћанка: 10 (0,3%);
Хрват/Хрватица: 31 (0,8%) (…). ”

Када је локална самоуправа у питању, Срби су заступљенији, али су и даље далеко од пожељног удјела. Већа заступљеност у органима локалне самоуправе, у односу на државне органе власти, може се тумачити и кроз чињенице да су до 2021. године у општинама гдје Срби чине релативну/апсолутну већину (Беране, Пљевља) или у општинама гдје су заступљени у значајном проценту (Будва), промјене локалних власти биле подстрек за бољи положај припадника српске заједнице у локалним институцијама.

Међутим, чак ни промјена владајуће структуре у наведеним општинама није значајније ојачала заступљеност припадника српске заједнице на нивоу Главног града, Пријестонице и осталих општина у Црној Гори.

Замислите да политичка личност, суочена са овим чињеницама, тврди да је попис становништва доказ не само да не постоје неједнакости, већ да су неважеће трауме и патње народа који доживљава системску дискриминацију државе. О српском језику, којег говори највећи број становника Црне Горе, а који није службени језик, што је ријеткост у свијету, не желимо да трошимо превише ријечи. Али, господин Филип Аџић сматра да на основу једног пописа, проблем не постоји.

Све док не уважимо патње, трауме и осјећање угрожености других, шансе да Црна Гора постане права грађанска држава су равне нули. Овдје, наравно, не мислимо само на проблеме српског народа, већ свих заједница које чине нашу државу. Овакви испади не само да одмажу у остварењу овог циља, они стварају штетан наратив о фиктивности нечије патње и трауме који касније може да доведе до још већих проблема. Господину Филипу Аџићу желимо све најбоље и надамо се да ће на бољи начин представљати грађане који су гласали за његову партију, међу којима несумњиво има и Срба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: