Stradanje i opstanak: Očuvanje srpskog identiteta kroz književnost

Pisac Borislav Kosanović se duboko bavi temama Kosova i Metohije, kao i istorijskim iskustvima srpskog naroda. U intervjuu za IN4S portal deli svoje uvide u značaj književnosti kao instrumenta za očuvanje kolektivnog pamćenja. Njegova dela, poput romana „Grumen podno Prokletija“ i „Orahovac rovovima omeđen“, ne samo da istražuju duboke istorijske i duhovne korene srpskog naroda, već i služe kao podsetnici na važnost vere, otpora i ljubavi prema rodnoj zemlji.

1. Vaše knjige, poput „Grumen podno Prokletija“ i „Orahovac rovovima omeđen“, bave se stradanjem srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Šta Vas je inspirisalo da pišete o ovim temama?

Od samih književnih početaka imao sam želju da se bavim temom Kosova i Metohije. Ono je samo po sebi potreba i ne zahteva posebnu inspiraciju, tačnije, smatram da je Kosovo i Metohija svakom ko pripada srpskom nacionalnom korpusu već urođena vrsta inspiracije, samo osećanje da je to naša kolevka i sveta zemlja, mesto odakle svi potičemo, prirodni je impuls da se o Kosovu i Metohiji piše i promišlja, da se teži i čini rečju i delom na korist našeg naroda koji se tamo nalazi. Sa druge strane, pišući o Kosovu i Metohiji neizbežno je pisati o stradanju i vaskrsenju i svedočiti o onom što se vekovima tamo dešava, a uporedo i svedočiti o tragovima i putokazima kroz naše svetinje, kroz čistu dušu naroda koja je izložena vekovnoj patnji, a opstaje i u tom duhu se mora i svedočiti. Svi naši neprijatelji teže ka brisanju tragova i zatiranju, promeni kolektivne svesti i zaboravu i to je već više nego dovoljan motiv da se piše na korist svom rodu braneći i olovkom istinu.

2. U knjizi „Orahovac rovovima omeđan“, Orahovac je predstavljen kao simbol stradanja, ali i opstanka. Šta ovaj grad i njegova istorija znače za vas lično i kako ste ih prikazali u kontekstu srpskog stradanja? 

Za mene lično Orahovac je najbolji primer do čega je srpski narod doveden na Kosovu i Metohiji danas i kakve su namere međunarodne zajednice prema srpskom narodu na Kosmetu. Uporedo sa tim, Orahovčani su najbolji primer kakvi su Srbi bili i kakvi trebaju da budu u najtežim vremenima i ukoliko mislimo da opstanemo kao narod moramo da se ugledamo upravo na njih. Orahovac u romanu jeste predstavljen kao simbol stradanja, jer je on upravo to i postao devedeset i osme i to je jedna nit koja se do danas nije prekinula. U knjizi je određen za centralni motiv, ali sve ono što roman obuhvata predstavlja uvod i pojašnjenje zašto je Orahovac postao simbol i grad stradalnik, a naš narod u Orahovcu mučenički. Mlađe generacije o tome ne znaju skoro ništa i želeo sam da im približim sve ono što se zbivalo u godinama pre rata devedeset i devete kako bi što bolje razumeli ono što se danas dešava i kako bi se što više duhom približili Orahovcu i samom Kosovu i Metohiji kao jedinom izvoru spasenja u budućim vremenima.

3. Srpska istorija je puna stradanja, kako kroz ratove, tako i kroz etnička čišćenja i progone. Kako danas gledate na sve te rane, koje se često ignorišu ili zaboravljaju na međunarodnom nivou? 

Ne bih rekao da se one zaboravljaju na međunarodnom nivou ukoliko posmatramo iz ugla moćnika. Oni vrlo dobro znaju naše rane i stradanja i upravo iz razloga, jer im je to poznato, upiru se svim silama da to osećanje ponište u našem narodu i nateraju nas na zaborav. Decenijama je to rađeno nakon nasilnog uvođenja komunizma u srpski narod i okupiranjem Srbije krajem 1944., a od 2000. godine samo je nastavljeno kroz lažnu demokratiju i nametanje krivice srpskom narodu za ratove devedesetih koje smo poslednji želeli. Naši dželati sa zapada nikada nam nisu oprostili vojne uspehe i to što smo kao narod preživeli više genocida od osmanskih vremena, pa za vreme Velikog rata, a kasnije i u Endehaziji, te su nas svim sredstvima kažnjavali i kažnjavaju nas i danas samo kako bismo zaboravili i kroz zaborav nestali. A znaju vrlo dobro da smo za slobodu podneli višemilionske žrtve, da smo prkosili najjačima upravo otporom porobljavanju i da smo za razliku od mnogih uvek bili na pravoj strani. Na kraju krajeva svaki udar na naš narod je udar i na pravoslavlje i time je uvek sve počinjalo, time se i završavalo. Simbol svega toga je Kosovo i Metohija gde ta bitka nikada nije ni prestajala.

4. U poslednjim decenijama, na Kosovu i Metohiji, srpski narod je ponovo doživeo patnje i proterivanje. Kako vidite budućnost srpskog naroda na ovim prostorima i šta možemo naučiti na njihovom primeru? 

Budućnost srpskog naroda na ovim prostorima je više nego ugrožena ukoliko nastavimo putem ka satanističkoj Evropskoj uniji i njenim američkim mentorima. Samo glupima ili pokvarenima danas to može biti imperativ i želja da stremiš ka sopstvenoj propasti, ka nekom ko te zatire, ponižava i uništava. Nakon dve i po decenije šarene laže o blagostanju sa zapada, trebalo bi svakom da je očigledno da nas ta ista Unija niti želi, niti ima nameru da nas ikada primi pod svoje okrilje. Što pre se odreknemo tog puta i vratimo se tradiciji i veri, ljubavlju za Hrista i bližnjeg, veće su nam šanse za opstanak. Mi smo stradalni narod i takva nam je sudbina zacrtana od Lazarevog opredeljenja za carstvo nebesko i u tom kontekstu bi trebalo da posmatramo stvari. Srbi sa Kosova i Metohije su najbolji primer opstanka u nemogućem isključivo zbog vere i ljubavi koju imaju.
Na njihovom primeru možemo najviše da naučimo i raduje me i budi nadu to što se sve više mladih budi iz košmarnog sna materijalizma i okreće duhovnom hraneći se ponajviše Kosovom i Metohijom. Otud je panika naših neprijatelja sve veća što svakodnevno možemo da vidimo kroz političke pritiske i poteze usmerene protiv Srbije i Republike Srpske. Biti Srbin danas podrazumeva biti naviknut na nepravdu, ali i ne miriti se s njom.

5. Kako vidite ulogu književnosti u očuvanju srpske tradicije i kulture, posebno u kontekstu istorijskih izazova sa kojima se suočavao naš narod? 

Uloga književnosti i ne samo nje već čitavog spektra koji nudi umetnost pogotovo kroz film i muziku, izuzetno je važna i možda od presudnog uticaja u ovim vremenima. Pogledajmo samo koliko emocija budi bilo koja pesma Danice Crnogorčević, Branke Zečević, Pavline Radovanović ili Fenečkih bisera, pa će nam biti jasno da su oni za nacionalni duh više učinili nego svi političari skupa ikad. Moralna obaveza svakog umetnika je da jedan deo svoje karijere posveti upravo podizanju svesti i očuvanju tradicije baš zbog svih izazova sa kojima smo suočeni. Književnost između ostalog tu igra veliku ulogu, jer ma koliko se činilo da tehnologije preuzimaju ili su preuzele primat, knjiga je kao i u ranijim vremenima odolela i odoleva i danas i samim tim prenosiće istinu i budućim generacijama. Čitalaca je bilo uvek, a dok je njih biće i prepričavanja i svedočenja, a naša je obaveza pre svega moralna da ono što činimo bude i, između ostalog, na korist svome rodu.

6. Kako doživljavate pojam nacionalizma u savremenom srpskom društvu? Da li smatrate da je on neophodan za očuvanje nacionalnog identiteta? 

Doživljavam ga ka neophodan sastojak na putu oporavka srpskog nacionalnog bića. Bez zdravog nacionalizma nema ni ljubavi prema zemlji i narodu, nema izgrađene svesti ko smo i kakvi bi trebalo shodno tome da budemo u budućnosti, niti bez njega možemo da imamo nacionalnu strategiju i ciljeve u nadolazećim vremenima. Nama su razni levičari, evrozaluđenici i naslednici komunista iz prošlosti srpski nacionalizam predstavljali kao nešto loše, toliko uporno dok mnogima nisu nametnuli da bi toga trebalo da se stide, a onda je sa takvom bezličnom masom lako manipulisati i ostvarivati sopstvene interese. Nametnuli su nam da je srpski nacionalizam koren svega lošeg što se dešavalo u bližoj prošlosti, a on je upravo ono što nas je u određenim presudnim momentima spašavalo. Srpski nacionalizam je oduvek bio poštovanje i ljubav za svoje bez mržnje ka drugome, on je oduvek bio čojstvo i junaštvo Marka Miljanova i kao takvog ga moramo graditi u pokolenjima.

7. U svim vašim knjigama, srpsko stradanje nije samo istorijska činjenica, već je i duboko lična priča. Kako postižete tu duboku emocionalnu vezu sa vašim junacima, koji često nose bol i tugu naroda? 

Kao što ste u samom začetku pitanja pomenuli, ono je istorijska činjenica, a nema Srbina kome određeno stradanje nije i lična priča na ovaj ili onaj način, pa tako i meni. Junaci su tu samo da emociju donesu, a kada iskreno osećate patnju i nepravdu, nije je teško udahnuti književnim karakterima. Neko sam ko je sebi za cilj postavio da obilazi mesta srpskog stradanja ali i uspeha, mesta gde se prepliću bol i ponos. Odlazim na Kosovo i Metohiju i u Republiku Srpsku, posećujem mesta poput Zejtinlika ili malog Zejtinlika u Sokolcu, Mauthauzena ili Jasenovca, grobove junaka poput Gavrila Principa ili gledano ka novijoj istoriji Peđe Leovca. Razgovaram i obiđem ljude koji su iz stradalnih porodica, saslušam njihovu muku i nemoguće je ostati ravnodušan na sve ono što se doživi. To su priče o kojima se može godinama pričati, nemoguće ih je sve i zabeležiti, ali kroz stvaranje književnih junaka koji će podeliti njihovu bol i stradanje, neke priče se mogu ispričati, a da se u njima svako prepozna i poistoveti. To je način kojim se postiže pomenuto, ali prevashodno prvo bi trebalo posedovati želju i htenje, dati sebe da se iskreno upoznamo sa svim što možemo, a ostalo će doći samo po sebi ukoliko je mnogo čistog srca i nešto Božijeg dara.

8. Koji su Vaši budući planovi u književnosti? Da li radite na novom delu i možete li podeliti nešto o tome sa našim čitaocima?

Želja i težnja mi je da pre svega dovršim trilogiju o stradalnom Kosovu i Metohiji. Trenutno se još uvek bavim promovisanjem poslednjeg dela „Orahovac rovovima omeđen“ i cilj mi je da ovog proleća pored 15 dosadašnjih, održim još bar 10 do 15 promocija po gradovima i manjim mestima u Srbiji i Republici Srpskoj, možda i u Crnoj Gori ukoliko bude prilike.
Već sad mogu da najavim prvu ovogodišnju promociju koja će se zbiti krajem januara u Despotovcu, a verujem da će i gostovanja po nekim drugim gradovima uskoro biti konkretno dogovorena. Trenutno prikupljam materijal za pisanje trećeg dela, a od leta ću konkretnije započeti istraživanje i pripremu za pisanje o dešavanjima na Kosovu i Metohiji 1999. i 2004. godine. Postoje još neke ideje za koje se nadam da ću ih uz Božiju pomoć uspeti realizovati, ali o tome ćemo kada za to bude odgovarajući trenutak. Svim čitaocima Vašeg portala želim srećan Božić i uspešnu godinu, svako dobro od Gospoda, mir Božiji, Hristos se rodi!