Страх

Пише: Емило Лабудовић

У вријеме Астерикса и Обеликса, једино чега су се плашили Гали било је да им небо не падне на главу. Од тога страха их није могао ослободити чак ни чаробни напитак који их је чинио непобједивим, захваљујући чему се њихово село једино одупрло Цезаревом освајачком походу. Наравно, ријеч је о пикантерији која је омаленог „галског петлића“ Астерикса и дражесног дебељуцу Обеликса учинила занимљивијим, а стрип о њима бестселером за сва времена. Али, социјална патологија различитих народа биљежи случајеве када је колективна параноја достизала размјере општег лудила.

Та појава није везана само за „мрачно доба“ Средњег вијека већ, у различитим облицима и из различитих разлога, траје и данас. Страх Американаца од руске инвазије, Њемаца од Јевреја, Истока од Запада и обрнуто, страх од ванземаљаца, од (с)удара метеорита, климатске катаклизме, масовне хистерије изазване непознатим вирусима… итд, итд.

Дуги низ деценија склоњена и затворена у аутистични временски и друштвени простор, изван домашаја историјских осјека и плима, Црна Гора је остала поштеђена највећег броја ових масовних фобија. Али, то је створило погодно тло за развој једног посебног стања колективне свијести, свијести о посебности блиској оној о натчовјеку каквом је Хитлер деценијама тровао Њемце. „Црна Гора никад није била покорена, Црногорци су одреда јунаци, част и образ су изнад свега, ‘сви смо кадри стићи и утећи и на страшном мјесту постојати’… само су неки од стеротипа који би требало да посвједоче да смо народ који не зна за страх и узмицање.

Међутим, иоле озбиљније и објективније сагледавање како нашег трајања кроз вријеме тако и данашњег стања неумољиво би показало да смо космичким размјерама далеко од тога. Част изузецима надљудске снаге, морала и постојаности (уосталом Марко Миљанов је писао о „примјерима“ а не о антологији чојства и јунаштва), већина нас је упросјечена на нивоу који ни по чему не одскаче од осталог свијета. Али, ми као народ, изгледа, ипак имамо нешто мимо друге народе, нешто што би се могло назвати колективном паранојом. Паранојом због које се упорно скривамо у кунете лажне историје и лажне представе о себи, и као народу и као појединцима. Наш колективни страх, то колективно „небо“ које би могло да нам падне на главе, зове се – ИСТИНА.

Права, непатворена истина о свему у нама, са нама и око нас, без шминке и изостављања, сурова и немилосрдна, баук је који још увијек кружи над Црном Гором. Опијајућа магија самозаваравања и славолуци кроз које смо пролазили само у пјесмама и квазиисторијским читанкама, учинили су нас је богомданима за манипулисање и били компензација за робовску свијест и трпљење до изнемоглости. Поштен поглед уназад само увјерава да смо народ поданичке свијести, увијек спреман за господареву папучу и његову „милост“ за шаку трица са његове трпезе. Никола, Тито, Мило… Вашингтин, Брисел…само су међаши нашег трајања, ни налик ономе о којем упорно гусламо и лажемо сами себе.

Та пузајућа самосвијест доминира и данас и испуњава све наше животне просторе, од куће, улице, радног колектива па све до укупног друштвеног простора. Она је својеврстна „бланш карт“ за разноразне моћнике, силеџије, десперадосе и вуцибатине различитих нивоа, од оних породичних до оних на врховима државе. Насиље свих врста и интезитета само је природна рефлексија таквог стања и узрок упорног гурања главе у пијесак. А онда се, као оправдање сопственог узмицања пред стварношћу, „запрепастимо“ садржајима и сликама о нама из „СКАЈ албума“, иако се све то одвијало пред нашим очима и уз наше учешће.

Питање свих питања гласи: „ кад смо се то почели бојати“? Или боље речено: „кад смо то постали кукавице“? Бојим се да би искрен одговор гласио: одувијек! И то упркос чињеници да смо као хришћани још са извора наше вјере били упозорени „да ће нас само ИСТИНА ослободити“! Али, онај који спозна пуну истину прије свега о себи и измири се са њом, ријетка је појава. Ређа од једнорога у зачараној шуми.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: