Страхови наслијеђени од родитеља
Могуће је да дијете преузме страхове својих родитеља а да притом није никада изложено некој директној пријетњи.
Научници су извршили експеримент на мишевима, научили их да се плаше мириса трешњиног цвијета, а потом су приликом посматрања сјемена ових животиња установили да је дио њиховог ДНК повезан са мирисом трешње био нарочито активан. Касније се показало да су потомци тих мишева такође били изузетно осјетљиви на тај мирис. Они су избјегавали мирис иако му никад раније нису били изложени, а и њихова мождана структура је била измијењена.
,,Искуства родитеља, чак и прије зачећа, утицала су и на структуру и на функционисање нервног система наредних генерација”, рекли су истраживачи у извештају објављеном у часопису ,,Природна неурологија“.
Ипак, знатан дио стручњака сматра да овако радикалне тврдње изискују и јасније и чвршће доказе.
Научници су се заинтересовали за ову појаву када су запазили да постоји циклус болести зависности и неуропсихијатријских поремећаја који су преносиви трансгенерацијски.
Наравно да се о страховима, као и свим другим елементима који сачињавају структуру личности може говорити као генетски преносивим, али је потребно поменути да дјеца преузимају и усвајају страхове и током одрастања уз своје уплашене родитеље, поготово током првих седам година живота када се формира личност, за вријеме док дјеца угледајући се првенствено на родитеље формирају слику о свијету. Дијете не мора бити изложено пријетњи да би могло осјетити када су његови родитељи узнемирени.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
