Страсни робар али непливач Михаило Петровић Алас

Пише: Војислав Гледић

Живот знаменитог  српског математичара Михаила Петровића Аласа у његовом окружењу је текао на више колосјека због чега није  био усмјерен и ограничен  само на ускострустручни и научни рад. Он је, ипак, био човјек широког интересовања и упоредо радио на многим подручјима. У Београду је, у ширим круговима, био  много  познатији као врстан и страстан рибар.

Његово бављење рибарством  датира још од младалачког доба, од времена када је његов дјед  Новица Лазаревић одлучио да свога унука упути на што чешћи боравак на обалама великих  ријека  и тако ојача његово здравље. Мудри и проницљиви дјед Новица је увидио да у породици Петровић, у којој је била удата његова кћерка јединица Милица, владала готово генетски склоност према туберкулизи. Од те тешке и тада неизљечиве болести (у народу позната као јефтика и сушица) рано је умро и његов зет Никодин Петровић (1843 – 1875) , отац славног математичара. Стога је Новица настојао  да своју унучад  што више упућује на боравак на  свјежем и здравом ваздуху, а то се у Београду могло на најбољи начин остварити на обалама великих  ријека Саве и Дунава у чијој близини се  налазила  њихова кућа.  Наиме, Михаилов родни дом је био смјештен близу Калемегдана, на Савској падини, у непосредној близини тадашње Митрополије, односно садашње Патријаршије и Саборне цркве. У њој  је протојереј (прота) Новица  био парох и  у сусједству  имао сопствену кућу, да би се потом у њој  наставио,  поред Михаиловог,  живот његове кћерке Милице и њене породице.

Са узвишице на којој је Михаило живио могао је стално да гледа на велике ријеке и огроман видик који се простирао све до далеких војвођанских поља. У вријеме његовог дјетињства Сава и Дунав су биле пограничне ријеке. У породичној кући свога дједа Новице је најпре живио са мајком и браћом, а касније са својом сестром Маријом  и њеним мужем (зетом), познатим универзитетским професором и правником Живојином Перићем (1868 – 1953).

Знатижаљни Михаило је као дјечак силазио на обалу Саве и ту посматрао рад многобројних рибара који су се ту увијек налазили и обављали многобртојне припреме прије одласка у  риболов по разним мјестима дуж великих ријека.  Рибари су марљиво  радили свој посао и били готово у потпуности везани за та мјеста у доста уском подручју око ријека. Нису се вољели дружити са осталим становништвом тако да су они, заправо, представљали један посебан и специфичан слој радног   народа. Михаило је рано  упознао и заволио тај свијет, а и рибари су брзо узвратили,  прихватили и завољели тог малог и интелигентног унука изузетно  цијењеног и наочитог проте Новице Лазаревића. Наклоност и љубав коју је  од дјечачког доба имао преме рибарима и њиховом послу су га потпуно прекупирали и постали  саставни дио његовог живота. Добро је упознао те људи и њихово занимање и сам постао један од најпознатихјих мајстора тог заната, што му је донијело и надимак Мика Алас по коме је постао много познатији и популарнији од  његовог  правог имена и занимања.

Мали Михаило је силазио на обале сусједних ријека и проводио све своје слободно вријеме уз рибаре. Упознао је њихов начин живота, али се убрзо почео занимати и за њихову вјештину хватања рибе. Ови људи су прихватили  малог Мику као сопствено дијете и према њему поступали веома благонаклоно. Почели су га упућивати и у тајне свог заната што је за малог знатижељника било посебно значајно. Тако се од дједове идеје да ће за његовог малог унука бити од непроцјењивог значаја по здравље боравак на ријекама, јер  „ваздух при води цементира плућа“, код Новичиног мезимца  развила велика љубав према свему ономе што је било везано за Саву и Дунав и људе који су на њима живјели и професионално се бавили рибарством. И сам је касније постао један од најстраственијих и најпознатијих људи који су се активно и зналачки бавили уловом рибе и од ње имали велику финансијску корист. У том послу  је прошао сва устаљена звања, да би на крају стекао и титулу мајстора, али и репутацију човјека који је рибарство познавао као и своје професионално занимање  универзитетског професора математике.

Године 1882. када је  имао свега 14 година и био ученик  IV разреда гимназије, Петровић званично постаје шегрт појединих искуснијих рибара на оближњим ријекама. Волио је, такође,  да слуша занимљиве и необичне приче о доживљајима  и згодама  рибара у чијој средини је проводио веома лијепе и њему необично драге часове. Прије   почетка његовог „шегртовања“ један од најстаријих и најискуснијих рибара на Сави и Дунаву, алас Гашпар (Шандор) звани и „Чукља“, позвао је малишана који је често био у њиховом друштву и кратко га упитао: „Ако баш хоћеш да будеша алас, ‘ајде да будеш мој шегрт па ћу да те свему научим.“

И тако је Мика постао најмлађи београдски ђак једног специфичног занимања које се није могло научити у редовној школи у којој је он, иначе, био увијек међу најбољим  ученицима. То Микино „шегртовање“ је трајало пуних шест наредних година, да би тек након тога,  по устаљеним правилима тог еснафа, могао да пређе на сљедећи „степен“ образовног нивоа. Пут до стицања званичних квалификација у том послу је био веома дуг и  постепен јер је требало добро савладати све „финесе“ тог посла.  Такав  је био и његовог пут до  стицања  званичне „дипломе“ рибара  на коју  је Мика био веома поносан током читавог живота. Јуна мјесеца 1888. године, у  вријеме када је положио испит из минерологије на III години Велике школе, Михаило је  истовремено код чика-Арсе Илића успјешно положио  и испит за  калфу рибарства.

Михаилово  даље усавршавање у рибарству је текло уобичајеним путем како би на крају могао и самостално, чак и професионално, да се бави овом врстом дјелатности. Средином 1895. године, у вријеме када је већ био афирмисани  и истакнути млади редовни професор Филозофског факултета Велике школе, Петровић успјешно полаже испит за мајстора рибарства. Можемо замислити ситуацију да један уважени интелектуалац, факултетски професор у Београду, полаже „обичан“ испит за мајстора рибарства,  док у исто  вријеме студенти математике, будући професори срењих школа,  полажу најтеже испите из најапстрактнијих  области код овог свог наставника. Иначе, испит је Михаило  положио код мајстора-аласа и бившег устабаше рибарског еснафа Владе Богдановића. Добио је званичну диплому, која се звала мајсторско писмо, а коју је он веома љубоморно и пажљиво чувао током читавог живота. Он је, наиме, добијено „писмо“ у коме се наглашава да је и званично постао „овлашћени  занатлија“,  урамио и окачио о зид своје   радне собе. Та диплома му је заиста била много  дража од разних других диплома,  плакета  и признања  добијених од најзначајнијих академија и научних друштава.  Од те 1895. године Михаило се почео и професионално бавити рибарством тако да су Сава и Дунав заправо постале у неку руку његово друго „радно мјесто“ поред оног што га је имао на  Великој школи а касније и Универзитету у Београду.

У вријеме  Петровићеве  младости, при крају XIX вијека, посао аласа се веома озбиљно схватао и њиме су се професионално могли,  бар званично, бавити само изучени и оспособљени људи. У оквиру те „оспособљености“  се налазило и наведено „рибарско писмо“ које је гарановало да је дотични риболовац положио прописане испите и да је претходно прошао кроз  све фазе „усавршавања“ у том одговорном и осјетљивом послу. Као што се види из начина и уложеног времена како је Михаило Петровић стекао право да се бави рибарством  и на професионалном плану, до тог степена је требало да протекне више година и да се млади човјек мора добро упознати са многим практичним питањима тог заната. Поред улова, требало је научити и многе друге ствари, посебно вјештину справљања разних јела од рибе. О Петровићевом животу као рибара и искусног познаваоца кулинарске вјештине справљања јела и специјалитета од риба постоји велики број занимљивих прича које га приказују и са једног много другачијег и за ширу публику пријемчивијег становишта него када се он портретише као велики и цијењени научник који се бавио тешким и апстрактним питањима из егзактних наука.  Овдје ћемо се задржати, како бисмо овај наш напис  учинили занимљивијим и приступачнијим, на приказивању  неких интересантних појединости из књиге ,,Мика Алас“  чији су аутори Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић.

„Стекао је могућност и право да може јавно и самостално водити аласки занат са свим правима, дужностима и обавезама, које су законом скопчане са тим позивом – подвлачи Михаиловић. –  Он је имао сав  свој властити алат за риболов, разне пређе (мреже) велике и мале, чамце и друго. Држао је и момке (калфе и шегрте), који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је он ‘силазио на воду’ – тада је сам руководио цјелолупним послом по неколико дана. Тада се ни у чему није разликовао од обичног аласа. С њима је ловио, с њима јео, с њима спавао ноћу поред обале и по врбацима. Уопште је живио у то вријеме потпуним аласким животом и сви су га аласи необично вољели и поштовали.“

На обалама  Саве и Дунава, и на њиховој води, Петровии је често  роводио  ласки живот покоравајући се свим правилима тог посла као изузетно добар понавалац  заната рибара, али и као човјек необично посвећен  тој дјелатности. Њега су  вољели и цијенили, али је и он, такође, и те како волио и поштовао  све остале аласе и у њиховом  присусуству и друштву се веома угодно и топло осјећао. Стога је стекао велики круг другова и пријатеља међу тим једноставним и честитим људима, који су веома напорно зарађивали свој   насушни хлеб. Осим тога, таквим начином је истовремено је стекао   и велику   популарност међу ширим грађанством утолико више што је   он ипак био угледни и поштовани академик, професор и свјетски познато и признато научно име. Када је био међу својим колегама  рибарима он се ничим, по начину понашања и рада, није разликовао од тих простих и доброћудних људи. „Знате, то су обични, неписмени људи“, рекао је једном приликом о својим друговима аласима пријатељу и колеги професору Милутину Миланковићу. „Када се потуку, бива ту и мртвих глава. Али су, иначе, поштени и доброћудни; ја их волим, а и они мене.“  Тако се, дакле, овај наш знаменити научник осјећао и понашао као и други аласи,  једнак  и равноправан људима са којима је проводио многе дане и ноћи и о којима је  изузетно лијепо, топло и надахнуто писао.

У истој наведеној књизи, која даје један  веома лијеп, живописан  и непосредан портрет  славног Михаила Петровића, могу се наћи многе појединости које представљају праве бисере једноставности, скромности и човјечности прегаоца  који је остао запамћен као један од трајних камена темељаца српске  историје. Ево како Миланковић, на примјер,  приказује неке карактеристичне појединости вриједне да се и овдје пренесу:

„Питао сам се, али њему (Мики) не  ставих то питање, како је могао да толико дана проведе у друштву неписмених рибара, далеко од књиге и свог правог позива…

– Зими сам – настави Мика своју причу – закупљивао неколико бара.

– Шта је то?

– Сад ћу да вам испричам. Кад се послије јесењих киша Дунав и Сава разлију по околини, с наступом зиме, врате опет у своје корито, остављају у овом плавом терену појединачно баре, пуне рибе. Ту рибу ваља  похватати прије но што се у прољеће ријека опет разлије и рибе у њу врате. Али се често дешава да су те баре за вријеме зиме покрију дебелим ледом. Онда ваља тај лед разломити и рибу похватати. Опасан посао, јер чим крочиш на санту таквог разломљеног леда, она се под теретом накриви, ти склинеш по њеној глаткој стрмој површини, паднеш у воду, а она се врати поново у свој хоризонтални положај и поклопи те.

– Ајојој,  наопако!

– Зато сам пронашао начин како да се рибе похватају из баре, а да се њен ледени покривач не мора разбијати.

– Како то?

– У леду се избуше неколико рупа кроз које се рибарска мрежа увуче под лед и њоме похватају све рибе. Показаћу  вам првом риликом како се то ради.

– Како сте  дошли на ту идеју?

– Тако што сам се до данас једанаест пута давио у Сави или у Дунаву, и то обично у леденој води. Једанпут и са принцом Ђорђем.“

Пријатељство које је постојало између краљевића Ђорђа Карађорђевића (1887 – 1972) и Михаила   било је  не само у њиховом званичном комуницирању као однос професора и ученика, које је почело 1904. године,  већ се протезала и на друга подручја живота. И сам Ђорђе је заволио риболов и био често у друштву са Миком на обалама Саве и Дунава, али  и као дио посаде појединих путовања или организовања улова на одређеним богатим ловиштима.

Треба навести податак да  је током Првог свјетског рата  Михаило био лични ађутант краљевићу када  су њих двојица  боравили  у Швајцарској. Када је принц Ђорђе ухапшен и хоспитализован  и Петровић је имао много проблема од стране  тадашње власти. Не само што му је то дугогодишње пријатељство онемогућило избор за предсједника СКА послије  смрти Јована Цвијића (1865 – 1927), већ је и сам дом славног математичара на Косанчићевом вијенцу био темељито претресен од стране полиције. Принц Ђорђе је, иначе, био у заточеништву пуних шеснаест година, да би,  након што је изашао  из болнице за психичке болести у Топоници (код Ниша) и повратка у Београд, било настављено пријатељство између тих двају људи све до Микине смрти у јуну 1943. године.

Иако је Михаило Петровић добар дио  живота провео на обалама и водама Саве и Дунава, односно био трајно везан за те велике ријеке, ипак никада није научио да плива! Заиста је тешко повјеровати чињеници да тај велики познавалац риболовачке вјештине и пасионирани свјетски путник, човјек који је касније пловио по свјетским морима и океанима, није био вичан сопственом одржавању на површини воде. Стога је добро пазио да се не нађе у води када је њена дубина била изнад одређене, доста мале његове висине. Ипак, било је и неочекиваних тешких ситуација када му је пријетила опасност  од дављења. Срећом, све те незгодне ситуације је пребродио, али је горак укус и осјећај  страха од воде  био присутан код тог великана до краја живота.  Чак је и његов велики друг, колега  и поштовалац Милутин Миланковић настојао да свога пријатеља Мику научи пливању. И поред велике жеље и уложеног напора, није у томе, нажалост, успио. Ево како то сликовито описује Милутин Миланковић у својим сјећањима на знаменитог колегу Петровића:

„Ви сте, мајсторе, сигурно одличан пливач?

‘Ја не умијем да пливам; не знам ни сам како сам се досад некако спасао (од дављења, В.Г.).

‘Шта кажете? – Алас Мика не умије да  плива!’

Он обори главу и слеже раменима. ‘Не умијем.’

‘Ја ћу вас научити!’

‘Е, кад бисте били тако љубазни!’

Ја учиних, заиста, покушај да га научим пливати када је идућег љета дошао на неколико дана к мени у госте у Даљ. Баш те године дао сам  по његовим упутствима саградити у Вуковару врло згодан чамац у  коме сам за вријеме љетњег распуста проводио са својим братом свако по подне на Дунаву који тече поред мог очинског дома. На другој обали Дунава пронађосмо изванредно  лијеп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у ријеку. Онамо доведох свог ђака Мику да га научим вјештини пливања. Он уђе храбро у воду, али само до кољена. кад му рекох да се ту, у плићаку,  испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа, иако забринута лица, намјеру да ме послуша, но чим скваси трбух и груди, он побјеже из ријеке главом без обзира. Сав мој труд да га у ријеку вратим остао је безуспјешан. Од свих ђака које сам у животу имао, Мика је био најслабији, а ја сам био његов најлошији учитељ.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: