Stužilo se, al sve će proći…

Piše: Mihailo Medenica

Otac bi rekao: „Stužilo se…“, zagledan u nebo više Komova.

Daleko je to od našeg moračkog krša, mogli su se oblaci gde usput umoriti i posustati, ali ne- sjurili bi se ko goveda kad jave niz planinu, ko da ih je neko uprego u konje pa konje u kas…

Nije mi bilo strah te strmine nebeske, ne zato što sam bio vajno hrabar no što sam naučio da sve prođe koliko god se činilo da ništa na zemlji ostati neće kad se nebo stuži.

A, strašno je bilo kad nebo pomahnita!

Ono isto nebo što se do malo pre jurcalo s nama decom, sad kao da nas ne poznaje.

Kao da ga je neko opjanio pa sapleo niz Komove ka Morači da tu divlja.

Strašno je bilo kad se nebo stuži i pomahnita!

Proguta dan. Raspne ga u crnilo. Pokopa ga negde da ga više niko- nikada ne nađe, činilo se.

Voleo sam da se sakrijem u kužinu. Drvena starica malo poviše kuće, na nekim mestima je mogla čitava šaka među grede da prođe, ali ništa od nje sigurnije bilo nije.

Srpkinjica moja stara.

Doveka nevesta i doveka udovica…

Kraj vrata je bio šporet, na šporetu vazda neki lonci i šerpetine.

Sednem na tronožac kraj šporeta i gledam kroz otškrinuta vrata…

Vetar se zori o manje i slabije naviljke sena.

Kida ih i razbacuje a oni tvrdoglavo ćute.

Vazda je vetar išao u prethodnicu da zapreti, da učini zulum, da savije leskove grane do zemlje kao da će im glave poseći…

Ne žali Srbin glavu- na ti je vetre, seci…

Gledam i znam da će proći, sve prođe do Srbina!

Pucaju starne i krte bukove grane, izlomi vetar bukvama ruke a bukve ćute.

Prkose!

Udari o kužinu, hoće vrata da izvali, hoće staru Srpkinjicu da baci o krš i polomi kičmu, al zaludu.

Šta se vetrova o Srbina slomilo…

Onda sve stane, u trenu. Brzaci tišine se sjure planinom, bezglasje…

Sad će…

Strče se munje pa za njima gromovi.

„Đavoli se žene…“, govorila je baba.

Kao da su od svih oblaka na svetu baš ovi sabrali sve munje pa ne štede i ne žale.

Zemlja uhvati nebo za oči, nebo zemlju za gušu…

Da iskoračim iz kužine sapleo bih se o oblak, činilo mi se.

Munje poparaju crnilo, belasne kamena kuća za tren pa nestane.

Ropot kiše, nebo se guši, stoka nariče iz štale, kužina samo što ne krene potocima ko ljuska jajeta, al i veće muke nisu salomile tu umornu staricu, Srpkinjicu…

Biju nebo i zemlja bez milosti jedno o drugo.

Gledao sam ovnove na Vučju, isto tako.

Biju dok ne pukne lobanja i…

Sve će proći, znam. Nema muke jače od korena Srbinovog.

I ove su planine od kostiju srpskih, sabralo se vekovima.

Kamen da pukne i pođe vodom- kost neće!

Krst je kost Srbinova.

Gledam kroz otškrinuta vrata kužine, čekam da se „ovnovi“ izmore, ni jedan bes nije doveka…

Čekam jer jedno znam: sve će proći!

Ne može dan robovati u mraku, nit zemlju poneti besne vode…

Nije Srbin naviljak sena- no stožina!

Srboniklo je sve!

I krš je pitomina- kost i kolevka je to!

E, da se Srbin poplašio kad god se nebo stuži i kad oblaci navale…

Razvedri se ko što se smračilo.

Sve prođe- Srbin ostaje!

Stoji još i kužina, nevestica i udovica.

Ne dam je- ni ona mene nije dala!

Stuži se tako nebo, biju munje i vetrovi, no zalud im.

Nije Srbin naviljak sena- no stožina pobijena u drob zemlje!

Ne daj je, Srbine, jer sve će proći.

Ne može dan robovati mraku, nit ti biti tuđin na svojemu!

Sve će proći- Srbin je doveka, ako se ima gde među gromovima poznati…