Стварали методологију мучења: Психолози ЦИА на суду због злостављања затвореника

Америчка тајна служба је својевремено израдила читав каталог метода мучења како би од осумњичених терориста изнудила признање. Те методе су разрадили психолози од којих се двојица сада налазе пред судом.

Седам мјесеци након терористичких напада 11. септембра 2001. Џејмс Мичел и Џон Џесен су имали много посла. Од њих је америчка тајна служба ЦИА затражила да као психолози разраде каталог мјера за, како се то у тим круговима називало, „проширене методе испитивања“. Тако су Мичел и Џесен сједјели за својим писаћим столовима и марљиво типкали попис с дванаест начина „испитивања“. На попису је и већ чувени waterboarding или затварање у ковчег. Налогодавцу се веома допао рад психолога: једанаест од тих дванаест метода су постале стандардни поступак приликом саслушања осумњичених за тероризам.

Тек након петнаест година и Мичел и Џесен морају да одговарају пред судом. Организација за људска права Америчка унија за грађанске слободе их је тужила у име бивших заточеника Сулејмана Абдулаха Салима и Мохамеда Бен Соуда, као и у име породице Гул Рахмана који је умро у једном затвору ЦИА од хладноће.

Los psicólogos James Mitchell y John "Bruce" Jessen fueron los arquitectos del programa de tortura para la CIA…. https://t.co/NEwyq02vkN

— Jesús Pereyra 🇵🇪 (@JesuspereyraG) July 26, 2017

Још се води правно натезање хоће ли тужени психолози заиста пред судом сносити посљедице за саучесништво у злочину, али је већ спроведен читав низ судских саслушања којима се утврђивало чињенично стање. Зато и адвокат хуманитарне организације Дрор Ладин мисли да се већ много учинило: „Још никад прије жртве мучења ЦИА нису одмакле тако далеко са својом тужбом. И још никад прије нису одговорни под заклетвом морали да се правдају за оно што су чинили.“

Тек „слушали заповијести“?

Двојица психолога нису само тужени јер су срочили те методе мучења. Они су пуних седам година наставили сарадњу са ЦИА док је она мучила заточене у затворима широм свијета. Штавише, чак су и лично надзирали испитивање неких важнијих заробљеника, као што је био Халид Шеик Мохамед за којег се вјерује да је био један од главних планера напада на Њујорк и Вашингтон.

Психолози су у досадашњим саслушањима тврдили да су радили само оно што је уговором од њих тражила ЦИА и да не могу бити криви што су запослени у тајној служби онда чинили. Они су били „војници који су слиједили заповијести“, изјавио је Џесен на саслушању почетком године.

То није сасвим тачно: и Мичел и Џесен су заиста били официри и психолози америчког ратног ваздухопловства, али када су радили тај каталог ужаса, они више нису били у униформи. И један и други су пензионисани тако да су формално били – цивили.

Али чак и да су се понашали као војници, то за адвоката Ладина не може бити аргумент: „Исто тако као што су у Другом свјетском рату проглашени кривим и они који су испоручивали отровни гас нацистима, тако су и Мичел и Џесен починили ратни злочин. А они су и зарадили огроман новац на мучењу људи.“

„Постали сте кукавице?“

Као „савјетници“ су ова двојица од ЦИА примили 81 милион долара „за истраживачки рад“ – то се види по извјештају о мучењима америчког Сената у којем се 2014. први пут приказала сва размјера праксе мучења америчке тајне службе. Обзиром на тај новац, адвокат тужитеља не може вјеровати тврдњама психолога да су хтјели да престану, али су наставили због притиска који је на њих извршен.

Тужени су заиста пред судом тврдили да су савјетовали ЦИА да обузда коришћење методе wатербоардинга: према извјештају Сената био је и случај једног затвореника који је изложен том начину привидног утапања чак 83 пута у року од неколико дана, а према протоколу саслушања се у једном тренутку за жртву каже да „не одговара на надражаје“ – другим реијчима, изгубила је свијест. Тада су наводно и сами психолози рекли да нема сврхе наставити с вотербоардингом.

Но тврде да њихови налогодавци у тајној служби нису имали никакво разумијевање за такве сумње: „Рекли су нам да смо се уплашили и да смо кукавице, мислим да је речено и да смо постали пи***це“, изјавио је Мичел пред судом. „Ако престанете и ако се онда догоди нови терористички напад на САД, онда ће крв цивилних жртава бити и на вашим рукама“, говорили су наводно психолозима.

„Ништа од тога не боли“

С друге стране, чак и на досадашњим саслушањима су психолози порицали да су њиховим методама наносили бол заточеницима. Њујорк тајмс пише да је „д. Мичел, који је једном рекао да би већина људи прије хтјела да им поломе обје ноге него да буду изложени wатербоардингу, противрјечио адвокату тужитеља који је ту методу назвао болном. ‘Ит суцкс, yоу кноw. Али не знам да је болна. Радије бих користио ријеч узнемирујућа’“, цитира психолога амерички лист.

Ови бивши психолози америчког ваздухопловства највише су заговарали методу wаллинг. Према њој, заточени се врти у круг и увијек изнова се гура да удари у зид, не бетонски, него од донекле еластичне шперплоче. „То уопште не боли, али прилично се вртите. Ако је болно, онда је метода лоше спроведена“, каже Мичел. Али Џесен додаје: „Нисте повријеђени, али надражава се ваше унутрашње ухо. Чујете на крају стварно гласан шум.“

Два бивша заточеника, Сулејман Салим и Мохамед Бен Соуд, пред судом су признали да их ова два психолога нису лично испитивала, али јесу били мучени методама које су они разрадили. На примјер, метода којом се затворенику лисицама вежу руке изнад главе у неугодном положају, без могућности да усправно стоји или да се негдје наслони. Салим пред судом тврди да је то било итекако физички болно: „Ужасни болови у рукама, ужасни болови у леђима и у зглобовима“, изјавио је на саслушању. „Можда и вас треба тако везати на који сат тако да осјетите бол ако желите бол“, изјавио је Салим прије него што је бризнуо у плач пред судијом.

Хоће ли бити криви – и без признатог злочина?

Адвокат Дрор Ладин сматра ова два психолога лично одговорним баш зато јер нису носили униформу док су радили на методама мучења. Наравно да су у томе учествовали и психолози америчке војске, али они су били једини „приватни предузетници“ којима је задато да разраде методе мучења. То су учинили добровољно и одлично су зарадили.

Када је ријеч о конкретном учешћу у мучењима, ту је много теже наћи доказе. Али, према извјештају Сената, може се видјети да су Мичел и Џесен 2002. само неколико дана прије смрти Гула Рахманија посјетили тајни затвор у којем је он био заточен. У извјештају пише да су психолози савјетовали примјену „проширених метода“ саслушања на том Авганистанцу, а адвокат Ладин тврди да је „Џон Џесен савјетовао да се затворенику не даје храна и се не пушта да спава, а и лично га је саслушавао“. Познато је да и хладноћа у ћелији није била тек случајност, него средство притиска. Али Гул је преминуо.

Сви који су учествовали у мучењима затвореника се још увијек не морају бојати кривичне одговорности. Још овог јануара је и амерички предсједник Доналд Трамп за АБЦ Неwс рекао: „Бринем ли се због wатербоардинга? Што се мене тиче, морамо се против ватре борити ватром.“ У овој тужби жртве траже барем одштету за трошкове лијечења након тих силних „проширених метода“. Али смисао је нешто друго: признање да им је нанесена неправда и да је Америка посегнула за неприхватљивим методама. Да се тако нешто више не понови.

(Дојче веле)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: