Stvaranje „turskog sveta“: Alfabetom do pokoravanja Azije

Piše: Dževad Galijašević

To što je Sarajevo bilo domaćin Svetskog ujgurskog kongresa, moglo bi da zbuni samo one neupućene koji rad ovog tela dovode u vezu sa maglovitom predstavom o borbi za prava ujgurskog naroda u Kini i inostranstvu. Iz vidokuga im izmiču ključne stavke- prva, da je pomenuti kongres pod direktnom kontrolom turskih i zapadnih službi, i druga, da postoji sa ciljem urušavanja stabilnosti Kine. Policijska pratnja dodeljena članovima kongresa kao i ostale prateće mere predostrožnosti, Rojters je objasnio pritiscima i pretnjama.

Kineske „uhode“

Sa činjenicom da Svjetski ujgurski kongres sa sedištem u Nemačkoj održava četvorodnevnu konferenciju sa nekoliko stotina delegata iz 25 zemalja u sarajevskom hotelu – malo ko je bio upoznat. Nije bilo natpisa ili plakata, osoblje na recepciji je oklevalo sa davanjem informacija dok su policajci u civilu bili u predvorju, a specijalne jedinice stacionirane van kruga zgrade. Organizatori su, naravno, obaveštajnom Rojtersu, poverili da se putem poruka s društvenih mreža i mejla vršio pritisak da se događaj otkaže.

„Videli smo Kineze, ovde u hotelu, kako fotografišu naše delegate tokom dešavanja, što je bio način da ih se zastraše“, kazala je Zumreta Arkin, koja je na sastanku izabrana za potpredsednicu ovog tela. Kineska ambasada u Sarajevu nije komentarisala optužbe oko konferencije. Bosanskohercegovačke vlasti su takođe prećutale događaj.

Razumno pitanje glasi: Zašto su Ujguri za organizaciju svog centralnog događaja izabrali neku udaljenu i njima nepoznatu kasabu na Balkanu, i da li je to njihov, ili možda izbor Turske, i zašto?

Ubistvo skopčano sa kurdskim poreklom

Oduvek se na zapadnoj političkoj hemisferi pitanje uloge Turske postavljalo u odnosu na njene sposobnosti da spreči izlazak Rusije na Sredozemlje i povratak mitske Vizantije na Bosfor. Odnedavno se u zapadnoj računici sa Turskom, našla i Kina, sa svojim i turskim Ujgurima. Istini za volju, turska država nikada u svojoj istoriji nije ni pripadala, niti bila deo Evrope. Kulturno, religijski, etnogenetski i antropološki, Turska je bila i ostala u Aziji.

Tursko oponašanje zapadne demokratije započeto je nakon značajnog privrednog rasta, iz vremena vojne uprave, ranih 80-ih godina, kada je Turgut Ozal uveo niz liberalnih reformi koje su ojačale državu. No, on je bio kurdskog porekla, a ta činjenica u analizi njegove nasilne smrti nije zanemarljiva.

Nalazi obdukcije

Turski dnevnik „Zeman“ i Agencija Anadolija u februaru 2020. godine, potvrdili su da rezultati autopsije izvršene na telu preminulog predsednika Turguta Ozala pokazuju da je reč o trovanju. Istina je da su i pre toga, u turskoj javnosti dugo kolale glasine da su Ozala, (koji je prema zvaničnim podacima preminuo od srčanog udara 1993. godine u 65. godini), ubili militanti iz „dubine države“ – skrivene nacionalističke strukture unutar turskog establišmenta. Napori da okonča sukob sa Kurdima bili su praćeni izlivima nezadovoljstva, ali i pokušajem atentata 1988. godine.

Izvori iz državnog Instituta za forenzičku medicinu izjavili su za turski dnevnik da je rezultati autopsije otkrio je da su u njegovom telu prisutni ostaci zabranjenog insekticida „DDT“ i sastojci desetostruko uvećani od normalnog nivoa. „Ozal je, najverovatnije, otrovan sa četiri odvojene supstance“, piše u nalazu obdukcije.

Islamistička alternativa kemalističke demokratije

Posledica ovog antidržavnog ubistva bilo je dalje jačanje islamističkih stranaka. Islamisti su, od manifesta Millî Görüş (Nacionalna vizija), koji je od 1969. zastupao Nehmetin Erbakan, prihvatali modernizaciju, ali nikada eventualnu „kurdsku autonomiju“ a posebno, zapadni sekularizam, u kome su bile prepoznavali mere deislamizacije.

Kroz ovaj proces, Kemalistička sekularna poludemokratija, našla je svoju, dugovečnu, poludemokratsku, stvarno radikalnu, islamističku alternativu. Od Erbakanove Stranke nacionalnog reda (MNP, 1970. – 1971.) i Stranke nacionalnog spasa (MSP, 1972. – 1981.) do njegove Stranke blagostanja (Refah, 1983. – 1998.), u kojoj je među osnivačima bio i Erdogan, pa onda preko Stranke vrline (Fazilet, 1998. – 2001.) do Erdoganove Stranke pravde i razvoja (AKP – osnovane 2001.) prošlo je gotovo pola veka i četiri velike zabrane, uz napomenu da je AKP, ipak, reformisana verzija Erbakanovog političkog islamizma. Cilj AKP, javno, nije bio stvaranje islamske države uz primenu šerijata nego borba za vlast i uticaj unutar kemalističke nacionalne države.

Sporo i oprezno ka BRIKS-u

Erdoganova prividna umerenost, njegov proamerički i proevropski stav, podrška tržišnom kapitalizmu, delom objašnjava i suzdržanost vojnih i sudskih vlasti prema AKP, kao i uspehe AKP-a i Erdogana na izborima: parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim, od 2002. do 2016.

Kao dete istambulskih radničkih četvrti, Erdogan je pokrenuo svojevrsni klasni napredak u krutoj turskoj upravi. Politička administracija i vojni vrh, do prevlasti AKP-a, bili su zatvoreni za uticaj islamističke strukture turskog društva, dok su prividno stremili demokratizaciji. U prvim godinama vlasti, Erdogan je raspustio sudove državne bezbednosti, smanjio torturu u istragama i pokrenuo pregovore s Kurdima. U ovim akcijama Erdogan je do 2013. godine, imao podršku pokreta Hizmet (Služba), koji je vodio preminuli Fetulah Gulen, islamski učitelj s adresom u Pensilvaniji.

U takvim okolnostima kao ključno nametalo se pitanje može li se „turski islam“ uklopiti u politički okvir zapadnih integracija i Evropske unije i može li se turska država modernizovati, i na neki način „evropeizirati“? Odgovor sa Zapada je bio jasan: ne može i neće moći nikada. Samo iz tog razloga Turska je, iako sporo i oprezno, zakoračila prema BRIKS-u. Deluje kao dobar izbor, ali može li se u BRIKS sa hipotekom OTD?

Šta je OTD?

O jednom od važnijih geopolitičkih instrumenata Turske- Organizaciji turskih država (OTD) u široj javnosti malo se zna. Reč je o međuregionalnoj organizaciji koja deluje pod okriljem Turske a u čiji sastav ulaze Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Azerbejdžan. Turkmenistan, Mađarska i nepriznata Turska Republika Severni Kipar imaju status posmatrača u organizaciji.

OTD nudi privlačnu ideologiju zasnovanu na idejama jezičke, kulturne i istorijske bliskosti naroda zemalja članica. Iako je više deklarativnog karaktera (stvarno „jedinstvo“ Turaka nikada nije postojalo), na međudržavnom nivou takve ideje su radni alat integracije. Uprkos teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji, Turska nastavlja da jača prisustvo u zemljama Centralne Azije, nudeći im svoje naoružanje i gradeći svoje kompanije. Važan aspekt čine obrazovne i humanitarne inicijative za promociju turskog jezika i kulture, što dodatno daje značaj OTD-u kao međuregionalnom udruženju.

Dećirilizacija centralne Azije

Insistiranje Turske na inicijativi stvaranja jedinstvenog turskog alfabeta ubrzava proces potiskivanja ruskog jezika kao jezika međunacionalne komunikacije. Pošto alfabet treba da bude zasnovan na latinici, njegova izrada dodatno doprinosi „dećirilizaciji“ jezika zemalja Centralne Azije, što znači i odricanja od ruskog jezika – čak i ako takav alfabet ne bude zvanično usvojen. Nemali alarm za Rusiju koja bi trebalo da preispita svoju politiku u regionu s obzirom na pojavu novih igrača zainteresovanih za geopolitičku prevlast. Jer Turska centralnoazijskim zemljama i Azerbejdžanu ne nudi samo alfabet već nešto daleko ozbiljnije- novi identitet „turskog sveta“. U kojima pravcima ona deluje kako bi realizovala ovu ambicioznu ideju- veliki strateško- državni cilj?

Latinicom do pokoravanja

Prvi korak je stvaranje jedinstvenog turskog alfabeta, dogovoren septembra 2024. godine. Zamišljen kao alfabet sa 34 latinična slova, on predstavlja kompromisno rešenje koje Turci ne kandiduju kao novu verziju alfabeta, već onu koja bi bila u upotrebi u diplomatskim i naučnim krugovima. Ovde treba markirati ubrzani prelazak Kazahstana na latinicu (koji razvija svoj latinični alfabet još od vremena Nazarbajeva) i budući prelazak Kirgistana, koji za sada nije najavio planove o odustajanju od ćirilice. Ipak, potreba za korišćenjem tzv zajedničkog turskog alfabeta podstaći će procese dećirilizacije u ovim zemljama. Ostale članice OTD-a, članice bivšeg SSSR-a – Azerbejdžan i Uzbekistan- na latinicu su prešle još u 1990-im godinama. Rezultat je otežana percepcija ćiriličnog alfabeta kod novih generacija, koje su odrasle na latinici. Istovremeno, značaj turskog jezika u svetlu ovakvih reformi u regionu, raste.

Karta ih odaje

Drugi naum je jedinstvena karta turskog sveta. O početku njene izrade bilo je reči 1. oktobra 2024. na prvom sastanku rukovodilaca kartografskih ustanova zemalja OTD-a. Događaj je organizovalo Ministarstvo odbrane Turske. U perspektivi, stvaranje karte turskog sveta trebalo bi da ubrza integraciju u vojnoj sferi – kartografija je važna u planiranju operacija. Još uvek nije poznato koja će tačno područja biti obuhvaćena ovom kartom. Na primer, 2021. godine, Erdoganov saradnik Devlet Bahčeli (lider nacionalističke „Partije nacionalnog pokreta“) predao mu je kartu na kojoj su u turski svet, pored zemalja OTD-a, uključene i velike teritorije Kine, Rusije i drugih zemalja.

Nepoznanica je konačan izgled nove karte turskog sveta, ali udžbenici iz istorije, geografije i književnosti štampani na tu temu govore da je projekat veoma ozbiljno osmišljen. Na udžbenicima je rađeno od 2015. do 2022. godine u okviru aktivnosti Međunarodne turske akademije (pod okriljem OTD-a, sa sedištem u Almatiju). U ovom štivu obrađena je istorija Turaka do 15. veka, književnost napisana na turskim jezicima i slično. Do danas, oni nisu postali deo obaveznih obrazovnih programa, već su implementirani na nivou fakultativa. U izradi su učestvovali naučnici iz Azerbejdžana, Kazahstana i Turske.

Koridor koji zaobilazi Rusiju

Osnovni smisao političkog delovanja Turske manifestuje se aktivnostima državnih, međusobno i sa političkog vrha, koordinasanih struktura. U okviru OTD-a deluju sledeće organizacije: Parlamentarna skupština turkofonih zemalja, Turska trgovinsko-industrijska komora, Međunarodna organizacija turske kulture, Turska akademija. Na poslednjem samitu u Šuši, u julu 2024. godine, predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev predložio je osnivanje Saveta centralnih turskih banaka i Sveturske patentne organizacije. Predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev predložio je otvaranje Saveta železničkih administracija i Turskog ekološkog saveta sa sjedištem u Nukusu. U načelu, OTD aktivno promoviše razvoj Transkaspijskog međunarodnog transportnog koridora (TMTK, Srednji koridor), koji povezuje Evropu i Kinu zaobilazeći ruske teritorije. Većina zemalja OTD-a su tranzitne u okviru TMTK: kontejneri idu iz Kine u Kazahstan, zatim preko Kaspijskog mora do Azerbejdžana i dalje ponovo železnicom u Gruziju i Tursku.

Ujguri u Siriji? Čija je zamisao?

A sada nakon ovih malo u javnosti eksploatisanih uvida u turske apsiracije, vratimo se na pitanje sa početka teksta: Ko je naložio Ujgurima da svoj konferenciju održe u Sarajevu? Odgovor zahteva da se vratimo na period početka hibridnih i vojno-političkih operacija protiv sirijskog naroda i sirijske države. Naime, uz pomoć turske vojno-obavještajne službe MIT, grupa radikalnih Ujgura došla je iz Kine da se bori u Siriji protiv domaćih Arapa lojalnih režimu Bašara al Asada. Prepreku snažnom delovanju Erdoganovog režima na razna turkofona ostrva, bivše osmanske teritorije, ne predstavlja udaljenost (oko 5.000 km). To ne sprečava ni Ujgure da iz udaljene kineske pokrajine krenu ka Siriji pod komandom turske države i NATO alijanse. U početku su prvo dolazili samo muškarci, verski radikalizovani da bi danas, na području Idliba, pod turskom kontrolom, živele čitave porodice.

Ujgurski separatizam i turski militarizam

Ovi ujgurski borci pripadaju organizaciji „Istočni pokret“ koju je 1993. u Avganistanu osnovao Hasan Masum Ebu Muhamed Turkestani, devedesetih godina prošlog vijeka. Organizacacija deluje u Kini, a 2014. godine objavili su osnivanje u Siriji, kao podružnice matične organizacije u srednjoj Aziji. Na čelu sirijskog ogranka nalazi se Abdul Hak Turkistani, dok je vojni čovek pod pseudonimom Abu Ibrahim. Ovaj pokret je 2016. godine, proglasio ISIL „nelegitimnim“. Izgubili su oko 1.500 boraca, a desetine su zarobljeni od strane režima. Nikada nisu učestvovali u unutrašnjim borbama između opozicionih frakcija, nisu su poznati po vršenju atentata. Takođe, nemaju svojih punktova na cestama.

Kirgistanski novinar i politički analitičar Uran Botobekov smatra da je Peking bio primoran da napravi ozbiljne korkecije svojih ciljeva i zadataka spoljne politike koja se odnosi na Bliski istok i da ih prilagodi rastu uticaja „ujgurskog separatizma“ i turskog militarizma izgrađenog na temeljima novog osmanskog političkog i verskog identiteta i bolesne Erdoganove ambicije da Turska, konačno, bude svetska sila. Malo šta se može dodati zapažanjima kirgistanskog analitičara…