Sudar katunskih pesnica

Piše: Živojin Rakočević

Igrom slučaja i virusa korona, 8. oktobra 2020, u vreme odsustva rukovanja, sudarile su u palati Predsedništva Crne Gore dve pesnice. Taj udarac označio je trenutak kad je moćni Milo Đukanović počeo da predaje vlast gotovo potpuno nepoznatom profesoru Zdravku Krivokapiću. Srela su se dva čoveka i sudarile su se dve pesnice poreklom iz Katunske nahije, oblasti oko Lovćena i Cetinja u kojoj je začeta ideja i obnova naše države u doba ropstva. U njoj je rođen Njegoš, koji je o njoj zapisao: „Ti si mati srpske Gore Crne”.

Romantičnu predstavu o podlovćenskom zbegu s episkopskom stolicom koji razgoni „azijatske tmuše” u stvarnosti su pratile surove, vekovne unutrašnje borbe i odluke. Taj prenapregnuti mikroprostor izoštrio je svetle i tamne strane mentaliteta koji je obnavljao duh, kulturu i državu. Sve vreme, porodice istaknute u ovom skupu sela – kako naglašava Ivo Andrić – „sa refleksom kosovske krvi u pogledu” odlučuju hoće li duhovnost i državnost osvojiti za sebe ili će ih proširiti i predati drugima. Lišen svakog sistema i sistematičnosti, vođen dubokim instinktom i sećanjem, gradio se i širio model preko granica ovih ubogih mesta, oblikovao srpsku slobodu i postajao standard.

Jedna od poznatijih unutrašnjih borbi je i ona u kojoj su se Katunjani, vladike Petrovići, sudarili s Katunjanima, guvernadurima Radonjićima – samo naizgled – oko prevlasti nad gotovo savršeno gladnom sirotinjom. U tom sukobu, što se sa Svetog Petra Cetinjskog preneo na Njegoša, vide se pravoslavlje i latinski uticaj, Venecija, Austrija, Rusija i Turska, vide se lokalni muslimanski sunarodnici, određuju se Istok i Zapad, čak i u današnjem smislu tih pojmova. Seoske vođe se kolebaju između mentaliteta i standarda, satiru se oko pečata koji ima dve polovine, jednu svetovnu i jednu duhovnu. Radonjići, naslonjeni na obližnju Austriju, imali su pola svetovnog pečata, a Petrovići – pola duhovnog pečata Crne Gore i pogled ka dalekoj Rusiji.

„Mi smo, bogomi, držali pola od pečata”, kaže J. P., rođena Radonjić, dok pripoveda svoju porodičnu istoriju. Petrovići su im preuzeli svetovnu vlast, uprkos tome što je guvernadur Vuk Radonjić stvarao državu i što je 1817. nudio Rusima da se ujedine Srbija i Crna Gora.

Dva veka kasnije, dvojica Katunjana ponovo odlučuju kojim putem ide Crna Gora. Porediti borbu Krivokapića i Đukanovića s Petrovićima i Radonjićima nije primereno, ali njih dvojica kao nosioci ideja – s jedne strane, otvorenog standarda, uspostavljenog obrasca i, s druge strane, zatvorenog mentaliteta, moći i naglašenog stranog uticaja – imaju izvesne sličnosti.

Svaka vlast poseduje neku vrstu duhovnog sadržaja ili ideologije. Đukanović je taj sadržaj tražio i dobijao od Komunističke partije Jugoslavije, Slobodana Miloševića, Momira Bulatovića i Svetozara Marovića i svi su potrošeni za trideset godina autokratije. Glad za partijskim duhovnikom naterala ga je da napravi partijsku crkvu i nađe izgubljeni sadržaj. Međutim, utopio se u njegovoj dubini.

Izvorno hrišćansko nasleđe, čvrste modele srednjeg veka, svetosavlje, ropstvo i obnovu Pećke patrijaršije pod Sokolovićima, Mehmed-pašom i patrijarhom Makarijem, potom opstanak slobodnog episkopa pustinjaka na Cetinju, koji čuva duh pećkog trona, epohu velikih Petrovića, sve do obnove pod mitropolitom Amfilohijem, nije mogao preuzeti jedan prebogati oligarh ateista. On je u siromašnoj zemlji, za preuzimanje njenog duhovnog sadržaja, izvršio temeljnu kulturnu pripremu terena zasnovanu na hibridnom jugoslovenstvu, borbenom ateizmu, zagrebačkom obrascu i lokalnim falsifikatima. Tako je Crna Gora dospela u poziciju da se novi montenegrinski kulturni obrazac i doživljaj sveta, koji proizvodi naciju onoliko koliko se pune džepovi privilegovane partije, pretvori u kleptomontenegrinstvo.

Na kraju, Đukanović je poželeo pola pečata Petrovića. Istorijska ironija je da se na toj strani pečata našao i jedan savremeni Katunjanin, Zdravko Krivokapić. Pojava van svake politike, neprirodno normalan, narodni standard, paradoksalno izdvojen iz okrilja moći i realno uključen u život. Njegovo iznenađujuće otvoreno pravoslavlje podseća na patrijarha Pavla, a ukoliko ga nateraju da jednim delićem svoga karaktera postane političar, to će biti kraj njegove misije.

„U Katunskoj nahiji su se sve vrednosti svodile na tri vrline: poštovanje, poštenje i pravičnost”, rekao je Krivokapić 2013. godine u besedi u Hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici. Na istom mestu, sedam godina kasnije, 30. avgusta 2020, nakon pobede na izborima poljubio je u ruku cetinjskog mitropolita Amfilohija i čestitao slobodu Crnoj Gori. U tri reči – poštovanje, poštenje, pravičnost – stali su sva njegova životna logika i određenje, a ako je suditi po logici Katunske nahije, moglo se očekivati da ona, opet, odredi sudbinu i put Crne Gore.

Uprkos nasleđu i snažnim ličnostima, ostaje pitanje: Ima li to društvo snage da obnovi narušeni i teško povređeni standard, da izađe iz mentaliteta i zatvorenosti?

U praksi to izgleda ovako: izborna noć 30. avgusta 2020. na državnom Radiju Crne Gore počinje u 20 časova – svečani ton, blaga euforija i govor podgoričke ulice (zetsko-raški dijalekat), akcenti pomereni. Novi crnogorski jezik u zvaničnoj upotrebi: ovđe umesto ovdje, śutra umesto sjutra, preśednik umesto predsjednik… Slede uobičajene izjave učesnika izbora, sve što je reka’ preśednik Đukanović, pa sve bošnjačke, albanske, hrvatske političke opcije… Posle više od pola sata čuje se i osakaćena izjava Zdravka Krivokapića. Međutim, kako vreme odmiče, nestaje euforija u glasovima, oko 21.20 akcenti se približavaju standardu, pojavljuju se dužine i ozbiljnost, ali je tu i dalje preśednik, śutra, ovđe… Izveštaji pristižu, vesti su jasne, zapostavljeni Krivokapić objavljuje: „Režim je pao!” Izborna noć na državnom radiju odmiče, sve se pretvorilo u ravnodušnu ozbiljnost. Negde oko 23 sata akcenti su, u najvećoj meri, ispravljeni, rečima su se vratile dužine, preśednik je postao predsjednik, a śutra se pretvorilo u sjutra.

Za tri sata obnovio se model, pojavila se norma, progovorio je obrazac Crne Gore.

(Politika)