Sudbina moštiju Svete Petke

Autor: Dragan R. Mlađenović

Danas je Sveta Petka, ili Petkovdan – praznik posvećen Prepodobnoj mati Paraskevi, velikoj hrišćanskoj podvižnici. Srpska pravoslavna crkva je slavi 14. oktobra po crkvenom, odnosno 27. oktobra po građanskom kalendaru. Po broju srpskih svečara Sveta Petka Paraskeva se nalazi na šestom mestu srpskih slava.

Svetu Paraskevu srpski narod zove sveta Petka, a to je doslovni prevod grčkog imena Παρασκευή.  U srpskim primorskim krajevima je „Petka Biogradska“, jer su joj mošti stotinak godina (od početka 15. veka do 1521) počivale u Beogradu. Poznata je i kao „Petka Trnovska“, jer su joj mošti bile i u Trnovu, prestonici Bugarskog carstva.  Godine 1641. mošti Sv. Petke su našle trajno smirenje u rumunskom gradu Jašiju.

Žitije

U kratkom prološkom žitiju (životopisu) koji je sastavio patrijarh bugarski Jeftimije krajem 14. veka, čitamo da je Sveta Petka Paraskeva rođena u drugoj polovini 10. veka u gradiću Epivatu blizu Carigrada. Rano je ostala bez oba roditelja, pa je sa 19 godina krenula u Carigrad gde su je prihvatili rođaci. Dalje piše kako je njeno pokloničko putovanje u Svetu zemlju i Jerusalim, u 21. godini života, preraslo u odluku da se ne vrati kući u Carigrad, već u trajnu želju da iz Jerusalima nastavi put preko reke Jordana, u pustinjsku oblast nastanjenu samo beduinskim stanovništvom, gde se, uz pomoć beduina – arapa, smestila u neku skromnu kolibu koja joj je mogla pružiti zaštitu od dnevne vreline i noćne hladnoće.

Sveta Paraskeva Petka je bila odsutna 40 godina iz rodnog mesta. Prema njenom kazivanju tih 40 godina provela je u sirijskoj pustinji sa istočne strane reke Jordana, na području bagdadskog kalifata kojim je vladao Emir iz Damaska. U jednom molitvenom času Petka ugleda angela Božjeg u obliku presvetlog mladića koji došavši k njoj reče:

„Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predaš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu“. Svetiteljka se zatim vratila u zavičajni Epivat gde je niko posle četrdeset godina odsustva nije prepoznao. Usnula je mirno u Gospodu sredinom 11. stoleća u svom rodnom Epivatu.

Otkrivanje moštiju Sv. Petke

O čudnoj sudbini moštiju Svete Petke Paraskeve pisao je Sveti Vladika Nikolaj u svom znamenitom „Ohridskom prologu“: „Primeri kako svetitelji sami otkrivaju ljudima svoje skrivene mošti, opravdavaju poštovanje moštiju svetiteljskih, a da i ne govorimo o čudotvornom dejstvu tih moštiju, koje ih dvostruko opravdava“.

Za grob Svete Petke, neko vremena posle pogrebenja, niko nije znao. Međutim, desilo se da neki mornar, koji je bolovao od teške bolesti, bude sahranjen nedaleko odatle. Iz njegovog groba širio se jak smrad. U blizini se nalazio podignut podvižnički stub na kome se podvizavao stolpnik, i kako više nije mogao da podnese nesnosan miris, sišao je sa stuba i, uz pomoć nekolicine meštana, zakopao mornarevo telo u novoiskopani, dublji grob, u kome se već nalazilo telo Svete Petke. Iako su videli da je telo koje su našli očuvano, tome nisu pridavali veći značaj. Smatrali su da ako je telo te žene sveto, Bog bi ga već otkrio na prigodan način. Pošto čudesa niti ičeg sličnog nije bilo, zaključili su da nije reč ni o kakvoj svetiteljki, pa su mornarev leš stavili u grob u kome je počivala Sveta Petka.

Jedan od meštana koji su učestvovali u ovom činu, po imenu Georgije, usnio je san u kome mu se javila prelepa carica, u pratnji velikaša. Jedan od njenih pratilaca mu je rekao: „Čoveče, zar se Boga ne bojiš? Ono telo na koje si naišao, sveto je. Vi pogreboste istrulelo i smradno truplo sa telom božanstvene Paraskeve!“  Zatim mu se obratila i sama carica, tj. Sveta Petka, rečima: „Odmah izvadi mošti moje i položi ih na drugo mesto, jer ne mogu podnositi više smrad onoga leša.“ Te noći, isto viđenje imala je žena po imenu Jefimija.

Sutradan, seljaci su počeli da kopaju i naišli na mošti od kojih se širio umirujući miomiris. Izvadili su njeno telo iz zemlje, stavili u kovčeg i doneli u crkvu Svetih apostola u Kalikratiji, nedaleko od Carigrada, gde  su, sa najvećim staranjem,  čuvane skoro čitav vek. Svete mošti su odmah počele da izlivaju mnoga isceljenja – slepi bi progledali, hromi prohodali, bolesni dobijali isceljenje, što je sve doprinosilo jačanju ugleda Svete Petke, koji je imala među zahvalnim ljudima, a  kojih je, Božjom promišlju, iz dana u dan, bivalo sve više.

U prvoj polovini 13. veka, krstaški razbojnici su zauzeli i opljačkali Carigrad, a hrišćanske dragocenosti Romejskog carstva, među kojima i mošti Svete Petke, preneli su kao plen u papske zemlje. Bugarski car Jovan Drugi Asen (vladao od 1218. do  1241), koristeći svoje ratne pobede, ponudio je Latinima otkup moštiju Svetiteljke Paraskeve Petke,  i bio spreman da za njih plati traženu cenu. Njegova zamisao je bila da od Trnova napravi novu pravoslavnu prestonicu. U tom gradu su već bile sabrane mošti mnogih pravoslavnih svetitelja.

Godine 1231.  mošti  Svete Petke donete su u Trnovo i položene u Sabornu crkvu. O značaju ovog događaja govori činjenica da je čitavim putem do Trnova, narod dočekivao svete mošti sa velikom pobožnošću i molitvenom radošću. Sam car Asen, u pratnji majke, supruge, velikaša i crkvenog klira, izašao je nekoliko kilometara van grada, kako bi ih svečano dočekao.

Turci su osvojili Trnovo 1393. godine. Odatle su proterali  ostarelog patrijarha Jeftimija (stolovao od 1375. do 1393), prvog pisca žitija Svete Petke, opljačkali crkvu, a svete mošti izbacili iz kivota ukrašenog zlatom i dragim kamenjem, i svukli sa njih zlatotkanu odoru.

Ubrzo, zalaganjem kneza Strašimira, mošti su prenete u Vidin. No, samo tri godine kasnije, Turci su i tu stigli, pogubili su Hristoljubivog gospodara, a blago iz vidinskih riznica, uključujući i svetiteljkine mošti, našlo se u Seru kao ratni plen sultana Bajazita. Tamo su ostale dve godine.

Godine 1398. ovu svetinju su od sultana Bajazita izmolile tri znamenite Srpkinje – pobožna i mudra kneginja Milica (samostalna vladarka Srbije od Lazareve smrti 1389. do 1393), znamenita pesnikinja i vezilja despotica Jefimija (oko 1350 – posle 1405) i Milicina kći Olivera, koja je pristala da se, za spas svog naroda i Crkve, žrtvuje i ode u Bajazitov harem. Kada je čuo šta mu kneginja traži, Bajazit se nasmejao i pitao: „Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo suhe kosti?” Sultanu, čoveku drugačijeg kova i vere, ovakav postupak kneginje Milice, u čijoj osnovi leži nepokolebiva vera u Boga i njegovu milost, kao i želja da svom narodu obezbedi molitvenu zaštitu Svetiteljke, razumljivo – nije bio razumljiv.

Znajući vrednost onoga za šta moli, naša blagočestiva kneginja  smerno mu je ponudila sva svoja zemna blaga i imanja u zamenu za te „suhe kosti“. Tako je Sveta Petka stigla u Kruševac, prestonicu Svetog kneza Lazara, u dvorsku crkvu Lazaricu. Povodom prenosa svetih Moštiju u Srbiju, znameniti Bugarin Grigorije Camblah, potonji mitropolit kijevski,  zapisao je da se „sva slava Petkina uze  Bugarskoj i podari zemlji srpskoj”.

Kada je početkom 15. veka despot Stefan Lazarević (oko 1377 – 19.07.1427), sin kneginje Milice, preselio prestonicu iz Kruševca u Beograd, preneo je i svetiteljkine mošti. Pohranio ih je najpre u Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke, sagrađenu kraj čudotvornog izvora u Beogradskoj tvrđavi.

Kada su 1521. godine Turci zauzeli Beograd,  mnogi Srbi su silom preseljeni u okolinu Carigrada, a sobom su, da ih spasu i sačuvaju, poneli  tri velike svetinje: čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, mošti carice Teofanije i mošti Svete Petke.

Svetiteljka se, posle gotovo tri veka, ponovo obrela u svom zemaljskom zavičaju. Mošti su položene u hranilnicu časnih moštiju pri Patrijaršijskoj crkvi Svetoga Georgija. Ali Carigrad je, u međuvremenu, postao prestonica Otomanskog carstva.

U 17. veku Carigradska patrijaršija je zapala u velike dugove zbog teških dažbina koje joj je nametnula turska vlast. Tada je vojvoda Vasilije Lupul, gospodar Moldavije (vladao od 1634. do 1653), ponudio da ogromnim prilogom pokrije dugove Patrijaršije, a da za uzvrat dobije netruležne mošti Svete Petke. Tako su, 1641. godine, svete mošti dospele u Jaši u Moldaviji, gde su najpre, smeštene u raskošni hram Sveta tri jerarha.

Jedne noći, 1888. godine, hram je zahvatio veliki požar. Zapalio se svećnjak kraj svetiteljkinog odra i od njega se raširila vatra. Tom prilikom, hram je izgoreo do temelja. Spoljašnji deo kivota, načinjen od srebra i zlata, sasvim se istopio. Unutrašnjost kivota od drveta, tek je malo nagorela i to spolja. Ispod drvenog poklopca ležale su mošti nedodirnute vatrom. Nisu se istopili čak ni pečati od voska na njenoj rizi.

Posle toga mošti su prenete u Sabornu crkvu posvećenu Sretenju Gospodnjem, gde se i danas nalaze, i gde dolaze hiljade hodočasnika iz svih pravoslavnih zemalja da se poklone voljenoj Svetiteljki, da je zamole za pomoć i da joj se za nju zahvale.

Kondak Sv. Petki, gl. 6.

Proslavimo svi pobožno najčasniju Paraskevu, svetu zaštitnicu u nevoljama, jer ona ostavivši propadljivi život, primi večni nepropadljivi. Zbog toga, po Božijoj zapovesti, nađe slavu blagodat da čini čuda.

(Nauka i kultura)