Сумрак антифашизма у Пољској

Пише: Игор Дамјановић

Манипулисање догађајима из историје у политичке сврхе тенденција је која постоји готово читав вијек. Адолф Хитлер је поред тешке економске ситуације и друштвено-политичког хаоса кроз који је током 20-их и у првој половини 30-их година прошлог вијека егсистирао у Вајмарској Републици, манипулисање историјом искористио као битан елемент за освајање власти.

Читавих 8 деценија касније, злоупотреба и прекрајање историје са циљем постизања политичких циљева и даље је жива као у Хитлерово вријеме. Методи, разрађени од стране нацистичких стратега, данас су нажалост најприсутнији у Пољској, држави која је у II свјетском рату у односу на број становника, процентуално пострадала и више од самог Совјетког Савеза. Прекјуче је 80. годишњица од почетка II свјетског рата облиљежена без представника Русије, правне насљеднице СССР-а.

Совјетска армија најзаслужнија за побједу над фашизмом

Ма шта нам данас причали, ма какве званичне протоколе за прославе и комеморације састављали, историјска статистика је неумољива. Њемачки Вермахт је на Источном фронту, у борбама са Совјетском армијом изгубио чак 7 пута више војника, него на свим осталим бојиштима Европе и Сјеверне Африке заједно. На другој страни, губици у људству Совјетске армије су чак 9 пута бројнији од губиткака свих осталих војски које су ратовале против Хитлера.

Сличан, ако не и драстичнији однос важи за остале ратне статистике, као што су материјална разарања и страдања цивилног становништва. Преко 20 милиона грађана Совјетског Савеза погинуло је у II свјетском рату.

Формални разлози за непозивање Русије, од стране пољских власти као организатора јубилеја, су масакр у Катинској шуми, совјетска „окупација“ дијела Пољске 1939. и данашње наводно учешће Русије у конфликту на југоистоку Украјине.

У трагичном инциденту у Катинској шуми код Смоленска стријељано је између 5 и 10 хиљада пољских официра и војника. Непосредно по окончању II свјетског рата тадашње совјетске власти објавиле су експертизу да су за масакр одговорни нацисти, који на љето 1941. заузимају овај простор. У вријеме Перестројке почиње ревизија званичне совјетске верзије о масакру у Катинској шуми, да би Руска Федерација у вријеме власти Бориса Јељцина, као правна насљедница СССР-а, званично преузела одговорност за масакр.

Дан данас одређени кругови у Русији одбијају да прихвате верзију о Катинском масакру из 90-их и стоје на становишту да су Горбачов и Јељцин, као разбијачи Совјетског Савеза, овај случај исфабриковали да би допунски компромитовали државу коју су рушили.

Било како било намеће се питање, чак и да је Јељцинова верзија о Катинском масакру вјеродостојна, како је могуће ставити знак једнакости, између 5,5 милиона жртава нацистичке окупације и једног изолованог инцидента? Са друге стране, у Пољској више нико не помиње да је преко 600.000 војника Совјетске армије погинуло за ослобођење њихове отаџбине од нациситичке окупације, или да је заједно да се са совјетским снагама борило и око 200.000 пољских војника.

Такође, Пољаци у последње вријеме као и да заборављају армију генерала Владислава Андерса.

Ријеч је војној формацији састављеној од 70 до 80 хиљада пољских војника који су се 1941. године налазили на совјетској територији, а који су одбили да заједно ратују са Совјетском армијом. Без икаквих консеквенци, њима је омугућено да преко Каспијског мора, Средње Азије и Ирана споје са трупама Британске империје у Палестини. Умјесто да са Совјетима ослобађају своју отаџбину, ови Пољаци одлучили су да служе Британској империји, која их је користила и код варварског уништења древног католичког манастира Монте Касино у Италији.

Совјетска окупација Пољске, или ослобођење раније окупираног?

Други разлог зашто је Русија изостављена са јучерашњег јубилеја је наводна окупација дијела Пољске 1939. године од стране Совјетске армије. Цјеловито разумијевање ових тврдњи немогуће је уколико се у обзир не узме Совјетско-Пољски рат од 1919-21. године, у коме је тек створена Црвена армија претрпјела низ тешких пораза.

У овом рату погинуо је и најпознатији Југословен учесник Октобарске револуције – Алекса Дундић, који у сваком већем граду у Русији дан данас има улицу. Користећи се побједу у рату, Пољаци не само да су након распада Руског царства повратили независност, већ су у састав своје државе укључили значајне територије западних области Бјелорусије и Украјине, на којима су представљали етничку мањину.

Ако са сјевера кренемо да набрајамо веће градове у које у септембру 1939. улази Совјетска армија, почећемо од данашње литванске престонице Виљнуса (од 1921-1939. дијела Пољске), наставити преко Бреста (данашња Бјелорусија), па све до центра украјинског национализма и есктремизма – Лавова на југу.

Дакле ако пажљиво погледамо етничку структуру видјећемо да области које по Споразуму Молотов-Рибентроп заузима Совјетска армија видјећемо да су Пољаци у њима углавном били мањина, а чак ни најекстремнији пољски националисти не траже данас повратак тих територија од Бјелорусије, Украјине и Литваније. Стога, просудите сами да ли је прелазак западних граница у септембру 1939. године била агресија Совјетске армије на Пољску, или исправљање неправде из рата 1919-21?

Пољска са нацистима окупрала Чехословачку 1938.

Цјеловито разумијевање нацистичке агресије на Пољску, која прераста у II свјетски рат, немогућа је без анализе догађаја из јесени 1938. године, односно из 1934.

По доласку Хитлера на власт, Совјетски Савез позвао је Велику Британију и Француску на потписивање Споразума о колективној безбједности, које двије западне силе, калкулишућу да је Хитлеров једини циљ агресија на СССР, а не Западну Европу, одбијају. Иста логика британске и француске државнике водила је да у јесен 1938. са Хитлером склопе Минхенски испоразум. Овај документ Њемци прво користе да окупирају пограничну Судетску област, а до средине 1939, провоцирајући унутрашњи хаос ставе под контролу цјелокупну територију Чехословачке. Чешка и Моравска су биле формално окупиране, а Словачка је била конституисана као марионетска држава, са прерогативима сличним НДХ, истина без злочиначког режима и логора смрти.

Када је постало извјесно да ће Чемберлен и Даладије потписати понижавајући Минхенски споразум са Хитлером, огорчени чехословачки предсједник Едвард Бенеш за помоћ се обраћа Стаљину, са којим је иначе гајио специфичне, готово пријатељске односе. Управо је Бенеш неколико година раније информисао Стаљина да, према сазнањима чехословачке дипломатске мисије у Москви, маршал Тухачевски и група официра спрема државни удар. Ове информације совјетски вожд схвата озбиљно и на основу њих почиње тзв. Велика репресија.

Совјетске власти одговориле су експресно и понудиле да њихова армија хитно запосједне границе Чехословачке. Ограничавајући фактор за реализацију овог плана било је непостојање заједничке чехословачко-совјетске границе. Стога, совјетске власти биле су принуђене да се обрате Пољској, са молбом да њихове трупе добију дозволу за прелаз пољске територије како би помогли Чехословачкој.

Нажалост Пољска Совјетском Савезу одговара да ће „сваки улазак Совјетске армије на пољску територију сматрати објавом рата.“ Тиме је судбина Чехословачке дефинитивно била запечаћена, а Пољска је за овај егоистични потез од нациста награђена Тешинском области.

Посебан цинизам представља чињеница, да је пољска војска окупирала чехословачку Тешинску област у октобру 1939, чак и нешто раније него нацисти Судете. Егоистична и цинична политика Пољској ће се као бумеранг вратити непуних годину дана касније када је напада Њемачка.

Позвани и поштоваоци украјинских неонациста

Посебну тачку, поптуно усаглашену са фарсичном природом прекјуче организованих манифестација у Варшави, имала је хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, тврдњом да су „Хрвати дали највећи допринос у антифашистичкој борби.“ Позивнице нису изостале ни за лидере Летоније и Естоније, које већ годинама толеришу годишње маршеве у част бораца летонске, односно естонске СС дивизије.

Ипак највеће понижење грађанима Пољске тамошње власти су приредиле позивајући делегацији Украјине, чији режим већ годинама подиже спомен обијељежја и постхумно дијели висока одликовања припадницима квислишнске Украјнске устаничке армије (УПА).

Само у марту 1943. у граду Волину (Западна Украјина) борци УПА масакрирали су између 50 и 60 хиљада пољских цивила. Овај злочин остао је запамћен као Волински покољ, а и у другим приликама УПА се према пољском становништву понашала на сличан начин као усташе према Србима у НДХ.

Србија изостављена због Бесмртног пука?

На што су личиле јучерашње манифестације у Пољској, најбоље говори податак да је тамо једини глас разума дошао од Мила Ђукановића, који јавно изразио незадовољство због одсуства Русије и Србије.

Поред пријатељске политике према Русији, Западу је итекако засметало то што је је предсједник Вучић прошле године заједно са Владимиром Путином предводио поворку Бесмртног пука на московском Црвеном тргу.

Ове године десетине хиљада грађана Србије узело је учешћа у поворкама Бесмртног пука, организованим у више градова. Америчког амбасадора Кајла Скота жестоко је разбјесњело што је поворку у Нишу предводио генерал Владимир Лазаревић.

У Београду је управо од 24. до 27. септембра планирана и прва међународна конференција Бесмртног пука ван територије Русије, уз учешће делегата из више од 50 земаља.

Пољска за непозивање Русије може да нађе можда неке личне, истина у датим околностима потпуно непримјерене разлоге, али одбацивање политичких представника народа који је 1941. одбио пакт са Хитлером, под много повољнијим условима од било које друге земље потписнице и себе изложио ужасним страдањима представља двоструко лицемјерје.

Непозивање Србије ипак намеће сумњу да режија изостављања неподобних земаља није аутономна одлука Пољске, већ да иза свега стоји нека шира синхронизација. Русија у јуну ове године, рецимо није била позвана ни на обиљежавање 75. годишњице од савезничког искрцавања у Нормандији. Сплеткарење коме су Запад и Пољаци били склони прије равно 80 година гурнуло је човјечанство у катастрофу. Иако историјске поуке као да нису извукли и настављају по старом.

Манипулисање историјским чињеницама и празнициима који би требали да имају општи карактер, власти западних земаља и Пољске девалвирају и скрнаве вриједности антифашизма.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: