У данима када се хришћани припремају за Велики часни пост, често се запитамо и о смислу и суштини нашег живота и постојања. Али поред многих великих питања која интересују хришћане у ове дане, има једно питање, које је само по себи формализам, а уједно и велика нејасноћа. Та нејасноћа је стара колико и сам пост, и она тражи одговор на питање шта је у суштини пост и да ли је то храна, и ако је, која је то врста хране? 

Црква није дала јасан и дефинисан одговор на ово питање ни сад ни прије двије  хиљаде година.  Чак што више, разлике од цркве до цркве су толике да само продубљују нејасноћу по овом питању. Историја цркве нам говори, да и у првим вјековима посни типици су се разликовали. Онако како се постило у Александијској цркви, није се постило у Антиохијској или Јерусалимској и обратно. Примјетно је да се нису не само разликовали по начину поста, већ и по броју посних дана.

Док су једни постили седам дана, други нису постили суботу и недељу, ти дани су се сматрали одмором од поста. Неки док посте, нису јели ништа животињско, други су јели рибу, а неки уз рибу и птице и јаја. Неки су јели само хљеб, други су се трудили да не једу ништа. Неки нису ништа обједовали до вечери, тек у вечерње сате би узимали храну, што веома напомиње на данашњи пост у исламу, а неки би јели сву врсту хране али у ограниченим количинама. О свему томе нам свједоче црквени писци и историчари Созомен и Јевсевије у својим књигама “Историја Цркве”. Чак и у садашњем времену, разликују се перцепције поста код Руса и Грка, као између осталог и код нас. Општи одговор како постити вјероватно никад нећемо добити од цркве, иако имамо одређене смјернице да је пост уздржање од јела и пића.

Када су негдје питали Св. Јована Златоустог која је то посна храна, јер смо видјели да су биле велике разлике у схватању поста, он је одговорио, да је посна храна она која је јефтинија. Тако би хришћани уштеђели новац који су давали сиромасима и цркви. Све нам ово говори да пост је прије свега скретање пажње са себе на другога, чак и храна нам овдје помаже да ослободимо додатне духовне снаге за другога. Уздржањем од хране умртвљујемо тијело и страсти, које нам прије свега сметају да скренемо пажњу са себе на другога. Постом ослобађамо дух од тјелесних окова, како бисмо лакше понијели туђе крстове. Нигдје се као у Великом посту црква не мобилизује и постаје истинска заједница. Нигдје се као у Великом посту црква не пројављује као заједница, односно црква је тада у пуном смислу црква. Тада хришћани највише личе на Христа, тада их и највише препознају као хришћане,  јер тада је највидљивија разлика између свијета и хришћана.

Свакако да хришћанин није само дух, него и тијело, зато постоје и мрсни дани, када се тијело кријепи храном. Јер како каже ап. Павле: Дух је бодар, али је тијело слабо. Иако морамо да одржавамо тијело храном, ипак је већина године посна, чиме нам црква поручује да је претежнији дух. Могли би смо се овдје надовезати на причу о Марти и Марији. И једна и дуга су добре, али је Марија бољи дио изабрала, изабрала је дух и душу. Марија је дух хранила, о њему се бринула. То јој се не може одузети, то је вјечно и за вјечност.

У току поста треба да се трудимо и тренирамо да носимо туђе крстове, жртвовање треба да иде до крајности да се чак разапињемо за другога, то што и Христос чини ради нас. У току поста, кроз све црвкене службе и молитве слиједимо Христа до Голготе, гледајући Њега како завоље свијет да је живот свој дао за нас, да и ми волимо тако једни друге. Пост је вријеме када се праштање, сажаљење, жртвовање и љубав хране, а сујета тијела остаје гладна. Али то само можемо ако нам је дух бодар, а пост је најбољи помоћник на томе вјечноме путу.

Јереј Огњен Фемић