Svakidašnja pesma

Milutin Bojić

Dani, kako tutnji vaš džinovski huk!
Kô raspuklo zvono plaču zore vaše,
Kô na piru smrti razlupane čaše,
Kako pun je strave prošlih noći muk!

Dani, ustavite svoj demonski trk!
Mladost neće doći više s vencem ruža,
Grobar brzo blatna zategnuće uža
I kô predznak pašće list sveo i mrk.

Sunce mučno bije kroz oblaka sloj,
Razvejava bura rascvetani badem,
A ja zalud miris, zalud sunca kradem,
Jer julskih je dana sve to manji broj.

O, ne dalje, dani. Neka Kronos star
Dâ mi večno Danas, da me suncem doji,
S vetrom nek Lepota “Eoe!“ zapoji:
Još hoću da srčem ispečeni nar.

(1913)