Svako zlo ima svoj nastavak

Narodu, koji je tako visoko postavio moralne norme, i u svom pesništvu jasno iskazao da ima svest o tome, ne može se svakodnevno pretiti „evropskim vrednostima”.

U 108. „Kolu” Srpske književne zadruge, objavljen je roman Labuda Dragića (1954), pripovedača i romansijera, pod naslovom „Kukavičja pilad”. U predgovoru knjige, prof. dr Duško Babić kaže da roman „Kukavičja pilad” svrstava Dragića „među najznačajnije stvaraoce srpske proze u poslednjih nekoliko decenija”.

„Kukavičja pilad”, svojevrsni je nastavak vašeg romana „Krv i voda”. Šta im je zajedničko?

Vreme, atmosfera, geografski prostor, jezik i epske naslage u svesti junaka, ista jezička energija, prisustvo jednog minulog vremena transponovano u snagu jezika, energiju priče i sve ono što priču čini trajno neprolaznom, kao nevidljivo biće stvari i događaja. Jezik pamti sve, a pisac dešifruje ono što je u jeziku i često je u ulozi tumača davno zaboravljenih snova, kao u onoj biblijskoj priči o proroku Danijelu.

Radnja romana događa se u Crnoj Gori, tokom, i neposredno posle, Velikog rata. Iako koristite istorijske činjenice – stvarnost, zapravo, gradite imaginacijom?

Često su stvarnost i imaginacija komplementarne, ponekad dva lica istoga, pa stvarnost potpomaže imaginaciju, kao što ova utemeljuje stvarnosti. Često je to dvoje nerazdeljivo. No, književni tekst ima svoju autonomiju i kad se u njega dublje uđe on se razvija i traje prema autonomnim zakonitostima.

Samozatiranje Crne Gore počelo je, dakle, odmah posle Velikog rata. Šta se to dogodilo sa srpskim narodom u Crnoj Gori?

Možda i ranije, a onda je u raznim istorijskim fazama, taj samoubilački nagon dobijao na ubrzanju, na nekoj izopačenoj neuravnoteženosti. Sa narodom se nije u suštini dogodilo ništa, uprkos upornom radu na njegovoj prepravci i demontaži. Ipak, on ostaje ono što je oduvek i bio u onoj kritičnoj većini. Međutim, samozvanci, koji se nametnu tome narodu, predstavljajući mu se kao tumači njegove volje, a sve usput sviđajući svoja posla, i u svoju torbu trpajući, mogu da naprave veliki razdor i neprocenjivu štetu, pa čak i nepopravljivo zlo. Upravo se to dogodilo poslednjih decenija u Crnoj Gori. Na sceni su harlekini, pajaci i klovnovi koji teatralno uzvikuju: Crna Gora je spasena! Zamislite! To su savremeni lažicari i knezovi tame. Jedan od tih je bio i prvi (a i poslednji) crnogorski kralj. Naročito u tom kratkom vremenu kraljevanja od četiri-pet godina.

Iz „kukavičjeg jajeta”, izlegla su se nova pilad, koja prave crnogorsku naciju, izmišljaju novi jezik i abecedu, novu crkvu, novu istoriju. Hoće da budu nešto drugo od očeva i đedova?

Kao kada se neka zajednica inficira kugom, a ova se ne iskoreni, nego se pritaji izvesno vreme i onda se ponovo javi osnažena svim zlim dusima, razgoropađena prvim znacima pobede, lišena i razuma i stida da bi se nametnula kao epohalno rešenje. Svako zlo ima svoj nastavak. Evo, nedavno smo mogli čuti aktuelnog Gospodara kako je Crna Gora bila na putu da „promeni vjerom i obrazom još u doba knjaza Danila, nego ga ukinuše u jeku reformi”. Ovo može da izgovori neko ko je lišen svake predstave o svome narodu, i kome čile veze sa zdravim razumom. Za njega je to menjanje odeće, puko presvlačenje i uskakanje u tuđi dres, kako on veli, u nove „evroatlantske vrednosti”!Vaš roman je i oda majci: Jaglika je oličenje mučeništva i žrtvovanja, ona je „čuvar vatre u načetoj kući”?

Ona je personifikacija ženskog plemstva u celom istorijskom trajanju. Ona je i Majka Jugovića, koja razgovara sa sinovljevom rukom „ustrgnutom na polju Kosovu” i Majka Jevrosima, koja upućuje najveći zavet svom sinu: „Nemoj sine govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Narodu, koji je tako visoko postavio moralne norme, i u svom pesništvu jasno iskazao da ima svest o tome, ne može se svakodnevno pretiti „evropskim vrednostima”. Upravo je obrnuto: Evropa treba da uči na našim vrednostima. Nije li veliki Gete ukazivao na to diveći se srpskome epu. Naša junakinja nosi teret istorije i sve vrline koje nadrastaju i one iz herojskog doba drevnih Helena. To su oni anonimni junaci koji su svojim trpljenjem i samožrtvovanjem dosegli najdublja umovanja i bogopoznanja. Oni su prirodan izdanak jednog oskudnog i tragičnog podneblja koji gledaju na ovaj svet s visine svoje patnje i osamljenosti. Nebrojeni su primeri podvižništva u duhu herojskog doba antičkih naroda koje pamti istorija, a koliko je tek onih anonimnih koji su so ove zemlje.

Nasuprot ovom anđeoskom biću, stoji Milutin – Mujo, oličenje zla, nesreće, „kukavičje pile”, lupež i razbojnik?

„Slobodan čovek je nemoralan pošto želi da u svemu zavisi od sebe, a ne od nekakve tradicije: u svim prvobitnim stanjima ljudskog roda „zao” znači toliko koliko i „individualan” „slobodan”, „samosvojan”, „nenaviknut”, „nepredvidljiv”, „neuračunljiv” – kaže Niče. Bašović je čovek tog prvobitnog stanja ljudskog roda koji se izmetnuo, istrgao iz patrijarhalne porodice, pa samim tim i plemenskog morala i vekovima uspostavljenih normi. On za sve ima opravdanje time što je odan kralju i pokazuje nesrazmernu želju da ispravi „nepravdu” nanesenu gospodaru. On ima mnoštvo prototipova u skorijoj istoriji, kao i u našem vremenu. Na kraju će se iskupiti pogibijom, i ostati kao primer „za uklin narodu”.

Rasrbljena Crna Gora odriče se i Njegoša, smatrajući ga genocidnim piscem?

Oni koji su se odrekli Njegoša, odrekli su se samih sebe. Postali su nešto drugo, a to nešto drugo je, izvesno, samo – ništa. Znatnijim delom svoga bića konvertit je svestan da je postao ništa i želi da u tom ništavilu ima što veće društvo kako bi mu bilo toplije.

Šta je od „čojstva i junaštva” ostalo u današnjoj Crnoj Gori?

Ponegde je ostalo sve. Ponegde ništa. Naći ćete i sada porodice koje se nisu ogrešile o temeljna načela čojstva sadržana u onoj poruci Majke Jevrosime i cele naše epske i patrijarhalne tradicije. Oni su nesavremene pojave, ali upravo u tome je njihova vrlina i njihova istorijska vrednost. Oni su ti orijentiri i svetionici u moralnoj pomrčini naše savremenosti.