Sve je otišlo do(đavola)…
1 min read
Piše: Vuk Jovanović
Sve je otišlo do(đavola), do njega lično, do njegovih odaja, a mi sjedimo rame uz rame sa dotičnim – u bukvalnom smislu. Ko je za to kriv? Na koga uperiti prstom? Na koga podići kamen i kazniti ga kao biblijsku kurvu ?
Mi smo krivi, svi mi zajedno, a podići kamen na sebe samog bio bi veliki grijeh, zar ne? Sve ekstrem do ekstrema, super ego do superiornijeg ega, tvrd stav do još tvrđeg, kad bi samo malo „oladili“ gdje bi nam kraj bio? Zato što uvjek idemo iz krajnosti u krajnost, čas smo žrtve fašizma, čas smo veći fašisti od Pavelića (po ideologiji vladajuće partije, pro-nato ustaške tvorevine Montenegro), čas smo komunisti a čas četnici (Srbija – od Slobe do Tome), čas pljujemo po crkvi , čas dajemo priloge, čas se volimo čas preziremo. Nažalost, nema sredine.
Eto dočekasmo da se u SPC-u počnu politički dijeliti, poput Zvezde i Partizana, na jug i sjever, što znači da bi ovim koordinatama Amfilohije bio „Grobar“ a Irinej „Delija“. Biće to „paklen“ derbi, čini mi se. Na žalost ne postoji ona čuvena „zlatna sredina“ za koju nije slučajno rečeno ZLATNA, jer ona najduže traje, najviše sija i vrijedi, za razliku od svega što je brzo, koliko god da bilo dobro – kratko traje.
Zbog toga su nas lako porazili Šiptari (zar to ne zvuči isto kao štakori ?), zato su nas porazili i svi ostali. A opet, nismo mi toliko loši u biti, ispadosmo naivni. Vrlo lako se navikavamo na loše a mnogo teško od istog odvikavamo. Uvijek tražimo lakši put kako da dođemo do cilja a na kraju uvijek odemo težim (Prokletije). Čak i kada ratujemo, ne možemo poput svih normalnih zemalja jedan na jedan ili pet na pet, nego moramo sami protiv cijeloga svijeta i to bez štita i mača, samo inat i „ona rabota“.
Takav mentalitet se najbolje oslikava u košarci. Srbija do finala dođe neprimjetno i vrlo očekivano a krene sa rečenicom „nemamo šta da izgubimo“. A onda u finalu pod obručom vidimo Vladimira Štimca i Markusa Kazinsa i shvatimo da se tu upravo dešava nemoguće, sve je tu protiv matematike i statistike i sve suprotno od brojeva i proračuna, zato je to stvar vjere u čuda, a samim tim vjere u Boga. Poslednji put smo u finalu igrali protiv Srba (nije lapsus – Srbija vs Srpska dijaspora) i bili poraženi. Od Dragića, Dončića čak je i trener bio Srbin – Igor Kokoškov. Nije prvi put da je Srbija poražena od same sebe, kako u košarci tako i na ostalim poljima, ponajviše na Kosovu polju. A takvi porazi se ređaju sve češće i koliko mi se čini nema im kraja.
Naš glavni grad je „na vodi“ a svi štakori na polju, Kosovu polju. Citirajući Ničea u Zaratustri: „Bog je mrtav“, zaista jeste a za njim će umrijeti i srpski narod koji će tada i zvanično postati NEBESKI. U ovim potonjim vremenima često ljudi izgovaraju kroz kratak uzdah dvije riječi koje su ujedno i dva jedina rješenja – DECA I SELO. Što se tiče sela – livada može bez čovjeka ali čovjek bez nje ne može, što znači da je čovjek na izdisaju ne i livada, livada uvijek diše punim plućima. Isto važi i za stoku, može ona da pase bez čovjeka ali čovjek bez stoke ne može da se hrani. Kada je reč o djeci, ne treba ih „praviti“ (nisu urmašice da bi se pravila), treba ih stvarati, podizati, gajiti i voljeti, ali tamo gdje ima smisla, pored štakora- nije baš pametno.
ovo?
@pisač,
Ne valja se olakšavati na javnom mestu, ma kolika ti frka bila, nemoj po narodu.
Važi i za veliku (nužde su nužde, verovatno je i tvoja razložna).
I promeni ime, do lovostaja.
Joan Miro, „The Vegetable Garden with Donkey“, 1918.
…“Mudro bi bilo ne samo objaviti, već i ubaciti i u školske udžbenike, pa bi učenici shvatili da je istorija jedan vrtoglavi kaleidoskop koji u svom kružnom kretanju zagrebe najčešće na različitim, a ponekad i na istom mestu i da se samo okolnosti vezane za epohu menjaju, dok su sami događaji toliko nalik ispod površine, da se olako može predvideti ponavljanje događaja…“
http://www.kmnovine.com/2017/10/kishad.html
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/samookupacija-u-kulturi/
…“Takođe smo nedavno mogli da pročitamo i tekst Nikole Pavlovića „Okupacija pod srpskom zastavom“ (ovde). „U istoriji ratovanja oduvek je strana koja izgubi u sukobu snosila teret okupacije“, kaže on. Ali, danas „u većini slučajeva, nema strane vojne sile (na ulicama – S.A.), nema koncentracionih i radnih logora, nema saopštenja okupatora“. Okupaciju zapravo sprovodi domaća vlast, a pravilo je: što više izdaje nacionalnih interesa, to više zastava i patriotskog prenemaganja.
I dok naša vlast poslušno realizuje dobijenu mapu puta izdaje Kosova, u javnosti sve puca od navodnog rodoljublja, počev od „`patriotski brendiranog` voza, preko podizanja spomenika Knezu Lazaru u K. Mitrovici, pompeznog polaganja zakletve na Miroslavljevom jevanđelju, inicijative o postavljanju gigantske (srpske) zastave na Ušću, do imenovanja bulevara u Beogradu po `Herojima sa Košara`“, kaže Pavlović.
Povežemo li ova dva uvida, dobićemo jasnu sliku pojmova samookupacija i autokolonijalizam. Oni označavaju dvostruki fenomen:
na jednoj strani postoji kompradorska vlast, koja poslušno sprovodi naloge kolonijalne ili okupacione sile, pritom ubeđujući stanovništvo da je reč o „pravom patriotizmu“;
na drugoj strani, postoje brojni „dobrovoljni kolaboranti“, pogotovo među kulturnom, medijskom i akademskom „elitom“, koji su pounutrili ideologiju okupatora (kolonizatora) i koji svojski podržavaju pacifikaciju i dekulturaciju sopstvenog naroda u korist stranog hegemona, ubeđujući stanovništvo da je to „pravi interes“ naroda i jedini put u „normalno društvo“.
Akteri koji pripadaju tim dvema stranama istog fenomena mogu da deluju zajedno, kao deo iste političke strukture, a mogu i da budu u sukobu oko konkretnog kadrovskog rasporeda ili zbog kontrole resursa. No, oni su svagda deo iste samookupatorske formacije, a njihov „idejni“ sukob više je borba za naklonost hegemona nego što između njih postoje stvarne funkcionalne razlike…“
Edvard Munch’s „The Scream“, Vrisak, Munka
Istočnik zarazы, Petr Mamonov, Zvuki MU
– Muha – istočnik zarazы, –
Skazal mne odin čuvak.
Muha – istočnik zarazы?
Ne verь эto ne tak!
Istočnik zarazы – эto tы.
Muha moя kak prяnik –
Tolstaя i blestit
Muha moя kak prяnik
Imeet oprяtnый vid
Ne to, čto tы –
Istočnik zarazы.
Ne ubivaйte muh!
Ne ubivaйte…
Skolьko tebя kormil я –
Ruganь odna v otvet.
A skolьkih muh ubil я?
Nesčastnыh na svete net.
A tы vse živa?!
Istočnik zarazы!
Vmesto muhi prihlopnutь
Nado bыlo tebя.
Prihlopnutь, priщelknutь nogtem
No požalel я
Tebя, istočnik zarazы.
A zrя!
Istočnik zarazы…
Zvuki Mu – Istočnik zarazы
https://www.youtube.com/watch?v=qBhEWLLoQzE