Све је ово, кажу, за наше добро

Бомбардовање Ниша 7. маја 1999. године; Фото: Танјуг
Пише: Томаш Дамјановић
Двадесет једна је година откако нас врло непосредно – мало бомбама, мало више константним уцјенама – убјеђују да је свако понижење коме смо изложени за наше добро и да ће се прави резултати показати временом, то је процес, транзиција, мора да боли, не може све преко ноћи, битно је промијенити цивилизацијски круг – људски губици су ситна цијена за тако грандиозан подухват – и има да нам сване, чим се оканемо прљавог Оријента.
Циник ће се, можда, запитати: није ли исељавање најбољи начин за остварење тог узвишеног циља?
Кад ми тамо, а оно међутим: помоћ у кризним ситуацијама ипак стиже (и) са тог мрског Истока.
Двадесет једна година ничега. Прах и пепео. Магла и гуске у њој, примијетиће комшије.
Што је моје, то је само моје, а што је твоје, то је, погађаш, наше.
Можете, вели један озбиљан играч, лагати све људе неко вријеме и можете лагати неке људе све вријеме, али мало теже иде уколико покушате лагати све људе све вријеме. Нарочито, ако не знате ни шта ћете са собом, а камоли са Другим, којег си, у међувремену, обесчовјечио.
Некоме би, у будућности, могао да буде бизаран, помало анегдоталан тај случај: узмеш им све што можеш и приде их увјераваш да су добро прошли.
Одлично функционише док год је батина у твојој руци. Но, тко је гори, сад је доли, а кад се промијене околности, биваш принуђен да учиш да ти, заправо, никоме ниси продао причу – само си куповао ћутање.
Док прође(ш).
И онда – чешкање по глави. Шта би?
До неке нове куле.
Срамна објава Европске комисије – натпис на надгробној плочи Европске уније

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Odlično funkcioniše dok je batina u tvojoj ruci, .….a posle?!