Sve “Kosovske hronike“; Rajko Đurđević u „Srpskom sv(ij)etu“

„Članska karta udruženja književnika Ruske Federacije mi je zadala obavezu, da ako Bog da, još nešto napišem. Mislim da dugujem srpskom narodu, da napišem knjigu „Maršal“. Dok se ta stvar ne razjasni u ovom narodu, ne znam kako ćemo dalje. To su veliki udarci i zavere protiv srpskog naroda, a ta tema stoji u centru svih naših bolova i nevolja koje nas danas snalaze“, rekao je u „Srpskom sv(ij)etu“, pisac i novinar Rajko Đurđević, nekadašnji novinar visokotiražnog jugoslovenskog i srpskog nedeljnika „Duga“.

Đurđević je autor predstave „Kosovska hronika“, za koju je zanimljivo da ni jedan srpski reditelj nije hteo da je prisvoji u svoj repertoar, već jedino Gruzijka, po poreklu srpkinja. Čak su i dve glumačke podele odbile da igraju predstavu, na daskama koje život znače, jer su to bile devedesete godine, godine komunizma. A da ih janičari druga Tita ne bi ubili, oni su išli linijom manjeg otpora.

„Predstava „Kosovska hronika“ je igrana sve dok je Vida Ognjenović nije skinula sa repertoara i postavila svoje delo „Da li je bilo kneževe večere?“. Ni posle svih svojih nedaća koje su me tada zadesile, ja se nisam opametio, već sam napisao dramu koja se čitala po kućama. Stigla je do Žike Lazića, a nakon toga mi je zatražio i Matija Bećković. Ali je Lazić bez trunke sujete otišao u Narodno pozorište i rekao „Mi umiremo, a istina živi i večna je; igraj ovo, pa ne znam šta da je!“. Stoto izvođenje ova predstava nije ugledala. Voleo bih da neka ruska glumačka ekipa odigra jubilej ovog dela, ispred hrama Svetog Save, baš po volji sveštenika Radivoja Panića“, rekao je Đurđević o svom životnom delu, kao i to da postoje pojedina dela čiji reditelj nije želeo da bude, jer kako kaže, „Rodiće se neki Srbin, kome je to namenjeno da uradi, a ne po nekoj narudžbini“.

Ljubav prema Rusiji i drugim saveznicima koji su kroz istoriji pomagali Srbiju i srpski narod, Đurđević nije mogao da sakrije, pa sa nama deli sledeću priču:

„Nisam imao više kud, napisao sam pismu predsedniku Rusije, Vladimiru Putinu, Medvedevu, patrijarhu sve Rusije i svem ruskom narodu, „Mitrovdansko prošenije Srba“. Uz pomoć svojih prijatelja na Kosovu i Metohiji, sakupio sam 30000 srpskih potpisa. A moje pismo je jedino sakriveno u Srbiji, u Beogradu. RTS je želeo da zamaskira stvar, a Olivera Kovačević je je pozvala Nenada Čanka da komentariše to pismo. Mene su zaobišli uz pitanje „Da li Vi znate šta je pluralizam?“. Sreća, te je pismo stiglo Putinu i to baš nekako proročki, o Mitrovom danu, pre pet godina“. Nakon toga, Đurđevića je obradovala ruska televizijska ekipa i napravila reportažu o njegovom domu i čuvenim brezama ispred kuće, za koje Đurđević kaže, da su posadili njegov otac i deda, kako bi gledali „malu Rusiju“.

O tome kako je njegov nekadašnji urednik kultnog časopisa „Duga“, Mihalj Kovač na inicijativu Azema Vlasija, zabranio njegovo pisanje nakon serije reportaža serija sa Kosova i Metohije, Rajko komentariše na sledeći način: „Njih dvojica su se izgrlili, ručali, a meni je izrečena presuda. Bilo mi je zabranjeno da dalje pišem o Kosovu, jer sam narušavao bratstvo i jedinstvo. Kako da čovek živi na Kosovu bez emocija? Pored emocija, evo i jednog podatka. Više hiljada predmeta, najtežih krivičnih odgovornosti na štetu Srba je zagubljeno u vrhovnom sudu na Kosovu. Na ciničan način su optuživali članove ožalošćenih porodica da su ubili svoje najmilije. Sve što se dešavalo je skrivano“. Kroz razgovor, Đurđević pokazuje da mu nije krivo zbog nesuglasica sa Kovačem, već se jasno vidi da bi on opet iznova sve isto uradio. Koliko je emotivno vezan za našu duhovnu kolevku, Rajko govori kroz sledeću misao „Ne daj Bože, uprkos svemu ovome što vidimo danas, pored brojnih nevladinih organizacija, da ikog majka rodi ko je u stanju da na toliki zločin stavi nekakvi potpis, ili nekakvi paraf. U suštini gledano, to neće značiti ništa, ali će nam put biti mnogo trnovitiji da to povratimo. Možda ja to neću dočekati, ali zato mladi naraštaju treba da znaju gde je naša svetinja“. Đurđevića život nije mazio, pa je nesebično sa nama podelio i iskustvo kada je bio otet u Briselu kao novinar „Duge“. „Jedan Šiptar mi je držao zavrnutu glavu i stalno su bili na vezi gde da me ubiju. Ali jedna mlada Šiptarka je skakala preko svih nas, pokušavajući da mi iskopa oči. Odakle tolika mržnja u mladom čoveku, a nije me nikada videla? Pa to je suština, to je satanizam. Postoje dve verzije kako sam spašen, a ja verujem u to da su se naši ljudi predstavili da su Francuska obaveštajna služba. Bog sveti me je spasio. A moj povrtak u Beograd je još fascinantniji“, rekao je Rajko, kao i to da su Srbi u Beogradu bili začuđeni njegovom hrabrošću.  „Najveće ohrabrenjene u ti mladi Srbi, koji su postali svesni istine da su sve srpske zemlje osnovali naši sveti“, reči su kojima Đurđević završava ovaj razgovor, kao i to da Srbi imaju tri zaveta: Stari, Novi i Kosovski zavet i da će Rusija spasiti svet i da mi vidimo taj moralni čin.