Svečana akademija povodom 200 godina od Njegoševog rođenja

Skromnije nego što zaslužuje i skromnije nego što smo dužni, zbog okolnosti koje ne zavise od nas, obeležavamo dvestogodišnjicu od rođenja velikog srpskog pesnika Petra Drugog Petrovića Njegoša. Njemu su dužni i svi koji govore srpskim jezikom ma kako se on danas na raznim stranama zvao. Duh SANU je veliki onoliko koliko je velika čast što je Njegoš bio jedan od njenih prvih članova u vreme kad se ona začela kao Društvo srpske slovesnosti. Njegovo delo je živa i nemerljiva vrednost u kome ovaj vek i budući ako ih bude, ima šta da traži i da uči – rekao je u sredu predsednik SANU Nikola Hajdin, otvarajući svečanu akademiju „Dva veka Njegoša“.

U svečanoj sali Akademije okupljenima su se obratili akademici Matija Bećković i Svetozar Koljević, i dopisni član Miro Vuksanović.

Svoju nadahnutu besedu „Služba Pustinjaku cetinjskom“ Bećković je započeo rečima da se SANU klanja Njegošu, „nebozemnom stubu ne samo Akademije nego i srpske slovesnosti, svesti i savesti“.

– Kao što je nastanak svega što postoji srpski narod objasnio Svetim Savom, tako je sve najlepše i najdublje što je rekao, potpisao Njegoševom rukom i izgovorio njegovim ustima. Tragični junak kosovske misli sebe je poistovetio i obukao onako kako je zamišljao nepredatog pretkosovskog viteza. On je kreator kape i raskošne nošnje koju pre njega nije nosio niko. Posle njega ta nošnja je postala narodna, a od naroda malo je ko imao i mogao nabaviti. On je stvarao i taj narod koji više ne zna ni šta će s njim ni šta bi bez njega. Šačica naroda „koji je patio od neobuzdanosti“ i „nije poznavao nikakve vlasti nad sobom“ opevao je kao „glave izabrane“, „momke divne isto ko zvijezde“, „pokoljenje za pjesmu stvoreno“. „Vaskrsenja ne biva bez smrti“, ali ima smrti bez vaskrsenja. Pozivao je „na borbu neprestanu“ i pevao „neka bude što biti ne može“, a takve borbe nema i ne može biti bez nepokolebljive vere i nade. „Nadanje je naše zakopano/ Na Kosovu u jednu grobnicu“ i tu bi i ostalo da se nadanje može zakopati i ta bitka bi bila izgubljena da se mogla izgubiti – rekao je Bećković.

Njegoš je, po Bećkovićevim rečima, živeo „za granicom prosveštenoga svijeta“ ali „nije za granicom neba koje je od svih podjednako udaljeno“, te da je „kamena pustinja bila daleko od velikih kulturnih centara, ali ti centri Pariz, Beč, Petrograd, nisu od cetinjske pustinje bili bliži zvezdama“. – Reč Luča mikrokozma pre njega se nije čula, a da je čovek luča mikrokozma, mala vasiona ili vasiona u malom, prvi put je njegovom rukom zapisana na raskošnom narečju njegovog rodnog i ubogog kraja. To narečje nije bilo prepreka da ga čitaju i razumeju svi, kao da se u njemu krilo i sačuvalo samo dance i praosnova jezika – rekao je Bećković.

Jednako nadahnuta beseda „Njegoševa dva veka muka, na oba sveta“, koja je izmamila i jednako buran aplauz publike, čula se i od Vuksanovića.

– Dok se spremao da u jednom zaletu speva „Luču mikrokozmu“, kidisali su da sitne zađevice rešava, da pretučene štiti, da porodice ubijenih smiruje, da trgovcima izdaje dozvole, da određuje međaše na imanjima, da razvodi neverne brakove, da prima turske pretnje, da sluša lelek i kuknjavu, da šalje pisma s adresom: „Đe bude!“ Odlazio je s Cetinja često. Išao u Trst, Veneciju, Beč, u ruski carski grad. Obletao i pred granicama čekao da ga prime. Tražio pomoć u novcu i među nepismene Crnogorce doneo štampariju. Njeno olovo je kasnije u puščana zrna pretopljeno, u Omer-pašinoj godini. S putovanja se najzaobilaznijim okukama vraćao. Da što duže ostane. Da što kasnije u nevolje dođe. Da gleda što nema, a da čini kako mora. Uzaludno je doneo bilijar, ozidao Biljardu. Malo je ko od podanika za njegove novosti i spevove mario. Bilo je odviše prečih poslova – rekao je Vuksanović.

Čulo se, zatim, kako su Njegoša hteli da otruju, spremali mu zasede i kovali zavere, da je pomišljao da pobegne u bečki ili sličan svet, sanjao o odlasku u Pariz, u samici učio jezike, kako je pisao da mu je tesno „odsvukud“ i govorio da mu je duša došla „u kotalac“…

• Morao je „služiti otačastvu“, prizivati deseterac, gusle, vitezove, Kosovo i prah Oca Srbije. Njegovu je sablju kupio i stihom okitio. Tako Karađorđa slavio, jer je „bič tirjanah“, jer „varvarske lance sruši“. Srbi su o Njegošu mislili da je slobodan, a on je više od svega sanjao svetlost i slobodu – rekao je Vuksanović.

Akademik Koljević govorio je o Njegoševom nadahnuću „besudnom zemljom“, o njegovim ličnim doživljajima koji su mu u „besudnim“ vremenima bili stvaralački izazovi u „Gorskom vijencu“ i, naročito, u „Lažnom caru Šćepanu Malom“.