Sveta paštrovska gora: Manastir Spiridon, crkve u srcu planine

Ako dođemo na Crnogorsko primorje, i duhovno ožednimo, napojićemo dušu na izvorima vode žive u manastirima u primorskom zaleđu i u crkvama rasutim širom Paštrovske gore. Priljubljeni uz more, zasađeni na uzvišenjima, kao raskošni cvetovi, skriveni u dubini planine, ušuškani oskudnim planinskim rastinjem, prkose vremenu, olujama, osvajačima drevni paštrovski hramovi. Ako je postojao bar jedan trag postojanja svetinje, u dalekoj prošlosti, bar jedan ugaoni kamen, Paštrovići su zasukali rukave, osnažili dušu i krenuli u obnovu. Tako su na najsvetiji način vratili dug dalekim precima, još dublje se ukorenivši u praotačkim korenima.

Od Manastira Praskvica, desno, odvaja se put koji vodi u Paštrovsku goru. Na početku staze koja se uspinje prema planini, stražari drevna maslina. Njeno upredeno stablo, još uvek, odoleva studenim vetrovima sa severa i hučnim južnim vetrovima sa mora.

Svoje umorno postojanje greje mediteranskim Suncem, prkosno opstajući kao svedok burnih, istorijskih događaja. Usamljena maslina je kao verni čuvar koji odoleva protoku vremena, darujući plodove i čuvajući istoriju paštrovskog naroda kao letopisac i hroničar. Na njenom stamenom stablu postavljena je daščica sa natpisom ,,Rustovo“- putokaz za manastir. Na prvom kilometru, od početka puta, stiže se na Čelobrdo, zaravan u blizini Jegorovog puta, sa koje se pruža veličanstven pogled na Sveti Stefan, Kraljevu i Kraljičinu plažu i na manastir Praskvicu. Prizor koji budi inspiraciju, želju da se tihuje u prostoru očaravajuće lepote, na domak spomen česme koja nudi kapi reske vode iz dubine planine. U daljini more i plavi nebeski svod se sjedinjuju u plavetnom zagrljaju. Poneki zrikavac svira na svom raštimanom instrumentu svoju nesavršenu ariju, kojoj se poklanjaju leptiri svojim šarenim krilima. Na padini raskošno procvetali žbunovi žukve, i poneki divlji nar.Čovek i priroda, u takvom ambijentu, postaju zaljubljenici na prvi pogled. Čula se prikivaju za taj čarobni prostor, ali treba krenuti dalje, osvojiti zacrtani cilj, doživeti nešto novo, veličanstveno i neponovljivo.

Do manastira,, Rustovo“ se stiže neprekidnim usponom, vijugavim, uskim putem, autom ili pešačeći oko šest kilometara. Posetu ,, Rustovu“ ostavljamo za sledeći put. Ovaj dan je određen za podvig, za posetu svetinjama Paštrovske gore, ušuškanim u srcu planine, do kojih se stiže sa velikom upornošću i ljubavlju, pravim planinarskim podvigom. Zapravo, sve što je vredno, zadobija se velikom upornošću i naporom. Na početku stazice, ispod kroše hrastovog drveta stoji natpis ,,Spiridon“. Tu smo, na domaku našeg podviga. More, naselje i urbana sredina ostali su iza nas.

Sami smo, sa prirodom, znatiželjom, željni pustolovine i duhovnog napajanja u hramovima do kojih samo uporni hodočaste.

Do manastira Spiridon, prosečen je makadamski put, ali ja sam se uz planinu uspinjala starom stazicom, ko zna kad utabanom, kamenitom, vijugavom, obeleženom putokazom, u vidu crveno obojenih oznaka na kamenu. Nisko mediteransko rastinje, planinsko cveće, divlja žalfija, komorač, poneka kleka prekrivali su prostor oskudne zemlje. Put je naporan, na momente staza se gubila i morali smo ići sa stene na stenu. Iz srca planine izvirala je voda koja je u oskudnom toku, proticala između kamenja. Sive stene, obrasle mahovinom, pružale su mogućnost za predah, da se prikupi snaga i odmore umorna stopala. Pogled na panoramu Budve i morske pučine bio je veličanstven. Sa druge strane, kao kontrast primorskoj pitomini, obrušavali su se vrhovi Golog vrha, koji su prelazili u blaže padine obrasle šumom. Kao ispod kakve velike nastrešnice,natkriljeni su manastiri Duljevo, Sveti Đorđe, Vojnić i brojne paštrovske crkve. Početno oduševljenje, usiljeni tempo, polako zamenjuje umereniji hod. Sitni kamenčići se kotrljaju ispod stopala, vraćajući korak unazad.

Sunce sve više prži. U niskim, zakržljalim grmovima, zašušti po neki gušter. Samo da ne vidim zmiju, da mi ne zagorča ovaj posebni dan.Pored puta se pojavljuje velika stena, u vidu ploče. Eto, prilike da se ispružim na tren, odmorim stopala, okrepim se po kojim gutljajem vode. E, da mi je neko rekao da kamen može biti udoban. U prirodi su sva iznanađenja moguća.

Posle jednočasovnog planinarenja, staza postaje laganija, a radost neizmerna. Na proplanku se uzdiže crkva posvećena Svetom Spiridonu. Sa leve strane su kameni konaci, ispred crkvice česma. Prvi utisak je da je manastir prazan. Blagosloveni mir. Čuje se samo zujanje pčela i odjek bronzi iz dubine planine. Škripavim zvukom otvaram kapiju na manastirskoj porti. Taj zvuk je bio znak da su došli retki posetioci.

Iz konaka izlazi neobični monah, krupnije građe, blagog izraza lica, sa monaškom kamilavkom kakvu nosi rusko monaštvo. Da, to je otac Agapit o kome sam slušala u manastiru Podmaine. Došao je sa još trojicom monaha sa Kavkaza, podvižnik, koji cele godine strogo posti, podvizavajući se u brdima Paštrovske gore.

Pleni smirenošću, pobožnošću i čovekoljubljem. Pomalo je iznenađen posetom. Veoma retki su posetioci ovih prostora. Njegova krupna pojava je, u prvi mah, asocijacija, na snagu vere i upornosti paštrovskog naroda, koji je nakada naseljavavao ove prostore.Međutim, prevladava mi osećaj snažne pripadnosti, ljubavi, posvećenosti zajedničkoj pravoslavnoj veri, koja objedinjuje i spaja razne narode sabirajući ih u veri, nadi i ljubavi.Otac Agapit nam besedi na pomešanom ruskom i srpskom jeziku, ali moje poznavanje ruskog jezika, mu olakšava komunikaciju. Pričam mu koliko se divim velikom ruskom narodu, njegovoj istoriji, kulturi, umetnosti, književnosti. Iznenađen je koliko znam o žitijima ruskih svetitelja. Na momente mi stavlja ruku na glavu i blagoslovi me, onako toplo, kao što je topla duša slovenska.Vodi nas do uzvišenja sa koga se vide crkve Svetog Dimitrija i Svetog Nikolaja, koje čekaju obnovu.Poverava nam da će se povući još dublje u planinu kada se obnovi neki od zarušenih hramova. Dirnuta sam saznanjem da posti strogo preko cele godine i da se svakodnevno moli za naš stradalni narod na Kosmetu.

Neverovatna je snaga vere, duha i poštovanja predaka u paštrovskom narodu koji sebe smatra starim srpskim plemenom. Blagoslov je, kada se pohodi planina, da se ponese komad građevinskog materijala, jedna cigla, jedan crep. Na taj način, svaki hodočasnik postaje ktitor. Naše male prinose Bog upisuje u knjigu dobrih dela.

Slušala sam kazivanja o obnovi manastira Spiridona. Paštrovska omladina je od manastira Rustova do zarušenog hrama, pravila živi lanac i tako iz ruke u ruku dodavala građevinski materijal.

Blagoslovom oca Agapita, dobijamo ključ od crkve Svetog Ilije, i krećemo okrepljeni, dublje u planinu.Iznad crkve se nalazi planinarski dom ispred koga nas dočekuje naš brat, poznati ugostitelj iz Rafailovića. Ne poznajemo se lično, ali u planini svaki dobronamernik je drag gost. Nenametljivim gostotljubljem poziva nas da svratimo, popijemo sok od divljeg nara, prozborimo po koju reč. Lako li je biti brat bratu, ako nosimo čisto srce u grudima. Mi smo iz Srbije, Rafailovići su iz Paštrovića, ali smo vezani verom i nacionalnim genom tako čvrsto kao da smo se na istoj vatri ceo život grejali. Osećamo se dobrodošlima, spontano gostoprimstvo i nenametljiva ljubaznost, baš kako se treba odnositi prema nekom bliskom i svom.Na stolu masline, pršut, kozji sir, crni hleb i dva nara. Nude nas hranom, ali ja pružam ruku prema jednom raspuklom naru i ne pitajući mogu li da se poslužim. Ako smo naši, naši smo…

-Ima li vukova u planini?-pitam pomalo zabrinuta.

-Nema…-rekoše mi neuverljivo. A šta se ti Zlatiborka plašiš vukova? Neće oni napasti tebe. Vidi kako si mršava, ne bi se baš počastili.

Svi iz neobične družine prsnuše u smeh. Samo ja oborih glavu, kao ucveljeno dete.

-Ostavićemo vam ključ od doma, na određenom mestu. Kad vas put dovede u planinu, da uđete kao u svoju kuću, da se odmorite i okrepite.

Ako sam nečim obogaćena, to su ovakva darivanja, iz duše, koja se ne mogu ni sa čim meriti.Bratski se pozdravismo i krenusmo dalje.Put u dubinu planine je neobično širok, oivičen kamenom. Pitam se čemu je služio ovaj put u bespuću. Odgovor dobijam u susretu sa grupom planinara iz Podgorice. Još jedan srdačan, neposredan susret. Put je gradila austro-ugarska vojska dok je vladala ovim krajevima. Bio je to put od strateškog značaja. U razgovoru s planinarima saznajem mnoge podatke iz istorije i geografije ovoga kraja. Dobijam obećanje da će mi poslati na kućnu adresu planinarsku kartu. Naravno, obećanje je ispunjeno.Sa obe strane puta naziru se ostaci kamenih zidova, mali komadi iskrčene zemlje i kaskadno nasuta plodna zemlja.

To su ostaci paštrovskih domova. Porodice su se spustile do mora, nastavile trajanje.Sadašnje pokoljenje se bavi ugostiteljstvom i turizmom. Moja znatiželja, kako, su nekada, bitisali u planini, ostaje, ovaj put, bez odgovora. Poneko stablo masline i divljeg nara još uvek je živo. Iz dubine gore čuju se zvuci bronzi i pastirski glasovi. Eto, sklopih mozaik. Bavili su se stočarstvom i pomalo zemljoradnjom.

Na desnoj strani staze spazih krst napravljen od dve grubo otesane grane. Oznaka da je u blizini crkva Svetog Ilije. Zaista, u dolini, nazire se crveni krov. Otključasmo vrata, pomolismo se Bogu u crkvi, daleko od urbane sredine. A koliko smo daleko od Budve, našeg polazišta, saznajemo kada smo naišli na natpis ,,Crmnica“. Pa mi smo nedaleko od Starog Bara. Umor je iščezao. Samo se stopala, pomalo, bune, ali idemo dalje, još dalje. Cilj je novoizgrađeni skit Svetog Stefana Dečanskog. Široki put ostaje iza nas. Sledimo slabo utabanu stazicu. Drugih putokaza nemamo. Na pojedinim etapama puta, upadamo u visoku paprat, razgrćemo je rukama, pa se uspinjemo na blaga uzvišenja. Hram… Beli se na susednom brdošcetu. Još jedan radosni susret…

…Posebna su mi sećanja na odlazak u manastir Svetog Spiridona, na dan manastirske slave, 25. decembra. Svake godine pratilo nas je nevreme, snažan severni vetar, kiša i grmljavina. Kada se priroda tako razljuti, ne pomažu kišobrani. Za tren vetar ih zakovitla i polomi. Pored staze ostajali su polomljeni kišobrani raznih boja, a mi smo se uspinjali uz planinu pokisli, ali radosni, znajući da se Sveti Spiridon raduje našem podvigu i da moli Boga za nas. Dirljiv je bio prizor majki koje nose svoju decu i uspinju se uz planinu. Takvu snagu vere nisam nigde videla.Topla sećanja mi i sada greju dušu. Za manastirsku slavu smo se trudili da ponesemo i po neko posluženje.

Ispred manastira nas je sačekivao naš otac Benedikt, brižan, kao dobri otac, blagoslovio nas je i radosno govorio: ,,Verni narod“. Upućivao nas je u manastirski konak u kome je u starom šporetu gorela vatra, a iznad šporeta je bio kanap na kome smo širili mokre jakne da se prosuše. Jednom sam od oca Agatona dobila ogromnu vojničku jaknu i čizme za pet brojeva veće, da obučem dok se ne prosuši moja odeća i obuća. Tako odevena, sam bila i na luturgiji, i pričestila se sva radosna.

Po završetku liturgije, sabirali smo se u konaku za trpezom ljubavi. I u takvim uslovima, proslavljali smo Svetog Spiridona. Bila su to uzvišena radosna sabranja.

Na stolovima nije nedostajalo ništa, dok su se iznad naših glava sušile mokre jakne. Ovakva hodočašća su ugrađena u mojoj duši, žive u svakom udahu i otkucaju srca.

…Jednog letnjeg popodneva poželeh da posetim manastir Svetog Spiridona. Moja voljena sestra iz Budve i ja, uspinjemo se uz planinu, delimo jednu jabuku na pola.Obodrene saznanjem da ćemo provesti nekoliko sati u tihovanju, stigosmo ispred hrama. Nismo slutile da je u manastiru naš duhovni otac Benedikt.Stigle smo u trenutku kada se, sa mladim bračnim parom iz Rusije, spremao da krene u obilazak skita Svetoga Stefana Dečanskog.

-Oče, blagoslovite da pođem i ja.

-Ti ostani…Brzo ćemo se mi vratiti.

U manastiru je iskušenik, Darko dobio poslušanje da spremi ručak. Pored njega i oca, tu su i gosti. Okreće se nervozno. Ne zna šta da radi. Šta da smisli…

-Seko Lelo, pomozi mi…Šta da spremim? Lako mi je za nas dvojicu. Mi živimo manastirskim, podvižničkim životom.Eto, danas su tu gosti.

-I gosti su verujući ljudi. Što se brineš, brate Dare? Mi smo se ugostili ljubavlju iz vaših duša. A i za ručak ćemo se snaći, nekako.

Moja saputnica ode. Ulazim u konak da vidim šta ima od namirnica.Skoro ništa…Malo krompira, nekoliko svenulih šargarepa, velika limenka tunjevine, dve kese makarona, u kesi malo pirinča, u jednoj korpici tri jabuke.Šta da radim? Treba da nahranim sedam duša.

-Brate Dare, ima li kopriva dole ispod konaka?

-Seka Lelo, ima kopriva.Šta ćeš s koprivama, blago tebi?

-Idi brzo, naberi mladih kopriva…

Zasukah rukave.Od nekoliko krompira, kopriva, pirinča i jedne šargarepe skuvala sam pun lonac posne čorbe. Od dva-tri struka mladog luka, šargarepe i tunjevine napravila sam sos za testeninu. Smežurane jabuke sam oljuštila, iseckala na tanke kriščice. Iz vrta ,,stiže“ još mladog luka. Brzo postavismo trpezu. Osećam neobičnu radost. Gostoljublje uzvraćeno gostoljubljem, neprekinuti lanac božanske ljubavi.

Gledam na trpezu na rustičnom drvenom stolu. Neka svetlost zrači iz skromnih sudova iz kojih se izvija miris tople hrane. Sa ikone me gleda topli pogled Svetog Spiridona.Osetih čudesnu radost u srcu. Da li me je svetitelj zadržao u svom domu, da ugostim njegove poklonike? Još jednom proveravam da li je sve na stolu, da nisam zaboravila so, neku viljušku ili kašiku.

Glasovi ispred konaka nagovestiše dolazak oca i njegovih gostiju. Stidljivo pristupih očevoj ruci.
-Oče, ja sam u međuvremenu malo kuvala…

Tople monaške oči se osmehnuše. Pa on me je zato i ostavio. Znao nas je u dušu.

Proveravao nas kroz poslušanje i milosrđe.

-E, zato sam te i ostavio, da ne ideš s nama. Blagoslov Božji…

Bio je to jedan od radosnijih trenutaka na mojim hodočašćima. U molitvenoj tišini zveckale su kašike u metalnim tanjirima. Skoro da nisam jela. Blagodarila sam Bogu za ovaj mali prinos mojih ruku i moje ljubavi. Blagodarila sam mome duhovnom ocu što mi je ovaj dan učinio radosnim. Pomolismo se posle ručka. Pogledah mladi bračni par iz Rusije. U istom trnutku mi se duboko nakloniše… Zablagodariše za ljubav. Za malo ne zaplakah. Slava Bogu za sve!

Paštrovska Gora se rascvetava novim hramovima.Tihuju daleko od urbane sredine, željno iščekujući retke posetioce. Zagrljaj Boga i čoveka…Duše žedne vode žive sa spasonosnih istočnika. Željno iščekujem zagraljaj sa planinom, da se ugnezdim u njen raskošni beskraj.