Свети људи утемељили СПЦ у Америци

Слободно се може казати да је редак Србин досељеник који се на било који начин није уписао у историју епархија српске цркве у Америци и Канади, каже протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

Са нешто мање од пет хиљада становника, према попису из 2010, и готово 9.000 километара удаљен од Београда – Џексон у Калифорнији налази се на почетку приче дуге један век, приче о Србима и Српској православној цркви у Америци. Црква Светог Саве у овом малом америчком граду прва је богомоља СПЦ коју су саградили српски досељеници и данас се налази и на грбу града Джексона. Подигнута 1894, она обухвата онај део историје пре званичног устројства прве епархије Српске православне цркве, која је основана одлуком Светог архијерејског сабора 1921. под именом Српска православна епархија американско-канадска.

Ове године загазили смо у први век од доношења те саборске одлуке, али је планирана прослава на америчком континенту морала бити одложена за неко безбедније време када је реч о здрављу и када пандемија вируса корона више не буде представљала оволику претњу.

За историју СПЦ уопште, а посебно у Америци, незаобилазна су имена архимандрита Севастијана (Дабовића), епископа Николаја (Велимировића), првог администратора нове епархије, и јеромонаха Мардарија (Усковића), потоњег првог српског православног епископа у Америци и Канади, наводи у разговору за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.

– Интересантно је да су они одлукама Светог архијерејског сабора прибројани ликовима светих. Дакле, свети људи су утемељивачи српског црквеног живота у Америци и Канади – каже Џомић.

Уз потоње епископе, свештенике и монахе који су на америчком континенту служили цркви и роду наш саговорник истиче велики допринос који су развоју српског црквеног живота у Америци и Канади дали и патријарси обновљене српске патријаршије: Димитрије, Варнава, Гаврило, Викентије, Герман, Павле и Иринеј.

– Управо због тога нису без основа све чешћи гласови да српски патријарх треба да има свој ставропигијални манастир у Америци. Гласовити српски научници и народни посленици су нашим архијерејима били од велике помоћи током претходних сто година – истиче Джомић.Он додаје да се током претходних сто година мисија СПЦ проширила и на просторе Јужне Америке, па тако српска црква данас на простору Северне и Јужне Америке има пет епархија и пет епископа, док у Америци и Канади има више од 150 српских православних храмова, 15 манастира и скитова и више од 150 свештеника.

– Српска гробља у Америци и Канади су дивни споменици наше црквене и народне историје, а епитафи на споменицима опомињу и подсећају потомке и пролазнике на завете и идентитет оних који почивају у тим гробовима. Може се слободно рећи да је манастир Светог Саве у Либертивилу код Чикага, саграђен тридесетих година 20. века, био и остао духовни центар православних Срба у Америци. У њему се данас налазе нетрулежне мошти Светог Мардарија. Он је и његов највећи ктитор. На бициклу је обилазио и сабирао Србе у чикашком крају, а народ га је, приликом прикупљања прилога за изградњу манастира, опевао стиховима: „Цркву гради, умире од глади” – каже протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.

Уз две обимне монографије (епископа шумадијског др Саве Вуковића и протођакона др Станимира Спасовића), бројне књиге, јубиларне споменице храмова и манастира штампане у емиграцији, знатан број чланака у емигрантским часописима попут „Американског Србобрана”, „Слободе”, „Србије”, за изучавање историје СПЦ у Америци, протојереј-ставрофор Велибор Џомић истиче и значај тамошњих црквених архива.

– Током својих боравака у епархијама и парохијама наше цркве у Америци имао сам прилику да прегледам део црквене архиве. Слободно могу да кажем да се ради о веома важној и обимној историјској грађи која још увек, нажалост, није сређена у довољној мери. Поред осталих важних послова који стоје пред нашом црквом, један од важнијих јесте стручна обрада и сређивање архивске грађе, адекватно чување и њено дигитализовање како би била доступна истраживачима у отаџбини и шире. Духовни, национални, културни и политички живот Срба у емиграцији треба да постане предмет истраживања на нашим факултетима и институтима – истиче Џомић.

Говорећи о пастви српске цркве на америчком континенту, он каже да њу чине углавном Срби, али има и Американаца.

– Српски народ на америчким просторима чувао је своју веру, језик, културу и обичаје, највише захваљујући епископима, свештеницима и монасима српске цркве. Најлепши пример те жртве и љубави јесу наши православни храмови, манастири и црквено-народни домови око којих се сабирао наш народ. Од својих мукотрпно зарађених средстава градили су и саградили своје храмове. Срби на тим просторима нису само чували своју веру и идентитет него су је и сведочили припадницима других народа. У праву је песник Матија Бећковић, који је рекао да су из отаџбине најмање узели, а највише понели они који су најдаље отишли. Слободно се може казати да је редак Србин који се на било који начин није уписао у историју епархија српске цркве у Америци и Канади. И данас има бројних изазова и проблема у животу наше цркве у Северној и Јужној Америци, посебно у правном погледу, али је најважније је да се у миру и братској љубави очува црквено јединство и богато наслеђе које нам је припало у старање да га предамо новим генерацијама – истиче протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.

Амерички црквени раскол

Нажалост, 1963. године је настао такозвани амерички црквени раскол, који је по свему имао политичка обележја, подсећа наш саговорник.

– Скоро три деценије су браћа била подељена и завађена, али је, трудом патријарха Павла, а уз њега највише митрополита Амфилохија, епископа захумско-херцеговачког Атанасија и епископа бачког Иринеја с једне и митрополита новограчаничког Иринеја с друге стране, та велика рана на телу наше цркве залечена и обновљено је црквено јединство на Сретење 1992. године у Београду. То наше болно искуство и благодатни приступ тој рани од стране наших архијереја у Светом архијерејском сабору и те како може да помогне у решавању унутрашњих црквених проблема и у другим јурисдикцијама. Није то ишло ни лако, ни једноставно, али је уз божју помоћ и велику братску љубав проблем решен – истиче протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: