Sveti vladika Nikolaj: Tajanstveni vjetar je dunuo, sav se srpski narod uspravio

Izvod iz govora svetog vladike Nikolaja u Gornjem Milanovcu, u nedelju 29. avgusta 1937. godine:

,,O, kako je divan ovaj narod kad se ujedini i ispravi u opasnosti! Teško ga poznati. Teško ga shvatiti. Duboka mu je duša kao što mu je duboka i sva epska prošlost njegova. A sva mu je prošlost naslovljena geslom: Za krst časni i slobodu zlatnu!

Iznenadno dunuo je neki tajanstveni vetar. Odjednom se podigla bura. Taj vetar nije zapretio našim kućama; nije udario po našim šumama i usevima. On je udario po dušama našim. Udario je po časnim krstovima našim, da ih polomi; po veri našoj, da ju ugrozi; po slobodi našoj, da ju zgazi; po svetinjama našim, da ih pomrači.

– Dole izdajnici vere pravoslavne!

U istoriji Srba zapisana su i opisana mnoga gonjenja svete vere pravoslavne. Gonili su je Mongoli – zato što su Mongoli. Gonili su je Mađari – zato što su Mađari. Gonili su je Turci – zato što su Turci. Svako je čudo Srbin preturio preko glave….

… No sve su to bili ljudi i narodi druge vere.

… Ali u dubinama i dubravama istorije naše mi nigde ne nalazimo slučaj gonjenja srpskog Pravoslavlja od srpskih pravoslavnih sinova. Danas su neki takvi sinovi digli ruku na duhovnu Majku svoju, na Srpsku pravoslavnu crkvu.

– Dole sa izdajnicima!

Ne viči, narode, dole! Jer svaki je već dole, u nizini najnižoj, ko je digao ruku na Crkvu svoju, na duhovnu Majku svoju. Takvome mi treba da pomognemo da se digne gore, a ne da mu želimo još dublji pad…

… No, odakle dunu onaj tajanstveni vetar što uskoleba jezero našeg života i podiže buru? Kad sam bio u Jerusalimu, rekli su mi jednoga dana, da ne treba da izlazim iz kuće, jer je dunuo vetar iz Misira. To je zaista čudan vetar. Ne osećaš ga da duva, ali on je tu, i od njega se kvare uši i oči. Tajanstveni vetar koji je proizveo buru kod nas liči na taj misirski vetar. On je dunuo iz prekomora. Taj vetar tajanstveno udara na našu zemlju još od Svetog Save.

– Slava mu i čest!

I Sveti Sava je čuvao srpski narod da ne ogluvi i ne oslepi od tog vetra. Kad je video svoga brata Vukana, teško udarena tim zapadnim vetrom, on ga je odbacio od sebe i od naroda srpskoga da ne zaražava druge. Kad je video, da je taj vetar zamajao i brata mu Stevana, koji zaslepljen pruži ruku da primi krunu od onoga koji duva tim vetrom zapadnim, on ga dovede u Žiču, pa na svenarodnom Saboru krunisa ga pravoslavnom krunom, i okrete i upravi, i njega i sav srpski narod, ka Istoku, odakle se i javio Spasitelj sveta; odakle se i sunce rađa. No ovaj tajanstveni vetar zaslepio je u naše dane neke sinove pravoslavne, te ne vide šta rade.

– Nije, nije vetar nego haljadarka !

Napad je došao iznenada. No glavni stražar na kapiji Crkve Svetosavske nije spavao. Vi svi znate, kao ratnici i vojnici, šta je dužnost stražara u logoru gde se vojska odmara. Kad spazi neprijatelja, on mora da trubi na uzbunu. Ako to ne učini, šta je on?

– Izdajica!

Patrijarh Varnava bio je budan stražar. Kad je ugovor sa rimskim papom objavljen u našoj zemlji, on je gromoglasno zatrubio narodu srpskom na uzbunu. On je vikao, da je taj ugovor ugarak, koji će nam kuću zapaliti, državu oslabiti, narod pocepati i bezbroj rana i zala vašem nacionalnom telu naneti.

– Slava mu!

Narod je čuo glas svoga Patrijarha, i uzbunio se. Narod je shvatio opasnost. On je osetio dim i miris od onog ugarka. Ali oni koji punim ustima govore za sebe: „Mi smo pravoslavci“ nisu se dali urazumiti, nisu se mogli probuditi. Gakanje gusaka nekad je probudilo rimski senat, a vika Patrijarhova nije mogla probuditi onu visoku gospodu našu. Oni su govorili: na kapiju ne ulazi neprijatelj, nego spasilac. I da ne unosi ugarak, nego maslinovu granu!

– Dole izdajice!…“

Izvor: („Geopolitika“, br. 30, maj 2009.); Rasen

Pročitajte još:

Pismo Patrijarha Pavla crnogorskoj javnosti i političarima povodom napetosti u Crnoj Gori prije 21 godinu