Svetosavlje je utkano u sva Njegoševa djela

Piše: Dr Duško Babić

U Njegoševoj poeziji nigde se ne pominje Sveti Sava i svetosavlje. Bilo bi, međutim, sasvim nesmotreno, a sigurni smo i pogrešno, iz toga zaključiti da se Njegoš nije naslanjao na tradiciju svetosavlja. Ako ovom pitanju pristupimo malo slobodnije, tj. ako ga ne shvatimo kao traganje za direktnim, tekstualnim vezama, nego kao sagledavanje unutrašnjih, duhovnih saglasnosti, videćemo da je svetosavlje duhovna osnova Njegoševog nacionalizma, a to znači – njegovog razumevanja istorije, naroda, čoveka uopšte. Pre nego što pristupimo rasvetljavanju tih saglasnosti, potrebno je precizirati šta podrazumevamo pod svetosavljem, budući da se taj pojam koristi (pre)često, bez jasne predstave o njegovom značenju.

Šta je svetosavlje?

Njegovo osnovno značenje odnosi se na posebnost Srpske pravoslavne crkve u porodici pravoslavnih crkava, pri čemu je važno imati na umu da je u pitanju ,,nacionalna crkva, a ne nacionalna religija“ (Nikolaj Velimirović). Osobenost srpske prvoslavne (svetosavske) crkve ne postoji u kanonskoj i dogmatskoj ravni, nego u obojenosti ispovedanja vere i crkvenog života narodnom tradicijom. A to, ako se malo konkretizuje, znači: u načinu na koji se hrišćanska vera srodila sa narodom i vodila ga kroz vekove. U  procesu hristijanizacije Srba, započetom nekoliko vekova pre Svetog Save, njegova uloga bila je odlučujuća.

Sveti Sava je duh hrišćanstva proširio u širokim narodnim masama, označivši početak dručagijeg, višeg postojanja naroda. Promena se toliko urezala u svest celog naroda da se on u potonjim vekovima slabo i sećao svojih vladara i svoje istorije iz prethodnih pet  vekova od doseljenja na Balkan, odnosno tri veka od izvesnog početka hristijanizacije. U tom preporodu ostvareno je ,,ne samo jedinstvo države i crkve nego i izuzetna bliskost ovih ustanova i naroda“ (J. Deretić). Zahvaljujući Svetom Savi, Srbi su osnivače svoje države i crkve – celu lozu Nemanjića ‒ doživljavali kao svete ljude,  koji su svojim delima, a ne rečima i silom, pozivali narod da živi hrišćanski. Prihvatanjem hrišćanstva Srbi su ušli u sferu vizantijske civilizacije, ali su od početka imali drugačiji odnos prema crkvi, u odnosu na Grke, koji su ,,hrišćansku renesansu doživeli… kao vaspostavljanje oligarhije crkvenih vlasti nad narodom, i to pod okriljem države Romeja koja je uzlud isticala svoj univerzalni karakter“ (R. Samardžić).

Ovakav, ,,svetosavski“, početak  srpske istorije, u tesnoj je vezi sa njenim  ključnim momentom – kosovskim zavetom. Svetosavskim pravoslavljem srpski narod je bio ,,duhovno pripremljen da na svoj način, posle poraza, prihvati veru u potonji život“ (R. Samardžić) i  da tako hrišćansku ideju spasenja ugradi u svoju kolektivnu svest i u doživljaj posebnosti vlastite istorije. Kosovski poraz primljen je kao odjek novozavetnih događaja: to je bilo i pogubljenje/raspeće, ali i nada u vaskrsenje. Ko u (fizičkom) pogubljenju spozna raspeće, on u toj spoznaji mora sagledati i perspektivu vaskrsenja.

Tako je vaskrsna hrišćanska misao Srbima prvo data poukom svetitelja koji je brzo prepoznat kao duhovni otac naroda, a zatim i  pokazana na kosovskom/golgotskom stratištu. To je koren i suština ,,kosovske misli“: ,,vaskrsenja ne biva bez smrti“ – smrt u materijalnoj i egzistencijalnoj ravni postojanja otvara vrata večnog života sa Hristom, u ,,carstvu nebeskom“. U tom kontekstu treba razumeti zavetnost kosovske misli: povezavši u svojoj svesti istorijski slom svog carstva sa Hristovim raspećem, Srbi su sa braniocima slobode ‒ kosovskim mučenicima, uspostavili zavetni odnos, koji podrazumeva veru u  ponovno vaspostavljanje carstva. Pri tome, u skladu sa ,,hrišćanskim instinktom“, pojam ,,carstvo“, nije imao samo ,,činjenično“, istorijsko, nego i duhovno značenje.

Srpsko pravoslavlje, u kojem je narod uvek gledao Svetog Savu, još jače se usecalo u narodno biće nakon pada pod tursku upravu: u velikoj, dugoj nesreći koja je zadesila narod, razdelivši ga u nekoliko carevina i potčinivši ga raznim gospodarima, svetosavska vera i epska pesma bili su jedina integrativna snaga koja je čuvala svest o narodnoj celini. Narod se rasuo, ali svetosavsko pravoslavlje je ostalo živo i začuđujuće rasprostranjeno: o tome najbolje svedoče granice obnovljene Pećke patrijaršije (1577), u čijim su se granicama „našli svi krajevi gde u tom času žive Srbi“ (D. Bogdanović), što je teritorija veća od one koju je zauzimalo Dušanovo carstvo.

Sve to pokazuje da je Sveti Sava još u srednjem veku postao temelj nacionalnog identiteta i da je u svesti naroda bio mnogo više od crkvenog, duhovnog pastira. „To je bio razlog da je njegove mošti, glavni turski vojskovođa toga vremena, Sinan-paša, odneo iz manastira Mileševa. Verovao je da su one krive za uznemirenost naroda od Skadra do Temišvara, pa ih je 27. aprila 1494. spalio na beogradskom Vračaru“ (M. Ekmečić). Jasno je da je već tada kod Srba izgrađena svest o nacionalnoj posebnosti i da je svetosavlje bilo njen glavni oslonac.

Ako bismo, na kraju, pokušali da u sažetom obliku ponudimo nekakvu „definiciju“ svetosavlja, možda bismo mogli reći ovako: to je istorijom ostvareno i sačuvano jedinstvo hrišćanske vere i bića naroda. To je svest da u susretu sa hrišćanstvom srpski narod nije upoznao novu veru nego sebe i svoj istorijski put. Sve što nije sledilo taj put, izgubilo se ili je postalo nešto drugo.

„Susret“ u „kosovskoj misli“

Ako svetosavsku tradiciju razumemo na ovaj način, onda Njegoševu povezanost sa njom možemo pratiti na više nivoa. Bez obzira na to da li Njegoša posmatramo kao izdanak ,,epskog obrasca“ srpske kulture, ili kao metafizičkog pesnika koji u sebi sabira i ukršta iskustva evropske istorije i filozofije – a legitimno je i jedno i drugo – ne možemo poreći da njegov genije dolazi iz dubina rodnog tla i jezgra bića naroda. Kako god tumačili Njegoša, doći ćemo do tačke kad se on ukazuje kao ,,ključ za razumevanje srpske povesti“ (Ž. Vidović 1989). A u toj povesti Sveti Sava je početak i identitetski temelj, ,,otac naroda“. Logički je nemoguće da pesnik kroz kojeg govori istorija i sudbina naroda ,,ne poznaje“ duhovnog oca tog naroda. U svakom stihu Gorskog vijenca i Lažnog cara Šćepana Malog nalazimo istoriju i život Srba, a time i svetosavlje i svetosavsko nasleđe.

Sa ove stajne tačke uočavaju se duhovne podudarnosti između Njegoša i Svetog Save u konkretnim pitanjima i idejama. Takvog karaktera je njihov ,,susret“ u kosovskoj zavetnoj misli. Sveti Sava kao istorijska ličnost i njegov kult koji je brzo izgrađen u narodu bili su duhovna priprema naroda za primanje kosovskog poraza u hrišćanskom duhu. Na taj način u svest naroda je ušla ona ,,posebna osetljivost“ za vlastitu istoriju i poimanje života koje zahteva ,,tananije razlikovanje dobra i zla“ i odnosa zemaljskog i nebeskog. Odbacivši sjaj i raskoš kraljevskog dvora, zarad služenja Bogu u monaškoj isposnici, Sveti Sava je svojim životom  pripremio ključnu misao ,,epskog hrišćanstva“, po kojoj je „zemaljsko zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka“.

Tako stoji u pesmi Propast carstva srpskoga, odnosno u ,,knjizi“ (pismu) koju caru Lazaru donosi ,,svetitelj Ilija“, a šalje Bogorodica, iz nebeskog Jerusalima. Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko jeste biranje višeg, tragičnog plana života, pri čemu je reč o ,,hristijanizovanoj tragičnosti“, što joj i daje sakralnu osmišljenost i životnost. Sveti Sava je pripremio ,,kosovsku misao“, a Njegoš je poetski „rastajnio“ i kanonizovao, ne spekulativno i spolja, nego iz nje i njom samom. Sveti Sava je vesnik i duhovni „otac“, a Njegoš ,,sin“ i ,,tragični junak kosovske misli“.

Ključni hrišćanski pojmovi – Otac i Sin, upotrebljeni u ovom kontekstu, mogu biti plod mašte i domišljanja istraživača, ali i upliv neke više, nedokučive  nužnosti. Njegoš-Sin rođen je kao Reč (Logos) Oca-Svetog Save. Nedostaje još treće lice Jednog – Sveti Duh, koji ,,proishodi od Oca“ i  „slavi se i poštuje“ kroz Obojicu: to je Kosovska Misao.

Svetosavski i njegoševski nacionalizam

Njegoševa ideja nacije i nacionalizma po svom duhu je svetosavska. Svetosavski i njegoševski nacionalizam isti su po svojoj prirodi i po smeru delovanja. Mada je takav nacionalizam transcendentno zasnovan, njegov puni smisao ne postoji izvan žive stvarnosti u egzistenciji i istoriji. Njegova suština jeste ,,spuštanje“ hrišćanske duhovnosti u svet, da bi služila životu i ljudima, da bi se u njoj tražili odgovori za izazove i zamršaje postojanja. U takvom nacionalizmu narod je nedeljiva, organska celina, u kojoj se ne sme zapostaviti nijedan segment njegovog postojanja. Na tom principu Sveti Sava je uspostavio ideal narodne crkve, narodne države (dinastije), narodne prosvete, narodne kulture… Narod je duhovna zajednica sjedinjena u veri (dakle, u nečem nadzemaljskom), ali to jedinstvo dobija svoju punoću tek kad se ostvari u istoriji, među drugim narodima: u definisanoj teritoriji, izgrađenoj državi i njenim institucijama, kulturi u svim aspektima – prosveti, graditeljstvu, jeziku, književnosti, svakodnevnim poslovima…

Upravo ovakvu viziju postojanja naroda iznosi Njegoš u pesmi Pozdrav rodu: uslov narodnog opstanka i napretka jeste u nacionalnoj osvešćenosti, koja ima svoja transcendentna, sakralna ishodišta (,,prečišćena iskra božestvena“). Iz rodoljublja ‒ duhovnog jezgra u kojem čovek čuva vezu sa božanskim, izrastaju ,,spoljašnje“ manifestacije narodnog života i pravci njegovog stupanja ka prosvećivanju i sveopštem kulturnom prosperitetu. Ova pesma-poslanica poručuje narodu da je došlo vreme sveopšteg trijumfa znanja nad neznanjem, da treba napustiti predrasude i stramputice iz prošlosti kada ga je gazila (,,popirala“) ,,mračna glupost nečistim nogama“. Uticaj prosvetiteljskih ideja, prisutan kod Njegoša na mnogim mestima, ovde je očigledan.

Ideja narodnog prosperiteta koju Njegoš ovde iznosi data je u duhu racionalističkog svetonazora: nema života i napretka pojedinca i naroda bez škola, knjige, nauke, učenja i prosvećivanja. Ali, i ovde se vidi da je Njegoš daleko od ateističkog racionalizma i ,,sužavanja“ čoveka na razum i ,,umne sile“. Ontološko jezgro čoveka kod njega je uvek transcendentno ‒ ,,luča besamrtna“, ,,iskra božestvena“, a ,,umne sile“ su njegove emanacije i manifestacije. Njegoš je bio ,,metafizički pesnik“ koji je tragao za transcendentnim i božanskim ishodištima čoveka, ali to kod njega nije umanjivalo sposobnosti da sagledava konkretnu stvarnost i njene naloge i izazove.

Drugačijim sredstvima i u drugim okolnostima, takvu ,,filozofiju življenja“ izgradio je i Sveti Sava: čovek istinski ,,počinje“ u hrišćanskoj veri, ali ona nije zatvorena u sebe i nije svrha samoj sebi. Ona čoveka (i narod) otvara prema konkretnoj stvarnosti, pokreće ga da život uredi i ispuni u ,,svetovnim“ aspektima ‒ od organizovanja države do gradnje crkava i pisanja knjiga. Ni za Svetog Savu ni za Njegoša nije nedosledno slaviti Boga i zalagati se za ostvarivanje svetovnih postignuća ‒ prosvete, nauke, zakonodavstva, diplomatije…  Sagledana iz ove perspektive, Njegoševa pesma Pozdrav rodu, sa malo više slobode, može se smatrati pohvalom svetosavskom prosvetiteljstvu i nacionalizmu.

Ovakve predstave o narodu i njegovoj budućnosti, Njegoš je nastojao da sprovodi i u praksi. Dobro je poznat njegov veliki doprinos izgrađivanju državnih i prosvetnih institucija u Crnoj Gori; odlučno je stajao na put krvnoj osveti i hajdučiji; uspeo je da privoli Crnogorce da plaćaju porez; na Cetinju je 1834. godine osnovao prvu osnovnu školu sa internatom i prvu štampariju… Mere koje je Njegoš preduzimao u Crnoj Gori kao vladar i vladika imale su isti smer i smisao kao i napori Svetog Save za uređivanje srpske države i crkve, u njegovom vremenu.

Pastirski rad Svetog Save doneo je konačnu, ,,dubinsku“ hristijanizaciju srpskog naroda i konačno priklanjanje vizantijskoj tradiciji i istočnom hrišćanstvu. Nakon dobijanja autokefalnosti srpske crkve (1219),  bilo je jasno da su Srbi svoju kulturu vezali za Vizantiju i pravoslavni svet. Ali, to nije značilo prekid kulturnih veza sa latinskom kulturom i rimokatolicima. Sveti Sava i vladari iz loze Nemanjića negovali su dobre odnose sa rimokatolicima, koji su u velikom broju nastanjivali srpsku zemlju, posebno u primorskim delovima Zete i Huma. Vezujući srpsku crkvu i kulturu za pravoslavlje, Sveti Sava i Nemanjići nisu zatvarali vrata zapadnim kulturnim uticajima. Zahvaljujući svetosavskoj osnovi, srpska kultura je od samog početka bila otvorena i prijemčiva za drugo i dugačije. To nije uvek bilo na njenu korist, ali je čuvalo u njoj potencijal za primanje i integrisanje kulturne drugosti.

Njegoš, mislilac i pesnik, najbolji je reprezent tog kulturnog modela. Njegov vatreni nacionalizam, snažna vezanost za pravoslavnu Rusiju, zvanje pravoslavnog vladike – nisu bili smetnja da bude veliki poštovalac zapadne kulture. Poznato je da su na njegovo pesništvo snažno uticali neki evropski pesnici – Dante, Milton, Bajron, Lamartin, Gete, da se divio evropskoj arhitekturi, slikarstvu, naučnim dostignućima i prosvećenosti. Često i rado je putovao u evropske gradove – Trst, Veneciju, Rim, Beč, u kojima je imao mnogo prijatelja. Otvorenost Njegoševe poezije, filozofije i, posebno, nacionalne ideje, jeste izdanak duhovne širine svetosavlja i svetosavske tradicije. Na isti način kao i sve drugo ‒ univerzalno i veliko u našoj kulturnoj istoriji.

Među mnogim lepim mislima koje je vladika Nikolaj napisao o Svetom Savi, nalazimo i ovu, zabeleženu u knjizi Kroz tamnički prozor: Sveti Sava je „najlepši uzor života srpskom narodu, vatreni branilac srpskog naroda pred drugim narodima, ali i tužilac srpskog naroda pred Bogom“. Sve ovo moglo bi se, bez ostatka, reći i za Njegoša. I u njegovom vremenu, kada se po Evropi širio negativan stereotip o balkanskim Slovenima, napose o Crnogorcima i Srbima u celini, i danas kada živomo pod stigmom ,,srpske krivice“, u našoj kulturi nemamo boljeg zastupnika pred svetom od Gorskog vijenca. I to na ,,evropski način“: baveći se jednom ,,eminentno evropskom pojavom“ (M. Lompar) – renegatstvom, Njegoš je pokazao da je u našoj istoriji ovaj problem rešavan na uzvišeniji i ljudskiji način, da istraga poturica nije običan pokolj i slepi fanatizam (kao Vartolomejske noć), nego univerzalna, sveljudska drama koja svoje razrešenje nema na terenu (varljive) istorijske pravednosti, nego neporecive metafizičke nužnosti. Ali, ta odbrana našeg bića i imena, lišena je kod Njegoša svakog samoljublja: ko poznaje njegov život i delo, zna da je on dobro znao sve mane i stramputice naroda ,,o kojem je brižio“. Glas branioca u njegovom delu smenjivao se i ukrštao sa glasom tužioca.

Duhovno očinstvo

Ostaje, na kraju, neizbežno pitanje: zašto Njegoš ne pominje Svetog Savu i svetosavlje, i pored takve duhovne povezanosti? Evo jednog od mogućih odgovora:

Ima u životu važnih činjenica i istina o kojima ne govorimo ako nas okolnosti ne nateraju na to. Tako, recimo, nećemo nikada, nepitani, ,,iz čista mira“, reći kako se zove naš otac. Ali, to nikako ne znači da smo ga se odrekli i da ga ne volimo. Tamo gde se roditelji često pominju, roditeljstvo je, najčešće, problematično. O roditeljstvu se ćuti, jer se ono samo saopštava kroz nas, u svakoj našoj reči i misli. Tako treba razumeti odnos duhovnog očinstva i sinovstva između Svetog Save i Njegoša.

Njegoš je čoveka shvatao kao najvišu tajnu. Njegova misao stremila je tamo gde ,,ljudsko zapire poznanje“. Sveti Sava je bio kraj njega, uvek, na svakom koraku: u imenima potoka i stena, u predanjima i pesmama, na freskama u crkvama i manastirima… U svetu o kojem je pevao, prisustvo Svetog Save bilo je nešto što se podrazumeva. Zato je, po našem sudu, ova tematika ostala ,,ispod radara“ „plamenog poete“, zagledanog u nedokučive ponore sveta i čoveka.

*Autor je književnik, upravnik Srpske književne zadruge

Tamo daleko

Pročitajte JOŠ:

https://www.in4s.net/princeza-jelena-karadjordjevic-i-tragedija-porodice-romanovih/