Svetozar Poštić: Proporcija, prihvatljivost i užas savremenosti

„Vitruvijev čovek“ Leonarda da Vinčija je verovatno najpoznatiji proizvod renesanse u kolektivnoj svesti modernog čoveka. Svaki obrazovani čovek sigurno je barem jednom u životu video ovaj crtež iz 15. veka. „Vitruvijev čovek“ je, pre svega, estetski iskaz koji definiše epohu i objašnjava način na koji su ljudi shvatali umetnost.

U istom veku, nekoliko decenija ranije, Andrej Rubljov slika svoju najpoznatiju ikonu „Trojicu“. Osim žitelja pravoslavnih zemalja i ponekog ljubitelja umetnosti, ova slika je uglavnom nepoznata. Ovo ne čudi, jer Pravoslavlje je ipak „najbolje čuvana tajna“.

Vitruvijev čovek prikazuje nagog muškarca sa raširenim rukama i nogama uokvirenog krugom i kvadratom. On ilustruje ideju savršene proporcije. Lepota je do ne tako davno asocirana isključivo sa proporcijom. Ako umetnost shvatamo kao sredstvo za izražavanje estetske lepote, i uzmemo Vitruvijevog čoveka kao metaforu za potrebu za proporcijom, bolje ćemo razumeti i prihvatljivost, ključni koncept u umetnosti do kraja 19. veka. Prihvatljivost se postavlja u granice logičnosti, očekivanosti i sklada. Sve se podvrgava redu i disciplini.

Sa druge strane, cilj ikone nikad nije bio da prikaže stvari onakve kakve jesu, njenu vidljivu stranu, već drugu, onostranu dimenziju prikazanog. Zbog toga ove slike nisu savršeno proporcionalne. Njena perspektiva je svesno izmenjena. Ikone ne poseduju ni senke, ni igru boja, ni neki drugi naročiti autorski pečat. One deluju na jednom drugom nivou koji nije lako objasniti opšteprihvaćenim idejama i opštepoznatom terminologijom.

I umetnost reči je uvek plivala u vodama proporcija, prihvatljivosti. Književnost je vekovima koristila odgovarajuća sredstva izražavanja u cilju stvaranja željenog efekta. Čitaoci su obučavani da osete prihvatljivost. Niko, recimo, nije bio iznenađen kada su se na prašumskom platou u „Izgubljenom svetu“ Konana Dojla pojavili dinosaurusi. Isto tako, nijedan čitalac nije očekivao da u romanima Onorea de Balzaka naiđe na NLO-e ili vanzemaljce, jer to jednostavno nije bilo skladu sa unutrašnjom povezanošću teksta.

U romanima Dostojevskog, pak, iako nas na sličan način nijedna od karakteristika nekog drugog žanra ili stila u njima ne može iznenaditi, fabula i unutrašnji preobražaj likova deluju na različitom nivou, tamo gde nema proporcije i gde se ništa ne meri uslovom kakva je prihvatljivost.

Prvi remetilački pokret u istoriji zapadne umetnosti verovatno je bio romantizam. Pisac romantičar na scenu uvodi lik koji prevazilazi ideju dobrog ili lošeg. Kvazimodo iz Igoovog „Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu“ u stanju je i da voli i da izvrši ubistvo. Estetska lepota je u ovoj eposi prestala da bude proporcija, već se, naprotiv, manifestovala kao disproporcija i disonanca.

Od 19. veka, stoleća Marksa, Ničea i Darvina, sunovrat prihvatljivosti se ubrzava. Kada su vrata razvaljena, naturalizam, simbolizam, nadrealizam, egzistencijalizam, postmodernizam guraju granice prihvatljivosti sve dalje i dalje, dok ne ponestaje granica za guranje. Gledaoci i čitaoci sada su skoro potpuno neopremljeni da odrede prihvatljivost i da je upotrebe kao kriterijum.

Za to vreme, žitija se pišu utabanim stilom i sa istim ciljem: da pruže primer ponašanja i pogleda na svet, da nadahnu i usade u čoveka veru. Da poseju seme Carstva Nebeskog. U žitijima nema iznenađenja. Za čoveka željnog originalnosti, ona su dosadna, ali i Carstvo Nebesko dostiže se samo upornošću u ponavljanju jednoličnih radnji. Preobražaj se događa unutra, nevidljiv je i ustaljenim metodima neprenosiv. Egzibicionizam i samoreklama su im potpuno strani.

Evropski modernizam je već pola milenijuma star. On nam je pomogao da se rešimo tako surovih ograničenja kakva su Bog, priroda, čak i istorija. U ranom srednjem veku, čovek je bio krotko biće pod uticajem nevidljivih sila. Modernizam je čoveka stavio u centar kruga i kvadrata, i odvojio ga od Svete Trojice, od detinje sreće i mogućnosti pokajanja.

U srednjem veku Bog je dobar i pravedan. U Renesansi, Bog još uvek postoji, mada nije više tako značajan, a čovek, novo središte pažnje, u suštini je dobar. U 20. veku, ljudi su ubeđeni da je čovek nasilno i iracionalno biće. Zahvaljujući Frojdu, on poseduje i „podsvest“ koja se sastoji od neostvarenih želja i strahova, uglavnom seksualnih. Logika i proporcija se ruše pod nogama na užas onih koji su mislili da je sve jasno i unapred utvrđeno.

Što je najgore, moderan zapadni čovek je prestrašen. Munkov „vrisak“ prikazuje zaprepašćeno biće koje shvata da je ostalo bez Boga i bez istorije. Kafkin Gregor Samsa budi se kao buba-šbava, jedno Markesovo dete u „Sto godina samoće“ proždiru mravi a drugo se rađa sa svinjskim repom.

Za sve to vreme, jedino pravoslavna crkva peva iste kondake i tropare, i slika iste ikone. U njoj nema zaprepašćenja, nema prestrašenosti, u njoj se stoji uspravno, poslušno i smerno. Ali taj put nije za svakog, jer on vodi kroz uska vrata (up. Mt. 7:13).

Marsel Dišan izlaže naopako okrenuti pisoar, i sledeće godine počinje Prvi svetski rat. Kazimir Maljevič slika svoju anti-ikonu, „Crni kvadrat“, i dve godine kasnije satanisti vrše pakleni prevrat u gradu Svetog Petra, naše stene i nade, donoseći užas milionima stanovnika evroazijskog giganta. Dve decenije kasnije, neostvareni slikar prihvata Ničeovu ideju o nadčoveku, i potom pristupa masovnom uništavanju ljudi u gasnim komorama. „Jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“ (Mt. 7:13).

Kada se moderan čovek nađe ispred savremene slike ili pesme, on se može setiti vremena kad je sve bilo jednostavno i precizno, vremena kada je portret bio portret, a u pesmi se sve vrtelo oko rime i metafora koje nisu dovodile u pitanje čitaočevu sposobnost da prihvati i razume. Slike Pikasa ili Dejmiena Hersta uznemiruju gledaoca do ranije nezamislivog stepena. Kada nema pravila, unutrašnjih kočnica i unutrašnje povezanosti, sve je moguće. Prihvatljivost je vekovima funcionisala kao tanka linija između prave umetnosti i kiča. Sa njenim nestankom, linija između kiča i umetnosti se gubi.

Ikona i akatist ne mogu biti kič, jer su date od Tvorca, a Gospod predstavlja, osim savršene dobrote i ljubavi, i savršen sklad i savršenu lepotu. U Pravoslavlju je sve istinska umetnost.

Hristos nam veli: „Ja sam put, istina i život“ (Jn. 14:6). Svi ostali putevi vode u sve veći nesklad, disproporciju, zaprepašćenost i užas. Umesto u život večni, oni vode pravo u smrt.

Izvor: Stanje stvari