Свирепост без личне карте

Пише: Озрен Милановић

Србија је заузела високо место на светској мапи масовних младих убица, укључен је С.О.С. аларм – јер више нисмо „далеко и да неће то да се деси код нас“

А да није све почело деветог новембра прошле године, тачно пре пола године? Да јесте, боље би било. У школу „Стефан Немања“ на Сењаку у Београду један ђак је донео пушку, реплику „калашњикова“, с којом је лагодно прошетао и по дворишту и по згради. Полицију су алармирале комшије које су запазиле шта се дешава. И четрнаестогодишњак који је то извео, иде у ту школу, и приведен је. Саслушани су и дечак и његова мајка. Установљено је тада да је пушка лажна и да зато нема елемената кривичног дела.

Та вест је јесенас у јавности прошла готово незапажено. Зашто тада силни социолози, психолози, безбедносни стручљаци и остали нису укључили и аларме и све сирене. Нико се није запитао „а да је била права“ и „како је прошао а да га нико не спречи“. Пушка, све док се не узме у руке, делује као права. Али није права и ником ништа, значи.

Два месеца касније, шестогодишњак је пуцао у учитељицу. У Сједињеним Државама. Баш тако. Ни ова вест, а десило се почетком ове године, 7.јануара и емитована је и у Србији, није нас узнемирила, по систему „далеко је а и то је луда Америка“. Пуцњава се догодила у Основној школи Ричнек у граду Њупорт Њуз. Шестогодишњи дечак је притворен пошто је пуцао у учитељицу, у америчкој држави Вирџинији, саопштили су из полиције. Читаоцима скрећемо пажњу на оно „притворен“. Није јасно како је дете дошло до пиштоља, али је Стив Дру, шеф полиције, рекао да инцидент није „случајна пуцњава“. Учитељица, чије име није саопштено, има око 30 година је тешко рањена. Инцидент се догодио у одељењу првог разреда који похађају деца од шест и седам година, после расправе дечака и учитељице.

Из полиције је саопштено да школа, коју похађа око 550 ђака, има детекторе метала, али да се ученици насумично проверавају и не пролазе сви кроз контролу.

Убијао бебе, пуцали на полицајце

Тако увек и бива. Читамо и слушамо ових дана да Америка предњачи у оваквим трагедијама.

Чешљајући интернетом, проналазимо и овакву вест:

На Флориди, деца наоружана „калашњиковим“ пола сата пуцала на полицајце. Било је то почетком јуна 2021. године. Двоје деце провалило је у једну кућу у округу Волусја, а затим су оружјем које су у кући пронашли, укључујући и АК-47, непрекидно пуцали на полицију дуже од пола сата.

Шериф округа рекао је да се дванаестогодишњи дечак и четрнаестогодишња девојчица суочавају са тешким оптужбама за покушај убиства полицијских службеника првог степена и оружану провалу. У девојчицу је пуцано и она је рањена након што је уперила пушку ка заменицима шерифа. „Дечак са АК-47 одложио је оружје убрзо након тога и није повређен“, наведено је у изјави шерифа.

Тражећи даље на интернету, проналазимо ко су и одакле су најмлађе масовне убице на свету. Јер 13.годишњи К.К. већ је олако медијски проглашен за најмлађег убицу на свету, у историји и шта још све не.

Амарџит Сада, дечак из Индије, је 2006. године убио више беба. Имао је 8 година у тренутку ужасних убистава и осуђен је на доживотну казну затвора. Да, тачно, проверено из више извора. Према писању локалних медија, Амарџит Сада је признао да је убио шест беба, укључујући и рођену сестру. Рекао је да их је убио јер је био љубоморан на пажњу коју су добијале бебе од њихових и његових родитеља.

Кајл Алвуд је 2019. спалио петоро чланова своје породице када је подметнуо пожар у кући у Илиноису, у САД. У то време имао је само 9 година.

Следеће име на листи младих убица јесте Мери Бел. Бел је осуђена за убиство двојице дечака у Њукаслу 1968. Она је имала 11 година у време убиства и осуђена је на притвор, што је казна за малолетнике у Уједињеном Краљевству, еквивалентно доживотном затвору.

Марсело Едуардо Бово из Бразила имао је 13 година када је 2013. у Сао Паолу убио четворо људи, после чега се убио.

Ендрју Голден (11) је у друштву саучесника Мичела Џонсона (13) 1998. године у средњој школи у Арканзасу убио четворо ученика и једног наставника, а још десеторо ранио.

Џасмин Ричардсон је канадски масовни убица, осуђена због убиства родитеља и млађег брата у Алберти 2006. године. Имала је 12 година у време убистава, и осуђена је на доживотни затвор са могућношћу условног отпуста после 10 година. Како се тврдило, она и њен дечко Џереми Стејнк (23) планирали су и заједно извели убиства. Стејнк је такође осуђен на доживотни затвор са могућношћу условне слободе после 25 година.

Крејг Прајс је имао само 13 година када је починио прва убиства и на крају је осуђен на доживотни затвор без условне слободе. До 15. године убио је укупно четири особе. Пошто је Крејг починио злочине као малолетник, по закону је био пуштен на слободу са навршеном 21-ом годином.

Иако нови закони нису могли да се примењују ретроактивно на њега, захваљујући насилним злочинима које је починио док је био иза решетака добио је додатних 25 година. Још увек је у затвору.

Без гриже савести

На овом списку светски свирепих сада се налази и дечак из Београда, К. К. (13) који је убио осморо деце и домара у Основној школи Владислав Рибникар на Врачару, а још 7 ранио. Пуцао је из очевог пиштоља, код себе је имао Молотовљеве коктеле. Он неће кривично одговарати јер још нема 14 година.

Уочавамо и појаву о којој се недовољно зна, да у неким афричким земљама и на Блиском истоку, паравојне формације али и локалне банде користе децу да убијају и пљачкају. Неке „верске групе“ имају и читаве чете дечака и девојчица које с аутоматским оружјем, бомбама и експлозивом, иду и руше све пред собом. Посебно је то било изражено у ИСИС-у где су врбовани, отимани и „дриловани“ да чине права зверства. У Рио де Жанеиру малолетничке банде, са члановима често не старијим од 10 година, велика су напаст за становништво, јер пресећу, отимају, упадају у куће и ко им се нађе на путу, пуцају, убијају и одлазе хитро.

После трагедија у Београду и Младеновцу, подигнута је права узбуна. Нашли смо се у ударним вестима свих светских медија. Похрлили су разноразни „стручњаци“ али и разни друштвени „пиромани“, који исхитрено, брзоплето нуде решења, тврде да знају узроке, таргетирају кривце и разумеју се у све, и у законе и у психологију и у целокупни систем функционисања. Слушамо да су „аутистична деца потенцијално опасна“, да „црте лице могу да открију психопатску нарав…“ Медији врве од таквих опасних и непоткованих изјава.

Не вреде нам много ни опомене да пажљивије пишемо и не износимо непроверене податке.

Једино је сигурно и сад најважније, да се хладне главе, системски решава ствар по ствар. Да се системски истражи, уреди друштво, да се конкретно повећа безбедност и да се што више „рупа“ закрпи и попуни. Инсистирање да је К.К. правно неодговоран, да границу треба спустити на 12 година, све до тврдњи да је свако ко је самостално подигао цев и опалио метак, самим тим и одговоран без обзира на године је веома деликатна дилема која тражи јасно и стручно решење. Немогуће је све и одједном. И не исхитрено, без релевантних чињеница. Али не и оном уобичајеном матрицом „свако чудо за три дана!“. Дакле, тугујмо за жртвама без скривања и тражимо пут за безбедније окружење. И мењајмо моралне и вредносне судове, јер садашњи, јасно је, не ваљају. А доминирају, тако се то сад модерно каже.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: