Tajana Poterjahin: Samo knjige koje su nas obeležile vredelo je čitati

Za IN4S piše: Tajana Poterjahin

O tome da čitanje knjiga koristi ljudskoj duši, pa sledstveno, i čitavom čovečanstvu, nadam se, nije potrebno iznositi neke posebne dokaze, jer svako od nas bi trebalo sam da bude svedok učinka koji kvalitetna književnost ima na naše rasuđivanje i postojanje. Danas, kada uprkos velikim izazovima tehnološkog napretka književnost pokušava da nađe svoje mesto u svetu koji je iskoračio ili posrnuo u virtuelno, svaku promociju čitanja treba podržati. Otkako je zabava obogotvorena u toj meri da je postala jedina uteha čoveka smrvljenog svakodnevicom, njegov duh stagnira, doživljavajući značajno ometanje već na nivou percepcije: poremećaji pažnje, potreba za neprekidnim ali ekstremnim audiovizuelnim senzacijama, naviknutost na stalnu napetost čula; sve su to samo neke od posledica abnormalne izloženosti televiziji i internetu. Brojni pedijatri, pedagozi i defektolozi već uveliko skreću pažnju na promene u kognitivnim i intelektualnim kapacitetima mlađih generacija koje umesto uz knjige rastu uz internet.
Međutim, čak ni u toj, pomalo nategnutoj ili – ili perspektivi, koja prednosti sa mnogo razloga stavlja na stranu čitanja, ne bi trebalo da smetnemo sa uma prostu činjenicu da nije svejedno šta čitamo, a ni zašto.

„Ne valja čitati svašta“ – pitao je Milan Kašanin – Ima knjiga koje profinjuju ukus, pročišćuju osećanja, prosvetljuju um, podstiču misao. A ima knjiga od kojih se mute osećanja, mrsi razum, koje sputavaju snagu i skreću misao, banalizuju ukus, pogotovo ako ih pokriva popularnost autora što je doplovio na nekom pomodnom talasu ili ga je nanela struja neke propagande.“

Dakle, beslovesno čitanje svega što nam dođe pod ruke u fizičkom obličju knjige neće pomoći našem biću da postane plemenitije i suptilnije, niti će kod nas učvrstiti urođene etičke instinkte, naprotiv, knjiga takođe može biti samo provodnik površnog uzbuđenja: iako oduvek postoje žanrovi koji nemaju ambicije da dosegnu nivoe dublje od same zabave, istinski zaljubljenik u knjigu od čitalačkog iskustva uvek će tražiti više: metafizički i duhovni odjek jedne univerzalne i nadmaterijalne stvarnosti, kroz koju ga pisac vodi sigurnom rukom do spoznaje.

Čitanje tek radi čitanja nema nikakvog smisla, ali to posebno važi za čitanje radi pisanja. Dogma o tome da svaki pisac mora „mnogo da čita“, potkrepljena različitim citatima, a posebno popularnom lekcijom Stivena Kinga, omogućila je mnogima čitaocima „mnogih knjiga“ da sebe dožive kao kompetentne pisce. Zato je (savremena) književnost zagušena velikom profesorskom erudicijom, istorijskim znanjima, političkim promišljanjima i kritikama društva, feminističkim osvrtima i memoarskim prisećanjima: ne dopuštajući tako duhu da diše, priči da teče: od silne želje da se sve naučeno prostre pred čitaoca, poznate ličnosti, fraze na stranim jezicima, istorijske pikanterije, prosto jedni druge preskaču u rečenicama, neubedljivo uveravajući čitaoca da apsorbovanje svega toga ima više smisla od bubanja lekcije noć pre kontrolnog zadatka. (Druga krajnost je naravno eksploatacija romanesknih šablona kojima je jedina svrha banalni nadražaj čula za patetiku).

„Krađa zanata“ od velikih pisaca, koja je navodno svrha tog opšteg velikog čitanja, zapravo je samo uvodni argument u reklamiranju školica kreativnog pisanja i način da se takozvani zanatski aspekt pisanja nametne metafizičkom dok ga sasvim ne ukloni. Već ideja da je moguće naučiti pisanje pukim čitanjem ili oponašanjem drugih pisaca nipodaštava umetnost pripovedanja, ali negiranje uzvišenog i neobjašnjivog elementa umetnosti je baš ono što tržištu knjiga treba. Izdavačima je potrebna roba, a čekanje na velika, pa čak i na osrednja dela, ponekad predugo traje u uslovima neprekidnog trgovanja, zato je potrebno ubediti ljude da između Dostojevskog i Danijele Stil baš i nema velike razlike: ionako bi svako mogao da bude Dostojevski ako bi na vreme „ukrao zanat“ ili prošao kroz neku radionicu kreativnog pisanja.

No, tu se pojavljuje ozbiljan problem: izgleda da Dostojevski nije postao to što jeste zato što je mnogo čitao. Bora Stanković, prema Kašaninovom mišljenju, naš najbolji stilista, po svemu sudeći, nije čitao gotovo ništa. Pa odakle onda sve to u njemu?

Ovu dvojicu uzimam za primer zato što su to pisci koje sam ja čitala. Nikada nisam čitala da bih pomogla svom pisanju, jer mom pisanju nikad nije trebala ispomoć, niti tuđi stil i saznanja, iskustvo, da bi se izbrusilo. Nikada nisam čitala „mnogo“, ali sam čitala „snažno,“ jer sam tako činila i doživljavala i sve drugo.

Čitala sam ono što mi se dopadalo, što je pokretalo čoveka u meni da misli i oseća više: nakon što je devojčica Neli (Poniženi i uvređeni) odlučila da uprkos Jevanđelju ne oprosti ocu, i da umre nepomirena sa njim, preda mnom se otvorio do tada neslućeni bezdan ljudske duše: i sama sam još bila dete, ali nikad nisam zaboravila taj trenutak potresne spoznaje. Nakon njega, „gutanje knjiga“ bilo je nemoguće, jer je uvek u grlu stajala ta gorka Fjodorova knedla, i moju stvarnost, moj ljudski, pa i spisateljski senzibilitet i sudbinu, definisalo je to snažno iskustvo (tuđe) patnje: čitala sam Dostojevskog ne zato što je jedan od velikih pisaca obavezne lektire svakog obrazovanog čoveka, nego zato što je tako jasno i čisto video ljudskost sa svih strana, i pred tim vidikom nije zaćutao. A to je ono što je mene intimno okupiralo.

Dakle, ja nisam učila od njega kako se piše, nego kako se oseća i vidi, kako se biva čovekom, kako se prestaje biti čovek i kakvim se podvigom bogolikost ponovo stiče. To sam takođe učila na svakom koraku u svom životu iz svega što je svedočilo o ljudskosti.

Tek podešen na duhovnu frekvenciju, iznutra, pisac postaje prijemnik za različite drhtaje koji naseljavaju naš svet. Cvet koji svenulo ćuti na mrazu, ton violine, smeh školske dece, zamišljenost starca u autobusu: sve su to senzacije od kojih dobar pisac može da načini remek-delo, ali koje takođe, u suprotnom smeru, čine od njega boljeg pisca.

U pisanju je, mislim, najbolje nemati uzore, zato što je oponašanje smrt umetnosti.

Pisac će, ako stvara a ne proizvodi, neminovno u svoje delo da integriše, iz podsvesnog, sve što sam jeste. Sve su nas izgrađivali naše porodice, dvorišta, učitelji i škole, omiljene lopte i lutke, sa njima i omiljene knjige.

Što je pisac veći, to je trag koji njegovo delo ostavlja dublji i značajniji. Kada se povedu razgovori o književnosti, pa sagovornici počnu da nabrajaju šta su sve čitali, i to su nekada zaista impresivne liste, ja obično kažem da sam pročitala „Ponižene i uvređene.“ Razume se, to ipak nije jedina knjiga koju sam pročitala u životu, ali često mi se činilo da je mogla da bude, i da se u tom slučaju u mojoj duši ništa značajno ne bi promenilo.

Naravno, tako snažan utisak posledica je više faktora, mog ličnog senzibiliteta koji je i pre čitanja postojao, mog uzrasta, dotadašnjeg životnog iskustva, no prevashodno, to bi trebalo da bude podrazumevani domet knjiga koje čitamo. Ne mogu da smislim nijedan relevantan razlog iz kog bih takvo iskustvo zamenila za puku zabavu ili gomilanje mahom nepotrebnih znanja i utisaka koja će već sutradan predstavljati suvišak u mom pamćenju.

Možda nije nužno da nas svaka knjiga koju smo pročitali trajno obeleži, ali ipak, one koje jesu zapravo su jedino što je vredelo čitati. Nemam problem sa tim što često moj neveliki čitalački spisak izaziva podsmeh ili podozrenje.

Knjige koje sam napisala baš zato izazivaju dublju nevericu.

Odakle tako mladoj ženi sve to – pitanje koje me susrelo na stotine puta.

Otuda što nikad nisam „krala zanat“, nego je meni ukrala dušu patnja nevinih i dobrih, sa kojom me je suočio u pravo vreme najveći među najvećima, Fjodor M. Dostojevski.