Tajana Poterjahin: Tradicija čežnje i kultura besa

Piše: Tajana Poterjahin

Čovek sasvim sigurno nije jedino biće na Zemlji koje tuguje – osećajnost životinja, pa čak i biljaka trajno se nalazi u polju interesovanja, ne samo prirodnih nauka, već umetnosti, religije, filosofije. No, ipak, čovek, kao isključivi nosilac Božijeg lika u tvorevini – ekskluzivno obdaren razumom, milenijumima je tražio odgovor na iskustvo duševnog bola, razvijajući pritom spontano jedno sasvim specifično čulo – poseban emotivni organ za patnju, osmišljavajući je tako unutar svog doživljaja stvarnosti na pragmatičan način.

Hrišćanstvo izrazito suptilno tretira ovo pitanje, ali u suštini, samo očekivanje Hrista (Njegovog Drugog dolaska) predstavlja već obuku u čežnji, pristanak na perspektivu u kojoj ljudski život ne dostiže svoju punoću ovde i sada. Odnos prema vremenu, večnosti, i iskustvu sopstvenog trajanja izmešta se iz ovoga veka i smešta u prostore Eshatona. Vrlina strpljenja, u duhovnom životu svakog Hrišćanina neophodni je pratilac na putu prema smirenju.

Srpsko tradicijsko društvo, zasnovano na principima autoriteta i solidarnosti, definisalo je svoje moralne norme tako da one budu u skladu sa Pravoslavljem. Procesima kulturne reprodukcije negovan je poželjan kolektivni senzibilitet, koji je uključivao osvešćen odnos prema patnji pojedinca i njenu društvenu kultivaciju. U tom smislu, od motiva i preovlađujućeg tona srpske narodne lirske poezije, do najpoznatijih ljubavnih pesama sredine i s kraja devetnaestog veka, možemo da pratimo jednu istu estetsku, ali pre svega, duhovnu nit kojom se iskustva ljubavi i bola povezuju i nadograđuju u našoj kulturi. Ovo je naročito izraženo u gradskim pesmama i romansama koje su stekle popularnost početkom prošlog veka, u vreme kada je koncept „romantične ljubavi“, najviše zahvaljujući većem opismenjavanju, putem literature, pristizao u srpske varoši, i tu, u susretu sa zahtevima, još uvek u određenoj meri, patrijarhalnog društva, do vrhunca doveo senzitivnost (ženske) pesme, ali i duha žene toga vremena.

Čežnja je neodvojivi deo ljubavnog zanosa, u sebi sjedinjuje zadovoljstvo i patnju, želju i strepnju, to je gotovo katatonično stanje izazvano trajnim ili privremenim odsustvom voljenog bića. Može se, razume se, čeznuti i van konteksta međuljudskih odnosa (za Bogom, otadžbinom itd.) no ovde tematizujem romatičnu čežnju kao sofisticiran način za kontrolu bola nastalog usled ljubavnog neuspeha.

U starim srpskim pesmama čežnja ili patnja često se manifestuju kao bolest, ali neretko se sam pogled na voljenu osobu smatra lekovitim.

„Bolna leži Anđelija mlada
sa starom se majkom razgovara.
Mila majko podigni me malko,
da ja vidim Jovine svatove
čini mi se, lakše bi mi bilo.“

Iako dakle, ne znamo, da li Anđelija boluje od ljubavi ili nečeg drugog, ona svog suđenika toliko voli, da je pogled na njegove svatove ne čini besnom, nego joj i takav, predstavlja utehu. To proističe iz samog poimanja ljubavi. Čovek je u prošlosti bio duboko svestan, što je opet deo hrišćanskog učenja i nasleđa, da je ljubav bez žrtve nemoguća, da je njen ishod uvek neizvestan i da nas naša sklonost da volimo čini trajno ranjivim, te da je devojačka patnja deo normalnog životnog iskustva žene. Vaspitana u smirenju i skromnosti, tipična žena toga doba nije ni pretpostavljala da joj pripada sve što poželi, ona će, odbijena ili izigrana, ostavljena neizvesnosti čekanja, vrlo retko pesmom pokušati da priguši svoj bol, omalovažavajući muškarca koji je povredio – naprotiv, gotovo sve naše stare pesme i romanse naglašavaju tu plemenitost povređene žene, i vrlo često, njena sposobnost da kroz suze nastavi da voli, prenoseći svoju nežnost sa dragoga na cvet, pticu, ili polje, deluje zaista veličanstveno.

Da li je u pitanju mazohizam na koji je ženu prinudio patrijarhat?

Uzdižući svoje iskustvo emotivnog bola do transcendencije, međutim, žena ne gubi nego dobija. Lišena očekivanja, posramljena i tužna, umesto besa, ona bira lepotu i dostojanstvo tugovanja. Period žalovanja, istovetan periodu ozdravljenja, ona provodi u dugom opraštanju od subjekta svoje čežnje, ne odsecajući je od sebe nasilno, daje sebi vremena da bude isceljena lepotom i ljubavlju koja je okružuje – tu su najčešće majka, ruže, pesma ptica, zavičajni predeli gde je nekada bila srećna. U jednoj od varijanti poznate pesme, ostavljena devojka peva:

„Boluj srce, al’ nemoj umrijeti.“

i tako potvrđuje pretpostavku da poniranje u osećanje bola, koje često podrazumeva potpunu inverziju stvarnosti, tako da se nedostojni ljubavnik i dalje obožava do granice samoporicanja, nije ništa drugo do samoisceljenje, put prolaska kroz traumu bez teških posledica.

U današnjem društvu, naročito kada se govori o ženskom iskustvu, trauma je jedna od ključnih reči. Dug proces takozvane emancipacije žene, izvodeći je iz intimnog prostora vrta i doma na ulicu i tržište rada, neminovno je promenio i njenu osećajnost, prisilivši je da se sve više upodobljava muškarcu. Takozvana ravnopravnost muškarca i žene postigla je samo opšti pad cene rada, tako da su sada i jedno i drugo prinuđeni da svoj lični život organizuju prema potrebama krupnog kapitala. Konzumerizam i konformizam, ključni za održanje današnjeg ekonomskog i političkog poretka, proizveli su odgovarajuć tip čoveka – površnog egocentrika. Podrazumeva se da govorim o decenijama, možda i čitavom veku kulturnog inženjeringa.

Ni u naučnoj fantastici ne bi bilo moguće u kraćem periodu preći put od romanse:

„Te divne snove iz duše ove
venac od rose i duge kose
njemu ću dati ako se vrati.“

do teksta:

„Ne uzimam, mama, ništa da se popravim
napiću se kada onog majmuna zaboravim.“

ili:

„Ma nemoj žaliti sestro, što te je varao,
nek’ ide gde mu je mesto – pravo u pakao.“

ili:

„A mogla bih da te odrobijam
kad si takva nula ne bih trepnula.“

ili:

„Jedno đubre obično ja do zvezda dizala…“

I tako dalje.

Odlično, kazaće feministkinje i njihove ideološke žrtve lišene kritičkog mišljenja i bilo kakve volje da se dubinski pozabave ma kojim društvenim pitanjem– žena je konačno stekla slobodu da adekvatno odgovori na izazov muško-ženskih odnosa, bez prinude da i u bolu ostane romantična i nežna, podržavajuća.

I zaista, izvan stihova popularnih pesama, u realnosti, egocentričan pojedinac na taj izazov sve češće odgovara besom – holivudski koncept romanse više nije hit, ono za čim mladi ljudi danas teže podrazumeva bezopasne odnose koji donose isključivo osećaj prijatnosti i zadovoljstva. U onom trenutku kada se taj okvir poremeti, nastaje histerija koju današnja popularna kultura (pre svega muzika) ne kultiviše već hipertrofira. Ispred straha od emotivnog bola, koji je donekle i razumljiv, potencira se, zapravo, strah od degradacije ega – u većini pesama uz koje devojke danas preboljevaju svoje nesrećne i neuzvraćene ljubavi mogu se čuti najpogrdniji opisi (do juče) voljenog muškarca, neretko kletve a sve češće i psovke.

Banalizujući iskustvo ljubavne patnje i spuštajući ga sa duhovnog nivoa na nivo narcisoidne ljutnje, današnja, u najvećoj meri feministička i infantilna popkultura, suštinski onemogućava žene da vole, ali i da, nakon emotivne povrede, prođu kroz period ozdravljenja sa što lakšim posledicama. Njih društvo prisiljava da ozdrave odmah i sada, izađu u provod i pokažu „svima“ ili barem „njemu“ da nisu „jadnice“, „očajnice“, i da su kadre već iste noći da nađu drugog, makar i „duplo goreg“, te tako umesto isceljujuće čežnje proživljavaju pravo samopovređivanje, prinuđene da sakrivaju bol, jer on više nije poželjna ženska emocija – znak je slabosti i manje vrednosti u odnosu na – muškarca koji je naneo povredu, ali i u odnosu na druge žene, koje su „jake“, „kraljice“, „lavice“ itd.

Čovekova sposobnost da voli uprkos patnji verovatno je jedna od najfascinantijih karakteristika ljudskosti. Iako se savremena (nadri)psihologija, i sa njom konzumeristička popkultura trude da iz ljudskog iskustva istisnu pravo na tugu i tugovanje, promovišući sreću kao jedini dozvoljeni način bitisanja, te da naopako shvaćeno samopoštovanje konfrontiraju žrtvenoj ljubavi, sve veći broj usamljenih i nesrećnih, besnih, frustriranih i nasilnih pojedinaca pokazuje da je naše tradicionalno društvo nudilo zdraviji koncept međuljudskih odnosa – u kome se žal zbog gubitka nije izražavao kroz bes već kroz plemenitu čežnju za izgubljenim. Voleti, biti ostavljen ili povređen, danas je gotovo sramota.

Voleti nakon povrede smatra se idiotizmom i niskim samovrednovanjem.

To je moguće stoga što smo zaboravili Onoga Koji je sa Krsta voleo one koji su ga razapeli. Sve dok svoju percepciju ljubavi ne budemo iznova usaglasili sa Ljubavlju samom, bićemo raspeti između egzistencijalne potrebe da iskusimo sve što je ljudsko, i zabrana kojima nam, promovišući lažnu humanost, globalna kultura slatkorečivo odseca deo po deo ljudskosti.