Тајна Божије Љубави
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
„Да ли си примијетио, Дарко“, питала ме је мати Текла тог љетњег дана прије безмало 20 година „да наш човјек врло често цијелива икону Христову или неког светитеља право у лице?“
„Јесам, мати“, одговорио је збуњени матурант паљанске гимназије.
„Да није то ипак мало преслободно?“ питала се мати Текла, прва монахиња коју сам познавао – она је била наша Валентина, прва Паљанка за коју смо знали да је одлучила да остави свијет и потражи свјетлост.
Често сам размишљао о њеном питању. Не кажем да се ни сам нисам често, можда заиста пречесто и преслободно и сам изљубио лицем к лицу са Богочовјеком. Да нисам ушао у Цркву, видио његову икону, сјетио се оног световасилијевског начела да „оно што чинимо икони преноси си Лику иконизованог“ и изљубио се са Христом Богочовјеком као са Братом и рођаком.
Али са временом сам сазнавао – животом који није пролазио без падова и бродолома – љепоту Христових ногу. Оних до којих су се дотицали јеванђелски грешници, сретни што бар њих држе у рукама. И не: није ово текст о оној „религији обожавања сопственог пада“ – која се толико често рађа на изворима животних тешкоћа, оној идеологији у којој се богочежњивост налази у сваком блату у коме се ваљамо до те мјере да се чини да је и само блато по себи „богочежњиво“ па и спасавајуће.
Ако је човјек на дну, и ако не желимо или не можемо да му помогнемо – бар не треба да га убјеђујемо да му је ту добро и „богочежњиво“. Али како је вријеме пролазило све више сам схватао да до Христовог лица треба некако доћи, да лакоћа са којом ми данас узвикујемо „Ја волим Христа!“ „Ја сам Христов!“ „Све за Христа – Христа ни за шта!“ посједује у себи једну врсту суштинске прелести, једне метафизичке интимности до које се стиже само живљењем јеванђеља, које ни изблиза није захват који се да постићи укључивањем јеванђељског „мода“ или притискањем јеванђељског „дугмета“.
И не кажем да нам и данас некада не треба да се са дивним Богочовјеком, нашим „сатјелесником“ како кажу Оци, не изљубимо као са Братом, али неријетко заборављамо да му је и Јуда љубио лице, а покајници – ноге.
Шта тек да кажемо ако сазнамо да би и много коме од браће можда били достојни тек да пољубимо ноге, а не лице?
Уосталом, када неког волимо – знамо да га се не можемо нагледати. Тајна Божије Љубави је у томе да се ни Он свегледајући не може нагледати нас. Наш однос почиње и прије нашег додира. И траје и послије њега.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Пада ми некако на памет, као прва асоцијација (текста) на р е а л н о с т — алкохол.
А постојаше и Лажидимитрије, већ.
(од ономад)
Пали се испарење без потребе директног контакта површине (течног) алкохола са отвореним пламеном. То је објашњење струке која се бави тим делом науке. На дистанци су (само) површина и пламен.
То би требало да знају (и) они којима је Присуство и струка.
…“Треба поставити само једно питање – где је Господар?“…
(Свештеник Тимотеј Сељски 1994., Црква фарисеја)
“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2
Предхришћанска је да «само су мртви вид(је)ли крај рата», Платонова, изрека.
…“Quo vadis, Domine?
Quoniam relinqui populum Meum, Romam vado iterum crucifigi…“
Рођаче, знаш ко и ја, сваки дан је Божији дан.
Васкрс, рекао би Свети Владика Николај, није нешто што је потребно Богу, потребно је чојеку.
Бог је то и урадио човека ради. И то као лекар и као последњи лек. Вазда је Он са нама. Где смо у његово име окупљени. Нема одстојања не-по разуму.
Свештенство би требало бити са нама СВАКИ ДАН. Са Њим сваки дан.
Секуларизам, схваћен и практикован у актуелном кључу, није ништа друго него (п)одвајање личности. А то је, већ, дијагноза.
Читам малопре текст пр. Љ. Ранковића, исто ту, и дође ми као потврда низа догађаја кроз године уназад.
Они, бре, и Јустина и Николаја припитомљавају. Исти прота редовно беседи како владика Николај „није мислио онако“, него гледајући кроз тамнички прозор, бива у афекту, „специфичним условима погођен“.
Вл. Атанасије Ј. је посебно обрадио „шта је Јустин мислио под…“.
Сестра Данијела, са Бановог брда, часна сестра Словенка, одушевљено говори о владици Николају. Оне књиге из трагања раног периода , „рани радови“ којима је Владика одредио место на време, добијаће примат.
Наводи ми (она) које све угледне личности из просвете Београда сврате „да јој пољубе руку“.
Учитавају се нова читања.
ПараПарадигма.
Афект, где постоји, опет, је стање бића које одражава вањски подражај. Карактеристичан је за биће које осећа и дубоко доживљава свет око себе. Постојање исправне афектације јесте похвала том бићу само по себи. То није дијагноза. А порука речених беседа екуменизма јесте дијагноза. Самоодата. Беседнику и онима иза њега. Кривотворење је кривично дело. И на Оном и на овом суду.
„Ora pro nobis“
То је и назив музичког албума овог Чеха.
Једна од песама зове се Крајина.
Легализација је и давање права суда онима који немају то право по закону. Лудила, кад се поштено погледа, имају свој степен градације.
Као искривљено огледало. Или карикатура.
Стокхолм је град из асоцијације.
(Ko)rak(x) није Шарли. Пажљиво бира падеже, с ким и о коме.
+мир мученим душама
#
Свети Митрополит Петар Дабробосански је давно дао одговор и сведочио животом:
«Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.»
У век ув(иј)ек,
„Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.)
Најмање се гине кад је рат са пуцањем.
Naravno,ali ima ih koji ne znaju pravilo,Bog i tada,kad je iz neznanja, prasta….Lijek za sve, bi bio ljubav.Ne bilo kakva,ne ljubav,volim te, jer me volis,vec volim te,volio me, ne volio(ne mislim na Vas licno)…mislim da bi izlijecilo i koronu,a odvajkada potvrda da je to lijek za sve.
Zadovoljstvo mi je citati sve sto napisete.Zato i mlatim po tastaturi,ali,ZAHVALNA U SRCU.
Служба Богу се огледа у служби породици, а у случају свештенства, народу. Колико добро они „служе“ Богу, најбоље се очитава у каквом је положају српски народ у ЦГ, а и шире.
30 година несметаног прогона Срба у ЦГ, асимилација, покрадени референдум, брисање српског предзнака из имена цркве у ЦГ, на Синоду у БГ, само 4 дана послије покраденог референдума… https://imgur.com/F5Wb0ar И много других грехова.
Онај свештеник који мисли да на српској грбачи живи лежерним животом и да му једина брига буде његова лична занесеност Богом, лично спасење, грдно се вара да му је то благословено.
Не знам ко написа, онај који се буде упињао да спаси своју душу, изгубиће је. Ова земља је наше поприште, не небеске висине. Овдје се показује вриједност.
„… До Христовог лица треба некако доћи, да лакоћа са којом ми данас узвикујемо „Ја волим Христа!“ „Ја сам Христов!“ „Све за Христа – Христа ни за шта!“ посједује у себи једну врсту суштинске прелести, ИЛУЗИЈУ једне метафизичке интимности (ПРИСНОСТИ) до које се, МЕЂУТИМ, стиже само живљењем Јеванђеља, које ни изблиза није захват који се да постићи укључивањем јеванђељског „мода“ или притискањем јеванђељског „дугмета“.
И не кажем да нам и данас некада не треба да се са дивним Богочовјеком, нашим „сатјелесником“ како кажу Оци, не изљубимо као са Братом, али неријетко заборављамо да му је и Јуда љубио лице, а покајници – ноге.