Tajni dnevnik ustaše koji je koordinirao „pacovskim kanalima“

Na crnom tržištu poverljive dokumentacije pojavio se posle 36 godina šifrovani dnevnik, prepiska i zapisnici sa saslušanja Krunoslava Draganovića, jednog od najznačajnijih rimokatoličkih velikodostojnika Nezavisne Države Hrvatske. Reč je o zločincu koji je, paradoksalno, kao slobodan čovek mirno umro u SFRJ, naglašava istoričar prof. dr Veljko Đurić Mišina.

– Sad je otkrivena Draganovićeva beležnica u koju je od 1941. zapisivao bitne stvari i prilagao poverljivu prepisku. Jedan deo beležaka pisan je na latinskom, a deo je u šiframa – kaže dr Đurić.

On smatra da Draganovićeva dokumentacija potiče iz arhiva jugoslovenske ili hrvatske službe državne bezbednosti. Ona otkrivaju da je navodno hapšenje Draganovića donelo više koristi hrvatskim separatistima nego Jugoslaviji.

– Draganović je došao u Jugoslaviju 1967. godine, a iako je 1945. proglašen za ratnog zločinca dobio je posao profesora na katoličkoj bogosloviji u Sarajevu i diskretnu slobodu kretanja. U mestima koja je najčešće posećivao posle tri godine je buknuo Maspok, koji je u mnogo čemu imao izvor u ustaškoj ideologiji – navodi dr Đurić.

Draganović je u „kratkom životopisu“ naveo stotinak imena katoličkih sveštenika i institucija u Vatikanu, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Španiji, koje je koristio kao obaveštajne veze.

– Draganović bio višestruki špijun, sarađivao je s vatikanskom, engleskom, nemačkom, italijanskom i američkom tajnom službom i tako koordinirao „pacovskim kanalima“: sistemom kreiranja lažnih identiteta, skrivanja i organizovanja transporta nacističkih i ustaških glavešina uz pomoć Crvenog krsta, Karitasa i drugih katoličkih humanitarnih organizacija – navodi dr Đurić.

Istoričar ističe da se uključivanje britanskih i američkih obaveštajnih službi u ovaj prljavi posao mora posmatrati u kontekstu Hladnog rata, jer su oni nacisti i ustaše posmatrani kao korisni u potencijalnom sukobu sa SSSR.

– Arhivska građa ukazuje da je britanska tajna služba čuvala u samostanu Antu Pavelića, kao i da je američka služba znala za njegovo prebacivanje u Južnu Ameriku, uz podršku Vatikana – kaže dr Đurić.

U autobiografiji Draganović potvrđuje da mu je britanska veza u Vatikanu bila najvažnija.

– Uspostavio sam dobre veze s više važnih osoba diplomatskog sveta, s nemačkim poslanikom pri Vatikanu baronom Vajcekerom i njegovi savetnikom Fon Braunom. Najvažnija veza bila je ipak engleski ambasador u Vatikanu lord Osborn – zapisao je 1943. Draganović.

Draganovića nisu optuživale samo žrtve, već i dojučerašnji saborci iz ustaškog pokreta i ekstremnog hrvatskog klera. On se u biografiji brani od tih optužbi da je Hrvate iz logora za emigrante prodavo kao belo roblje. – Poznato mi je da sam često bio optuživan da prodajem ljude i pri tom zarađujem velike novce od 100 do 1.000 nemačkih maraka po posobi. Izjavljujem da mi je pred bogom i pred ljudima u toj stvari savest sasvim čista – zaklinjao se Draganović. Njega je emigracija optuživala da je opljačkao lavovski deo od 400 kilograma zlata iz Državne banke NDH.

Navedeni Ernest fon Vajceker se do 1947. krio u Vatikanu od suda za ratne zločine zbog saučesništva u masovnom deportovanju Jevreja. Kad je izašao osuđen je na sedam godina zatvora, ali je pomilovan i pušten posle samo nekoliko meseci. Njegov sin Rihard fon Vajceker, bio je prvi predsednik ujedinjene Nemačke. Vajcekerov savetnik fon Braun (brat nacističkog naučnika, kasnije direktora NASA Vernera fon Brauna) postao je kasnije nemački predstavnik u UN.

Preko vatikanskih diplomata Draganović je održavao veze i sa hrvatskim ministrima u jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u Londonu. To potvrđuje pismo od 13. septembra 1944. najverovatnije Juraju Šuteju, ministru u vladi Tito-Šubašić. On jugoslovenskom ministru šalje i fotografije u svešteničkoj odeći i civilu s molbom da mu „radi hrvatske stvari“ nabavi engleski pasoš viziran za odlazak u Ameriku.

Draganović šalje i upozorenje dr Ivanu Šubašiću da nipošto ne dozvoli vraćanje zemlju Srbima proteranim iz „Hrvatske, Slavonije i Srema, najužeg životvornog područja Hrvata“

– Nipošto se ne smijemo prevariti i nazad obećati zemlju i time samo produžavati akutnost srpskog pitanja u hrvatskim zemljama. Treba hladno i polagano postupati, a ako u izvanrednim slučajevima treba davati odšetu neka onda bude u budućnosti – naređuje Draganović.

Njegova želja se delimično ostvarila, Brozov režim je doneo zakon o zabrani povratka Srba prognanih iz NDH u socijalističku Hrvatsku. Bio je to direktan nastavak Draganovićevog rada u Zavodu za kolonizaciju NDH, koji je od 1941. na zemlju oduzetu od Srba i imanja Srpske pravoslavne crkve u Sremu i Slavoniji naseljavao Hrvate iz BiH.

On je u NDH u praksi primenio tezu s kojom je doktorirao na Papskom institutu za istok. Ona tvrdi da Srbi na području Hrvatske i BiH ne postoje, već da je reč o „popravoslavljenim“ Hrvatima. U Pavelićevoj državi je Draganović odmah postao član Verske komisije za prelaznike na katoličku veru, koja se bavila pokrštavanjem one trećine Srba koji nisu bili određeni za ubijanje ili progonstvo.

– U Hrvatskoj se trenutno pažljivo izrađuje obimna doktorska teza o dobrotvornom radu profesora Krunoslava Draganovića. To je verovatno uvod u proces beatifikacije, uvođenje u red posvećenih, pored Stepinca. To dokazuje da je Draganović jedan od najuticajnih ljudi u hrvatskoj kulturi – smtara dr Đurić.