„Tako su govorili“ – Knjaz Nikola 1908: „Srpsko će sunce ljepše sjati, da svakojega brata Srbina bolje zagrije i osvijetli“
1 min read
kralj Nikola
U posljednjih 72 godine vršeno je veliko prekrajanje nacionalne pripadnosti pravoslavnog naroda Crne Gore a posebno, samo u daleko drastičnijoj formi, u posljednjoj deceniji.
Tako su se zelenaši, a među njima i brigadir crnogorske vojske Krsto Zrnov Popović, nastojali zamjenom istorijskih teza, predstaviti kao nesrbi odnosno antisrbi, iako službena dokumenta iz vremena knjaževine i kraljevine Crne Gore pokazuju da su po narodnosti, ili nacionalno, bili Srbi.
Falsifikati, neistiniti istorijski podaci, prekrajanje nacionalnog srpskog identiteta pravoslavnog naroda Crne Gore, traje, pojačano od pokradenog referenduma 2006. godine, od kad je posebno potrebno stvoriti nacion Crnogorac, po ugledu, na OZNU, koja je svojim metodama, Srbe „prevodila“ u Crnogorce, o čemu svjedoče brojne publikacije tzv. crnogorskih istoričara.
Bježeći od golgotske sudbine srpskog neprestanog, hristolikog stradanja i tragičnog mučeništva, izbjegavajući „kame i oluje“ naših dana, mnoga naša braća su pobjegla od svoje suštine, uvodeći sebe i svoje potomstvo u strahote života bez identiteta i porijekla. A bez onog ”juče” nema ni danas, niti može biti ”sjutra”.
A kako bismo još dalje širili istinu, što je i glavna misija portala IN4S, od danas svim čitaocima poklanjamo zbirku citata „Tako su govorili“, brojnih znamenitih ličnosti koje govore o imenu srpskom i pravoj istoriji Crne Gore.
Citati su najvećim dijelom preuzeti iz knjige Batrića Jovanovića „Crnogorci o sebi“; „Spomenica Petra II Petrovića – Njegoša – Vladike Rada 1813–1851–1925“; Vladimir D. Jovićević, Budimir Aleksić „Crnogorsko pitanje“.
Prelom je radio Pušica Milojko, a naslovnu stranu Petar Lubarda.
U proklamaciji Crnogorcima 1908. godine povodom aneksije Bosne i Hercegovine, knjaz Nikola kaže:
„Ko stijene naše budite čvrsti u nadi. Prolazno je današnje neodređeno stanje slobodnijeh djelova srpskoga naroda. Srpsko će sunce ljepše sjati, da svakojega brata Srbina bolje zagrije i osvijetli…
Moji Crnogorci, pozivam vas, da i od sada kao i u svijem prilikama budete gotovi da me pomognete u najvećim mukama, koje sam uvijek pripravan do kraja moga života zajedno s vama dijeliti za dobro Srpskoga naroda…“
Vaš PDF primjerak možete preuzeti OVDJE!
Pročitajte JOŠ:
https://www.in4s.net/tako-su-govorili-zakonik-knjaza-danila-iz-1855-u-ovoj-zemlji-nema-nikakve-druge-narodnosti-do-jedine-srbske-i-nikakve-vjere-do-jedine-pravoslavne-istocne/
Inače, iz memoara je to jasno uočljivo, između
kralja i vojvode postojala je duboka i nepremostiva politička
razlika u shvatanju daljeg razvoja Srbije i Crne Gors, načina
njihovog ujedinjenja i uloge dinastije Petrovića i Karađorđevića. Popović je shvatio da je kralj Nikola krenuo nizbrdicom
koja će upropastiti i njega i njegovu porodicu, a da će put za koji
se odlučio naneti štete i Crnoj Gori i Crnogorcima. Više puta, sasvim otvoreno i s najboljim namerama, vojvoda je upozorio
kralja na to da menja svoju politiku, da realno sagleda i proceni kako domaću, tako i međunarodnu situaciju, da iz nje izvuče
pouke, prilagodi joj se i spase katastrofe koju je naslućivao.
Popovićevi pokušaji nisu bili uspešni. Gospodar se o njih
oglušavao i bezuspešno je pokušavao za svoje političke igre
da pridobije i vojvodu. Vojvoda je došao do zaključka da bi Nikola pristao na ujediljenje sa Srbijom pod uslovom da ništa
od svojih interesa ne žrtvuje. On je, veli Popović, „uvijek govorio o ujedinjenju i isticao se kao predvoditelj u borbi za tu
ideju, a želio ga js samo tako, ako će biti pod vladom njegovom i
njegova doma. Pregovaranja sa Srbijom o ujedinjenju vođena su ne
da se ono ostvari, no da služe dokazom, kako je on vazda tu za ujedinjenje“. Dramatični su i do bola dirljivi Popovićevi opisi
kako je kralj Nikola doživljavao poraze i kako js na njih reagovao. Teško ga je pogodila vest o sadržaju Krfske deklaracije
iz 1917, koja ss izjasnila za ujedinjenje „troimenog” naroda pod
Austrougarskom sa Srbijom i Crnom Gorom u jednu slobodnu,
nezavisnu i jedinstvenu kraljevinu s dinastijom Karađorđevića na čelu. Ono pretpostavljanje dinastije Karađorđevića dinastiji Petrovića i „samostalno raspolaganje Crnom Gorom“ do
krajnosti js ogorčilo kralja Nikolu. Ni do tada on mije mario
Nikolu Pašića, a posle toga za njega nije hteo ni da čuje.
Kada js primio vest o odlukama Podgoričks skupštine
o zbacivanju s prestola, Nikola ss bukvalno razboleo, Danima nije izlazio iz sobe, od silne muke, jada i nemoći, glasno
i neprekidno je ječao. Naglo je oslabio, tromo i usporeno ss
kretao, lics mu je bilo potamnelo izbrčkalo se. Popović o
tome kaže: ,,Oči mu podkoločene došle [su] manje. Udavilo ga
nespavanje, teške misli, jad. Vazda slatkoran, nijs sada po cij-
sli dan ništa okuša.“ Dobro poznajući kralja, sa umećem da i
po njsgovom pogledu proceni duševno raspoloženje gospodara,
možda je tih dana zapisao: „Dirnuo me taj pogled. Vidio sam
ga u samrtnika, koji ne može već da govori i poslednjim, malaksalim pogledom izražava okupljenima svoje muke, stradanje,
kajanje, očajanje, sve, osim padanja. Siromah Kralj!“
Po Popovićevom kazivanju, kralj. Nikola je neizmerno
mrzeo svog zeta kralja Petra. Kada js 1915. Srbija bila poražena, Nikola js likovao. Na zgarištima Srbije i vojnički potučene dinastije Karađorđevića video je mogućnost uzdizanja
Crne Gore i dinastije Petrovića. Ubrzo js postalo jasno da
su Nikoline računice bile skroz pogrešne. Njegovo račočaranje bilo je utoliko veće i bolnije kada su saveznici, naročito Francuzi, po kralju Petru, kao i po engleskom i belgijskom
kralju i predsedniku SAD, u Parizu dali imena ulicama, iskazujući time, prema pomenutim ličnostima i njihovim državama, iskreno savezništvo i poštovanje. Nikolu je to veoma
zabolelo. Bilo mu js jasno da ga Francuzi ne uvažavaju i ne
drže za pravog saveznika. Predsednik Francuske republike
Poenkare bio je prema kralju Nikoli protokolarno uzdržan,
a prema kralju Petru i Srbiji pun pohvala i divljenja. Francuska štampa hvalila je i uzdizala samo kralja Petra, regenta
Aleksandra i Srbiju, a o kralju Nikoli i Crnoj Gori je ćutala.
Crnogorski kralj je zbog toga bio ljut, pa js preduzimao mere
da ss i o Crnoj Gori o njemu u francuskoj štampi piše više
i povoljnije. U tu svrhu nalaženi su novinari a gospodar nije
žalio novac, uveren da i time radi na očuvanju prestola i samostalnosti Crne Gore.
Onako kako su se s malo pažnje i poštovanja prema kralju i Crnoj Gori odnosili Francuzi, takav odnos prema njima ispoljili su i diplomatski predstavnici Engleza, Rusa i
Amerikanaca. Kralj js to uviđao i osećao, ali nije hteo javno
da ispolji nezadovoljstvo. Nije to činio ni onda kada je, nimalo skromno, od Amerike tražio zajam od 10 miliona dolara,
a ona ga odbila, niti kada je američka vlada, zbog Vesnićeve
intervencije, odbila da primi Petra Plamenca, crnogorskog
poslanika u Vašingtonu.
Pod ozbiljnom sumnjom da je paktirao s Austrougarskom
i da nije lojalan saveznik, zbog toga politički skrajnut i odbačen, kralj Nikola je stojički gutao uvrede i poniženja, ali
nije pomišljao na predaju, pogotovo ne na odustajanje od prestola u korist Karađorđevića. Vojvoda Popović tvrdi da bi on
pre pristao i na republiku, ako ne bi mogao da bude kralj, nego
na monarhiju s dinastijom Karađorđevića. Spreman da se suoči
s nedaćama, kojima je i sam kumovao, kralj Nikola je istrajavao
u kraljevskom ponašanju verujući da će se njegova upornost isplatiti, da će saveznički državnici i političari, protokom
vremena, izmeniti svoj odnos prsma njemu i njegovoj Crnoj Gori. Zbog toga je, kao da se između njih i njega ništa nijs desilo, povodom nekih pobeda na frontu, državnih praznika i
svečanosti, savezničkim vladarima, vladama, državnicima i
vojskovođama slao brzojavns čestitke i dodeljivao im crnogorska odlikovanja, „Danilov krst“ i „Obilića medalju“.
Ratni memoari vojvode Popovića značajni su, između
ostalog, i zbog toga što je na više mesta u njima reč o sklapanju tajnog separatnog mira Crne Gore sa Austrougarskom i o
pitanju predaje Lovćena. Popović je uveren da je tajnog sporazumevanja bilo i da je predaja Lovćena proizašla kao rezultat
tog dogovaranja. O svemu tome vojvoda je izneo činjenice kojima je raspolagao, dao je razložna tumačenja i iskazao osnovane
sumnje, koje će istoričaru pomenutih događaja dobro doći, pod
uslovom da ih kritički osmotri i uporedi s dosad već poznatim podacima. Mozaik koji se tiče događaja o separatnom miru
i prsdaji Lovćena, kazivanjem Sima Popovića s nekoliko kamičaka je dograđen i upotpunjen. Slika o tom vremenu i zbivanjima postala je u ponečemu jasnija i prepoznatljivija.
Vojvoda je pokušao da dočara atmosferu među Crnogorcima u vreme pada Lovćena. On se uverio na licu mesta, u Crnoj Gori, u dodiru s ljudima, da je većina bila uverena da je
Lovćen pao izdajom. Crnogorci su zbog toga bili ogorčeni i
spremni na osvetu. Znajući za to, kralj js, pod okriljsm noći,
pobegao s Cetinja u Podgoricu, a odatle u Skadar. U Danilovgradu Crnogorci su napali kralja „grajom i grdnim riječima“.
U neprilici u kojoj se našao, pre no što će napustiti Skadar,
Nikola je dokazao da ima i demagoških i glumačkih sposobiosti. Kada js već sve bilo spremno za put u inostranstvo, s kojeg
se nikad više neće vratiti u svoju zemlju, kralj je izveo jednu
tragikomičnu predstavu. Odjedanput je viknuo da mu donesu sablju i dovedu mu konja. Hteo je „s mjesta da se vrće” u Crnu Goru,
da okupi Crpogorce i da ide ia Carev laz da se bije s Austrijancima. Vojvoda Božo Petrović i perjanici skočili su na njega, pokušavali su da mu otmu sablju i da ga spreče da izađe iz
kuće. Neočekivano, kao na pozorišnoj bini, kralj. js klonuo
na kanabe i zavikao: „Crn ti obraz, Božo, što me pe puštaš!”
Popović js saznao od oficira iz kraljeve pratnje da je
istu pozorišnu predstavu Nikola odigrao i u Podgorici posle bekstva s Cetinja. „Zagonio se na Carev laz, da ondjs dočeka
Austrijance i pogine“. Oficiri su ga sprečavali da ne pođe,
a knjaz Mirko, koji je sve to posmatrao, odjedanput je viknuo:
„Pustite ga slobodno, neće on tamo. Evo skoro šest godina, kako on igra takve komedije”.
Vojvoda Popović objasnio js da kralj nije odigravao te
komedije zato što mu je bilo stalo do ispitivanja svojih glumačkih sposobnosti. Na Carev laz hteo je da ide da bi se tamo,
tobože, odupro Austrijancima i u borbi poginuo, stoga što mu
je trebalo „da se to čuje u narodu. Htio je da tijem pobije već
svuda rašireno i utvrđeno vjerovanje, da je on imao tajni ugovor s Austrijom, da joj preda Lovćen i zaključi zaseban mir“.
Kada se već uveliko nalazio u Parizu, sredinom 1916. godine, s raznih strana kralju su pristizale svakakve vesti iz
Crne Gore. Tu je Nikola saznao da je Austrija proglasila knjaza Mirka kraljem ujedinjene Srbije i Crne Gors i da ga je po
okupaciji zemlje pre-bacila u Beč; da je internirala sve zarobljene ministre, 270 oficira i mnogo viđenih ličnosti; da
su Crnogorci, ogorčeni na kralja, zapalili dvor na Cetinju i
Njegušima; da je u Crnoj Gori buknuo ustanak, da su Podgorica
i Andrijsvica u rukama ustanika, itd, Od sadržaja vesti, od
njihove neprijatnosti ili prijatnosti, zavisilo je i raspoloženjs kralja Nikole.
Vrlo odlučno, bez trunke rezerve, na više mesta, u različito vreme i raznim povodima, Popović je napisao da su i
kralj Nikola, a još više njegov sin prestolonaslednik Danilo, bili čvrsto uvereni da će Centralne sile pobediti saveznike. Po viđenju Popovića, kralj je svoja osećanja podredio
„svojim interesima i željama“. Svoj interes on nije video u
pobedi saveznika. U njihovu pobedu, bez Rusije, posle Oktobarske revolucijs, on je ozbiljno sumnjao. Zbog toga „nije izražavao ni odavao nikakvs žalosti zbog pada Rusije. On je vjerovao
u pobjedu Njemačke i Austrije i želio je, jer je od njih iščekivao uspostavu samostalnosti Crne Gore i svoj povratak na
prijesto.“
Prilikom kraćih susreta knjaza Danila s ocem Nikolom
u Parizu prestolonaslednik je uveravao kralja da će Nemci pobediti, ili da će se zaključiti mir, pa neće biti ni pobednika
ni pobeđenog. Kralj je prihvatao takva uveravanja, pa su obojica
„više polagali na to, no na pobjedu „[sila] Sporazuma“.
U Popovićevim ratnim memoarima sve važnije teme koje su se ticale Crne Gore dobile su manje ili više prostora.
Jedna od takvih tema, u nauci već dobro poznata, jeste pitanje
organizovanja crnogorske vojske. Vojvoda je saopštio podatke o
tome kada je Nikola krenuo u akciju radi stvaranja posebne crnogorske vojske. Zabeležio je koje ljude je za to bio angažovao,
kako je i gde je vođena agitacija za stvaranje vojske, šta je bio
njen cilj, na kakav odziv kod Crnogoraca je nailazila ta akcija, koji problemi su pri njenom vođenju iskrsavali i kako je i
zašto akcija propala. Podacima o stvaranju crnogorsks vojske,
koje js izložio Popović, istoričari će u pojedinostima proširiti dosadašnja znanja. Oni će taj problsm moći da osmotre i sa nekih novih stanovišta, koja im raspoloživa građa do
ovog časa nije omogućavala.
Sličnu izvornu vrednost imaju i podaci koji se tiču rada brojnih i često smenjivanih izbegličkih vlada, njenih ministara i njihovog odnosa s kraljem Nikolom. U svakodnevnom
dodiru s ministrima, predsednicima vlada i kraljem, nekada
nevoljno i sam učesnik u političkim zbivanjima, Popović je
bio u prilici da se do pojedinosti upozna s javnim i tajnim
akcijama vrha crnogorske emigracije. Ono što nije zapisano u
raznim diplomatsko-političkim spisima, kako domaćim tako
i inostranim, a što se dešavalo iza kulisa političke scene,
ali je tu scenu i te kako obeležavalo, našlo js svoje mesto u
memoarima vojvode Sima Popovića.
U najneposrednijoj vezi s opisima aktivnosti kojima su
se bavile vlade, njihovim uspesima i promašajima, sposobnostima i nedoraslostima pojedinih predsednika vlada i ministara, njihovoj stvarnoj odanosti kralju i njegovoj politici,
ili vezanosti za njega zbog materijalne koristi, Popović je
zračke nove svetlosti bacio i na neprijatne sporove koji su
izbili između Odbora za narodno ujedinjenje i prodinastičke
struje kralja Nikole. Prva struja bila je okupljena oko lista
„Ujedinjenje“ i za savezničke vlade na francuskom objavljivala
je „Biltene“, a druga oko „Glasa Crnogorca“. Ovi u nauci već
dobro poznati sporovi dobili su u Popovićevim memoarima
i poneku novu dimenziju. Sada znamo šta je sve činjeno u vladi, u krugu oko kralja i od samog kralja da se suzbije aktivnost
protivnika. Doznajemo kako je iz te sredine širena antisrpska
propaganda, u kojim pravcima, s kakvim namerama i ciljevima
je ona bila organizovana i s koliko uspeha je ostvarivana. Popović je nedvosmisleno ukazao i na to da su Odbor za narodno
ujedinjenje, kao i list „Ujedinjenje“ bili u vezi s Milenkom
Vesnićem, srpskim poslanikom u Parizu, koji ih js pomagao ne
samo savetima već i adekvatnijim srsdstvima. Jsdan od najvažnijih zadataka Odbora bio je da, koliko više može, doprinese razobličavanju kralja Nikole i egoističkih sebičnih dinastičkih interesa, i to kako u nacionalnim, tako i u međunarodnim razmerama. Uzajamnih optužbi, intriga, podvala i laži
bilo js i s jedne i s druge strane. Koja strana je u tom pogledu
bila uspešnija, teško je oceniti. Činjenica je da je netrpeljivost rasla, da js racionalna politika bila poražena i da su
nadvladale strasti, koje niko više nije mogao da obuzda.
Rezultat svega toga bila je Božićna pobuna s tragičnim
posledicama. O njoj i njenim akterima, Popović je izneo svoje
viđenje, a ono je porazno po kralja Nikolu i njegovu politiku.
Uprkos tome što su tragediju koja se desila u Crnoj Gori, po
oceni Popovića, izazvali kralj i njegove vlade, oni su je predstavljali „izopačeno i izmišljeno, da bi savezničke vlade
ĆERKE STARLETE SINOVI AUSTROUGARSKI ŠPIJUNI UBISTVO BLAŽA BOŠKOVIĆA NARUČIO SIN KRALJA NIKOLE MIRKO DJED MIRKO SPLACINA VISE GA INTERESOVALA STOLICA OD SINA NEGO HRIŠĆANI U CRNOJ GORI MILENA VUKOTIC BABA IZ HOTELA 1 BABA IZ HOTELA 2 IBRAHIM MIÇUNAGLI DOK ISTI KRALJ UZIMA KREDIT KOD SULTANA
To je samo dio govana što je Nikolica pojeo za života.