Tanaksović: Iskreno nepoštenje Zapada

Piše: Darko Tanasković

Brutalna, arogantna i egoistička iskrenost političkih partnera sa Zapada morala bi kod Srba konačno dovesti do korisnog preumljenja

Naslov kojim je naslovljeno ovo slobodno razmišljanje deluje kao oksimoron. Kako može nepoštenje biti iskreno? E može! Uopšte, odnos između iskrenosti i poštenja nije nimalo jednoznačan, iako se ova dva pojma i rečnički neretko navode kao sinonimi ili reči bliskog značenja.

Dva skorašnja podsticaja iz političke sfere podstakla su nas na potrebu preispitivanja te prividno očigledne srodnosti ovih dveju vrlina, odnosno karakternih osobina. Takvih povoda, ako usredsređenije razmislimo, zapravo ima mnogo, samo što ih u žurbi i površnosti s kojima primamo usmeno saopštene ili pisane informacije iz političkog života, naviknuti na to da su reči izgubile težinu i značaj, a naviknuti na njihove uvrežene akcepcije, naprosto ne primećujemo. A ima razloga zbog kojih bi valjalo bar načas zastati i o ovome promisliti.

Prvi povod za razmišljanje nalazimo u mnogobrojnim, pretežno negativnim reagovanjima na (srpskim) društvenim mrežama povodom objavljivanja srdačnog pisma kojim je francuski predsednik Emanuel Makron zahvalio svom srpskom kolegi Aleksandru Vučiću na saosećanju sa „francuskim prijateljima“ posle požara u katedrali Notr Dam, kao i na velikodušnošti s kojom je srazmerno siromašna Srbija i finansijski podržala obnovu ovog simbola francuske kulture i identiteta.

Mnogi komentari sadrže ocenu da je, s obzirom na to kako se Francuska već duže vreme ponaša prema Srbiji i njenim vitalnim interesima, reč o neiskrenosti francuskog predsednika. Neki analitičari su razložno ukazali i na simptomatičan trenutak koji je odabran za ovo iskazivanje zahvalnosti i dobrih namera – približavanje sastanka sa liderima Zapadnog Balkana u Parizu, posle onog prvog, suštinski neuspelog, u Berlinu, kao i pripremanje terena za najavljenu Makronovu julsku posetu Beogradu. Ovi drugi su po svoj prilici u pravu, dok za zamerke francuskom predsedniku na neiskrenosti mislim da nema osnove.

Dva motiva

Drugi momenat koji me je naveo da se prisetim jednog davnašnjeg razgovora o iskrenosti i poštenju bila je neosporno iskrena opaska, odnosno vajkanje Aleksandra Vučića na netom održanom GLOBSEC forumu u Bratislavi, da ga Zapadnjaci, bez obzira na to šta im on sve govori i objašnjava, stalno propituju o odnosima Srbije sa Rusijom. Konkretno, to pitanje mu je postavila i Valeri Hopkins, moderatorka panela na kome je nastupao u prijatnom društvu Mila Đukanovića i Hašima Tačija, inače dopisnica uglednog i uticajnog „Fajnenšel tajmsa“ za Jugoistočnu Evropu.

Postupak ove engleske novinarke izrazito antiruskog opredeljenja ili, tačnije, opsesije, vratio me je u sećanju na veoma zanimljiv razgovor koji sam svojevremeno, kao ambasador SRJ pri Svetoj Stolici, vodio sa svojim mladim britanskim kolegom Frensisom Kembelom. Kembel je po svemu, čak i izgledom, bio tipični Britanac, kao kad biste ukrstili Mister Bina i pajtonovca Džona Kliza, a o karakteru da i ne govorimo…

Sticajem okolnosti, blagodareći jednom zajedničkom američkom poznaniku iz vremena koje je prethodilo našem službovanju u Rimu, uspostavili smo odlične radne, a do moguće mere i ljudske odnose. Baš zbog toga, iako nije imao nikakvih nedoumica u pogledu ispravnosti politike svoje države prema „Kosovu“, nekako mu je bilo nelagodno saznanje do koje mere je ona za mene, odnosno za državu koju sam predstavljao, neprihvatljima, a donekle i neshvatljiva. Odlučio je stoga da mi na diplomatski neuobičajeni način iskreno objasni u čemu je stvar. Sećam se dobro njegovih reči: „Postoje dva glavna motiva koji determinišu postavljanje naše vlade prema kosovskom pitanju. Oba su, znam, za vas u ovom istorijskom trenutku neprihvatljiva, pri čemu je prvi iskren i pošten, a drugi takođe iskren, ali objektivno ne baš i sasvim pošten“.

Zatim mi je poverio da se u Britaniji iskreno veruje u to da Srbija ni u kom pogledu ne može napredovati, uzleteti, kako se izrazio, dok se radikalno ne oslobodi „kosovske metastaze“, tako da nam oni u stvari, dugoročno posmatrano, pomažu da izvršimo tu višestruko tešku operaciju, tj. da joj se podvrgnemo. Za drugi britanski prokosovski poriv naglasio je da je podjednako iskren, ali ne i pošten prema nama: „Koliko god vas Rusi budu više podržavali u vezi sa Kosovom, mi ćemo utoliko više biti protiv vas. Tu nema pomoći. To je naprosto tako, bez obzira na sve što se na Kosovu i oko Kosova bude dešavalo“.

„Ovo važi i za svako drugo pitanje, Bosnu i Hercegovinu, odnosno Republiku Srpsku, na primer“, dodao je na kraju moj iskreni britanski kolega. I uveren sam da je zaista bio iskren, kao, uostalom, i Valeri Hopkins… Premda mi posle njegovog objašnjenja nije bilo nimalo lakše, bejah mu zahvalan na poučnoj iskrenosti, ali i spremnosti da napravi razliku između iskrenosti i poštenja. Zato verujem da je i Makron, polazeći od svojih motiva, u pismu Vučiću bio iskren. Da li i pošten…?

Iskrenost ni(je) poštenje

U svom tumačenju iskrenosti poznati savremeni (opet!) britanski mislilac Entoni Kliford Grejling, zajedno sa Ričardom Dokinsom i Kristoferom Hičensom, jedan iz „nesvetog trojstva“ protivreligijskih zagovornika „prednosti humanističke etike“ nad etičkim kodeksom sa transcendentalnim uporištima, nehotice daje putokaz za razrešenje dileme o tome da li iskrenost može biti i nepoštena. Evo šta piše Grejling: „Govoriti iskreno znači reći ono što zaista mislite, reći istinu tačno onako kako je vidite, i učiniti to bez obzira na posledice… Kad čovek nije iskren, on je obazriv, ili nepošten, ili taktičan“.

Dakle, reći istinu „onako kako je vidite“. A ako to ne učinite, nepošteni ste, tvrdi britanski filozof. Nepošteni, zapravo, prema sebi i sopstvenoj viziji istine koja je ponajviše izgrađena na logici vlastitog interesa, a ne prema drugome i nekoj istini utemeljenoj na realnosti ili, još manje, određenim trajnijim pravnim i etičkim načelima. To je istina za sebe, a ne, uslovno rečeno, po sebi.

A pošto međunarodnom politikom, uz interese, na kraju krajeva ipak upravljaju odnosi snaga, onda onima koji misle da su moćni i jači od drugih obazrivost i taktičnost, koje pominje Grejling, nisu ni potrebne. Prema tome, in ultima linea, iskrenost uopšte ne podrazumeva poštenje, već isključivo samopoštovanje, u smislu vernosti svojoj predstavi o istini.

Frensis Kembel je na neki način bio pošteniji i u svom tumačenju odstupio od Grejlingovog recepta iskrenosti nepovezane sa poštenjem prema drugima. Kod Srba, koji, bez obzira na tolika poražavajuća iskustva teško prihvataju odvajanje iskrenosti od poštenja, brutalna, arogantna i egoistička iskrenost političkih partnera sa Zapada morala bi konačno dovesti do korisnog preumljenja.

Ima li za to rečitije lekcije od stalnog prekornog, pa i pretećeg prozivanja zbog (pravoslavne) bliskosti sa Rusima i prijateljskih odnosa sa Rusijom? Duboko uvrežena rusofobija, posebno izražena kod Britanaca, i srbofobija, kao „njen rukavac“ (M. Ekmečić), rođene su u doba vladavine cara Nikolaja I (1825-1855), kada je Rusija imala znatan uticaj na Balkanu, a naročito posle Krimskog rata (1853-1856) postale su prava i trajna britanska opsesija, „masovno neprijateljstvo, pa i kulturna predrasuda prema Rusiji“ (M. Ković).

Nema nikakve sumnje da se britanskoj (i danas u širem smislu atlantističkoj) rusofobiji iskrenost nikako ne bi mogla osporiti. A poštenje…? To je već nešto sasvim drugo, nažalost irelevantno za procenu iskrenosti „zapadnih prijatelja“. Među čuvenim maksimama Bendžamina Frenklina (1706-1790), jednog od očeva američke ustavnosti i državnosti, postoji i ova: „Iskrenost je najbolja politika“. Ako je tako, onda ovaj veliki čovek sigurno ne bi zamerio ministru spoljnih poslova Srbije Ivici Dačiću zbog toga što je na novčanici od 100 dolara, sa Frenklinovim likom, iskreno napisao „Kosovo je Srbija“ i time je, po oceni Ambasade SAD u Beogradu, grubo oskrnavio. Njome se, uostalom, i dalje mogu plaćati oni koji poslušno slede zapadnjačku „iskrenost“. A što se Srba tiče, neka pokušaju da ostanu pošteni, a iskreni onoliko i na način na koji su to strogi učitelji zapadne demokratije.

Evo, upravo pročitah da se Šefik Džaferović ljuti zbog toga što je Milorad Dodik sa Željkom Cvijanović bez usaglašenog stava tročlanog Predsedništva BiH otputovao na ekonomski forum u Sankt Peterburgu, da razgovara o gasifikaciji RS. Nema sumnje da je on iskreno ljut. Kako i ne bi bio, tim više što se njegov kolega iz Predsedništva sreo i sa Sergejom Lavrovom, što se ima smatrati posebno malignim.

Ništa zato, samo iskreno dalje…

Izvor: sveosrpskoj.com