Tanasković: Bošnjački Tajip ukida vize sa Srbijom, a sa Dodikom ide ka uzajamnim simpatijama

Piše: Darko Tanasković

„Kada umrem, želim da kažu da sam dobro pratio babu. To je moj cilj. Ne znam ni ja da izdam i učiniću sve da ovaj narod živi u stabilnosti, sigurnosti, blagostanju, ravnopravan sa drugima“.

Ovo su reči Bakira Izetbegovića sa jednog od predizbornih skupova. Posle ratne preteće retorike, u kojoj je čak i mesićevski pominjao da oni kojima se ne sviđa BiH mogu da odu i ponesu samo onoliko zemlje koliko im ostane na cipelama, lider SDA i kandidat za bošnjačkog člana Predsedništva BiH, okrenuo se eshatološkoj, pa svoj cilj projektuje u onostranost, kao želju da ga ljudi, kad ga više ne bude bilo, zapamte kao doslednog sledbenika očevog puta. Jer, on, kako je i babo o sebi govorio, ne zna da izda, pa drugačije ne može ni biti.

Uostalom, u više navrata je izjavio da mu je „Islamska deklaracija“ stalno na radnom stolu.

O tome da li zna ili ne zna da izda, a i o putu kojim se tokom poslednjih godina u politici kretao, izjasniće se glasači na ovim izborima, a ne oni koji će posle njegove smrti ocenjivati da li je ili nije „dobro pratio babu“, ako se time uopšte budu bavili.

Bakir je toga savršeno svestan, pa u poteri za bošnjačkim i „(pro)bosanskim“ glasovima gotovo da ne preza ni od čega. Od najavljivanja mogućeg izbijanja sukoba u BiH, iako niko nikoga ne napada niti ima takvu suludu nameru, pa do krajnje providne i tendenciozne predizborne instrumentalizacije rata koji se u Ukrajini stvarno žestoko vodi.

Reče nedavno da Beograd, Zagreb i Moskva nastoje da destabilizuju BiH. Kakav savez! Ne samo Beograd i Moskva, ti odavno prokaženi maligni zaverenici protiv građanske i demokratske „postdejtonske“ BiH, već sada i Zagreb. Može li u to iko razuman poverovati, čak i ako je Bošnjak?

Biće da je problem na drugoj strani, možda baš i u Bakirovom „praćenju babe“, odnosno neodstupanja, uprkos svim društvenim i političkim realnostima novije prošlosti i sadašnjosti, od onoga što prepoznaje kao put svoga oca kome, ako je verovati mnogim poznavaocima, nije ni do kolena.

I, uopšte, šta  znači „pratiti babu“ na putu u budućnost i treba li ga pratiti? Da li je ukupno političko nasleđe neprikosnovenog bošnjačkog lidera iz turobnih i tragičnih devedesetih primer za ugled i sakrosantni obrazac kome valja sledovati?

Nije na potpisniku ovih redova da o tome sudi, ali neke se nedoumice neodoljivo nameću.

Narativ na kome Bakir i družina grade predstavu o Aliji Izetbegoviću kao nacionalnom heroju zasniva se na trima ugaonim kamenovima: odbrani Bosne i Hercegovine od spoljne agresije, očuvanju države, identiteta i vere, i ugledu koji je svojim državničkim delovanjem stekao u svetu. A sve bi se to moglo i nešto drugačije vrednovati: odlukom da se, tada zajedno sa Hrvatima, preglasaju Srbi u vezi sa vitalno važnim pitanjem nezavisnosti BiH, uveo je zemlju u građanski rat, u tom ratu su Bošnjaci/muslimani najviše postradali i izgubili znatan deo teritorija na koje su sigurno računali, na kraju je Alija bio prinuđen da potpiše Dejtonski mirovni sporazum, za koji sâm njegov sin i pratilac Bakir ovih dana reče da je „ludačka košulja“ navučena Bosni.

Ugled u svetu zasnivao mu se na muslimanskim/islamističkim nekritičkim mistifikacijama i zapadnim konjunkturnim licemerstvima. Nije baš neki slavan bilans!

Jedino u čemu je rezultativno bio uspešan jeste ono što je nazivao „islamizacijom muslimana“, tj. radikalizacijom srazmerno umerenih muslimana u BiH, za šta neki tvrde da mu je i bio osnovni panislamistički cilj. A Bakir bi, kako izgleda, da sva ta postignuća verno sledi. No, to je stvar njegovog izbora i izbora onih koji će izaći na predstojeće izbore, a na čije glasove Izetbegović računa u bošnjačkom i, kako sve češće ističe, „(pro)bosanskom korpusu“, kao da ga, biva, pored Bošnjaka, podržavaju i mnogobrojni „Bosanci“ iz redova Hrvata i Srba!

Ono što je u ovom trenutku zanimljivije od eshatološke projekcije Izetbegovićevih ličnih ciljeva i njegove opredeljenosti da ide, i birače uveri da ide, babinom stazom (iako ima Bošnjaka, pa čak i članova SDA, koji primećuju da je on sa nje poprilično skrenuo), jeste predviđanje šta bi mogli doneti predstojeći izbori koji će se održati u pregrejanoj političkoj atmosferi koja već počinje da ozlojeđuje tzv. „obične“ građane BiH.

Pošto je Izetbegovićeva opozicija prilično rezervisana i bez inventivnijih ideja, on se razmahao, „fotografira se sa botovima, vehabijskim radikalima, peče volove po haremima džamija, uz sirene skupocjenih limunizna tajkuna i rotacija sa auta policijske pratnje, podvikuju tekbire, uče se ilahije itd… najvulgarniji populizam koji nije stran bošnjačkim liderima” ( The Bosnia Times, 11.09).

Procenjuje se da Izetbegoviću, uprkos prilično rasprostranjenom neraspoloženju u narodu, verovatno  neće izmaći članstvo u Predsedništvu, premda ni iznenađenja ne treba isključiti. Šta bi to značilo za BiH?    Teško je u ovom trenutku u pojedinostima prognozirati ishode predstojećih izbora, ali se sa priličnim pouzdanjem može pretpostaviti da će, u zavisnosti od njih, BiH posle njih nastaviti da se kreće jednim od dvaju puteva.

Prvi, i izvesniji, jeste onaj kojim sada posrće, a to je sukobljavanje dveju vizija zajedničke države – realistične, izvorne dejtonske, sa trima konstitutivnim narodima i dvama entitetima, i – utopističke, nedejtonske, unitarističke i centralističke, sa dominacijom najbrojnijeg naroda. Gotovo je nezamislivo da ova dva koloseka budu pretvorena u jedan, odnosno da postojeće dvojstvo bude prevaziđeno, za šta bi preduslov bio odustajanje od nerealističnog, samo prividno demokratskog i građanskog, a zapravo unitarističkog koncepta državnog ustrojstva BiH.

Naime, većina bošnjačkih političara, i Izetbegović, i oni koji su za i oni koji su protiv njega, uz podršku tzv. „probosanskih“, malobrojnih Hrvata i ponekog Srbina, slažu se u tome da bi Dejtonski sporazum valjalo „reformisati“, đoja zarad funkcionalizacije, a zapravo u smeru unitarizacije države.

Sa druge strane, srpski nacionalni korpus i Republika Srpska poprište su predizbornog nadgornjavanja, u čijem je središtu svojevrsna fiksacija na ličnost člana Predsedništva Milorada Dodika i način na koji on artikuliše državno-nacionalne interese. Iako bi se možda i mogli naći političari spremni da, zarad obaranja Dodika i SNSD, krenu osetljivom linijom ugrožavanja vitalnih interesa srpskog naroda, među građanima je duboko ukorenjena svest o nužnosti da se RS odlučno odupre centralizaciji zajedničke države i dovođenju u pitanje tekovina borbe za uspostavljanje srpskog entiteta Dejtonskim sporazumom.

Na primeru jednodušnog odbacivanja Inckovih izmena Krivičnog zakona u vezi sa inkriminasanjem osporavanja srebreničkog „genocida“ takvo dubinsko jedinstvo se belodano iskazalo. Ne treba sumnjati da će, uprkos svim političkim i politikantskim predizbornim varničenjima i opsenama, srpski birači pri izjašnjavanju o ovoj činjenici odgovorno voditi računa.

Hrvati se pred izbore nalaze u najnepovoljnijem položaju, jer se, uprkos njihovim zahtevima i nastojanjima, ovi sprovode po suštinski neizmenjenim izbornim pravilima koja stvaraju uslove da se o „njihovom“ predstavniku u tročlanom Predsedništvu ponovo odlučuje bošnjačkim glasovima.

Svestan toga, jedan od najgorljivijih protagonista „probosanske“ političke agende Željko Komšić opet se kandidovao, iako je njegov rejting kod sunarodnika, pa i nekadašnjih političkih istomišljenika, izrazito nizak. Mogli smo nedavno čuti da za njega, po svoj prilici, ovoga puta neće glasati ni Zlatko Lagumdžija, koji ga je, u neku ruku, politički stvorio, a ovako se, recimo, očitovao fra Ivo Marković, profesor Franjevačke bogoslovije u Sarajevu i čovek kome bi jedinstvena BiH, za koju se deklarativno zalaže Komšić, po definiciji morala biti na srcu:

“Prvi put kad je bio izabran, bio je samo predstavnik ljevice koji nije funkcionirao kao član izabran od bošnjačkog naroda. Mnogi su Hrvati za njega glasali, pa i ja. Ali, on se poslije priklonio SDA, postao privjesak i mislim da su ga izabrali Bošnjaci da podvale Čoviću i HDZ-ovoj politici, a ne jer su ga htjeli izabrati. Izbor Komšića u Predsjedništvo veliki je razbijač Bosne i Hercegovine“.

Komšić na sve to kao da ne haje i izjavljuje : „Znam šta dušmani (Lagumdžija, Ivo Marković…?!) ove zemlje misle o meni i zato me baš briga… nisam ja manje Hrvat, ako želim građansku BiH“.

Ima li njegova protivkandidatkinja, zamenica predsednika HDZ BiH, Borjana Krišto, ikakve šanse protiv „hrvato-bosanskog“ kentaura Komšića i bošnjačkih glasova?

Teško. Ali, nada poslednja umire, a i Komšić je, ruku na srce, mnogima već dodijao.

Pokazaće sa da li je bio mudar taktički potez lidera HDZ Dragana Čovića da se ne kandiduje ni za jednu funkciju, kako bi time dodatno ogolio nesimpatičan Komšićev karijerizam.

U svakom slučaju, kako izgleda, bez obzira na personalna rešenja, sva je prilika da će u Predsedništvu odnos snaga opet biti 2:1, sa svim posledicama.  Dakle, i dalje dva putića…

Slična slika biće, verovatno, i u strukturi predstavničkih tela i organa FBIH, pa i BiH.

Kao svojevrstan lakmusov papir za dijagnozu protivrečnosti i vrzinog kola u političkom životu BiH, odlično mogu poslužiti odjeci  nedavne Erdoganove posete Sarajevu, u sklopu njegove triangularne balkanske mini-turneje, tokom koje je posetio još Beograd i Zagreb. Razgovorom sa turskim predsednikom i njegovim postavljanjem najzadovoljniji je očigledno bio Milorad Dodik, što bi pre nekoliko godin bilo teško zamislivo. On je na konferenciji za štampu posebno pohvalio pragmatizam turskog predsednika i njegov načelan stav da o svim unutrašnjim pitanjima BiH treba da se odlučuje dijalogom u zemlji, ne zaboravivši da podseti na vreme kad je držanje turske politike bilo drugačije, pa i njena recepcija kod Srba u BiH.

Ponovio je čak i ideju o uključivanju predsednika Turske, Srbije i Hrvatske u pregovarački proces posvećen traganju udruženim snagama za formulom rešenja za probleme u BiH, što je bilo neprihvatljivo Bošnjacima.

Bošnjaci su, pak, bili zadovoljni Erdoganovim mišljenjem da na manje od mesec dana do izbora nikako ne treba menjati izborna pravila, kao i da time ne sme da se bavi niko sa strane, ali ih je, sa druge strane, zbunio i pogodio savet, otvoreno saopšten na obraćanju vernicima u Rijasetu IZ BiH: „Poštovana braćo, Zapad postoji da bi podelio i iscepao muslimane. Želi ih podeliti, iscepati, a potom i progutati. Upravo vi ste i vi ćete biti najveća prepreka tome. Zato im ne trebamo dati tu priliku“.

Pojedini bošnjački političari su izrazito oštro reagovali na ovaj, kako su se izrazili, Erdoganov pokušaj da Bošnjake posvađa sa Zapadom, odakle oni očekuju najveću podršku za svoj projekat unitarizacije BiH.

Što se Hrvata tiče, njima nikako nije odgovarao Erdoganov stav o tome da se do izbora ne smeju menjati izborna pravila, a kad je o odnosu prema Zapadu reč, on na njih, naravno, ni na koji način ne može uticati, pošto osećaju da, sa svojom maticom Hrvatskom, kao članicom EU, integralno pripadaju zapadnom svetu.

Ne ogleda li se u svemu ovome višestruka unutrašnja identitska u politička shizoidnost BiH pred Erdoganovom doslednošću koja ovdašnjima zato izgleda kao nedoslednost?

Turski predsednik je emotivno, kako je indirektno zapazio i Milorad Dodik, najbliži Bošnjacima, ali je i pozitivno pragmatičan. On je protiv direktivnog mešanja sa strane u unutrašnje stvari BiH, ali bi sam rado posredovao i istisnuo EU, sa kojom je realno u sukobu uticaja na Balkanu, a i u širem smislu, čemu treba dodati i njegov islamistički antizapadni refleks.

Upućeni kažu da je deo njegovog razgovora sa članovima Predsedništva o poželjnom međunarodnom pozicioniranju BiH, osobito u kontekstu polarizacija produbljenih ratom u Ukrajini, bio neuobičajeno živ i otvoren.

Erdoganova neuvijena otvorenost najmanje je, kako izgleda, pogodila Dodika, dok je Komšić bio upadljivo rezervisan, što se osetilo i na konferenciji za štampu.

Srbe, uostalom, ne treba ubeđivati da se ne pouzdaju u iskrenost Zapad…

Erdogan smatra da je Dejtonski sporazum neodgovarajući za BiH, ali da ga je Alija Izetbegović, u datim okolnostoma, morao potpisati. Sporazum je danas činjenica i nije nepromeljiv, ali ni promenljiv jednostrano ili pod pritiskom na bilo koju stranu, što bi „probosanske“ snage, uz stranu pomoć, na svaki način želele da izdejstvuju uprkos protivljenju Srba i Hrvata, a što realistični Erdogan zna da nije moguće.

Nije on, inače, principijelno protiv pritisaka i nasilnih mera, tako da je na konferenciji za štampu, odgovorajući na (naručeno?) pitanje jedne turske novinarke, ponovo neuvijeno zapretio Grčkoj, a znamo i kako se Turska držala u azerbejdžansko-jermenskom ratu u Nagornom Karabahu. Tu je, uostalom, i Sirija…

Međutim, BiH je nešto drugo i turski predsednik ocenjuje da je, pri aktualnoj regionalnoj i široj konjunkturi, balkanski interes Turske da deluje uravnoteženo i diplomatski, kao i da korektno i konstruktivno radi sa svim stranama.

Bez obzira na Džaferovićeve uljudne reči na konferenciji za štampu, Bošnjacima teško ide u glavu da njihov Tajip, kome je Alija Izetbegović navodno na samrti ostavio Bosnu u amenet, ukida vize sa Srbijom, a sa Vučićem i, što je još gore, Dodikom uspostavlja čak i odnos uzajamnih simpatija

Ali, avaj, Erdogan ne glasa na predstojećim izborima, tako da se od postojeće političke kakofonije u BiH ne može očekivati da proizvede izborne rezultate koji bi značili uvod u ukidanje sukoba između linija zalaganja za poštovanje ravnopravnosti konstitutivnih naroda u skladu sa „izvornim Dejtonom“ i nastojanja da se BiH transformiše u unitarnu i centralizovanu državu kojom bi „demokratski i građanski“ gazdovali „Bosanci“.

Od izbora dva putića… vode na dve strane.

https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-od-izbora-dva-putica/

Pročitajte JOŠ:

U Berlinu počeli da shvataju da Amerika ratom u Ukrajini uništava Nemačku i Evropsku uniju