Tanasković: Husein ef. Đozo o inatu svojih zemljaka

Piše: Darko Tanasković

Kao i svake godine, sa približavanjem 9. januara, Dana Republike Srpske, rastu nervoza i gnev među Bošnjacima u Federaciji, i šire, retorika im se zaoštrava, odapinju preteće verbalne strelice, a preduzimaju se i ishitreni, neodgovorni koraci prema predstavnicima srpskoga naroda.

Ovoga puta je sve i dodatno usijano usled lokalno, regionalno i globalno uzburkane i složene situacije, kao posredne posledice i odjeka rata u Ukrajini i opšteg poremećaja u međunarodnim odnosima, gde love u mutnom svi koji misle da je došao trenutak da ostvare neke svoje problematične ciljeve. U tome, naravno, nije izuzetak ni prostor bivše Jugoslavije, pa ni Bosna i Hercegovina.

Prevashodno bošnjački zagovornici ideje i politike navodno građanske i demokratske, a zapravo unitarne Bosne i Hercegovine sa muslimanskom dominacijom, tvrdoglavo se i dalje opiru stvarnosti i osvedočenoj nemogućnosti da njihovi snovi postanu java. Teraju inat. A od inata nema goreg zanata, kaže narod.

Ima inata i kod drugih, ali ovaj bošnjački je najtvrdokorniji i najštetniji. Prvenstveno za njih same, ali i za Bosnu i Hercegovinu kojoj, kako ističu, patriotski služe srcem i dušom. Pri tome su, naravno, u glavnoj ulozi političari i intelektulci koji se javno oglašavaju i politički deluju u ime svoje nacije.

Karijere, društveni prestiž i interese izgleda da su neraskidivo vezali za himeričnu mantru o nekakvoj jedinstvenoj Bosni (i Hercegovini) bez konstitutivnih naroda i entiteta, dok nije sasvim sigurno da im građani u čije ime teraju inat baš u svemu daju za pravo. Oni bi, pre svega, da žive normalno i bez stalnih tenzija, što im, srećom, u određenoj meri, čak i međunacionalno, polazi za rukom.

Voleli bi svakako i da im je životni standard nešto viši, a horizont budućnosti  izvesniji i svetliji. Njima teranje inata realnosti nije prva, opsesivna briga. Otkuda taj velikobosanski inat?

Razmišljajući o ovom pitanju, setih se jednog davnašnjeg susreta u dvorištu sarajevske Begove džamije sa čuvenim alimom Huseinom ef. Đozom, pa pomislih da možda neće biti naodmet ukratko ga evocirati u ove pretpraznične dane, pri čemu, jamačno, ne mislim samo na 9. januar, već i na ostale blagdane povodom kojih se poziva na ljubav, mir i sreću među ljudima.

Zbilo se to sredinom oktobra 1969. godine. Još nisam bio završio studije orijentalistike, kad sam sticajem okolnosti bio dodeljen, kao pratilac, a to je nužno značilo i prevodilac, pomoćniku ministra vaspitanja i obrazovanja Egipta, gospodinu Muhamedu Gaziju, zaduženom za pretškolsko i osnovno obrazovanje. Gospodin Gazi je bio veoma simpatičan, skroman i duševan čovek, a svoju misiju shvatao je izuzetno ozbiljno i posvećeno.

Uglavnom smo posećivali ustanove pretškolskog i osnovnog obrazovanja širom zemlje, a ja sam pomagao onoliko koliko je moje tadašnje poznavanje arapskog jezika dozvoljavalo. Srećom, pre diplomiranja boravio sam nekoliko meseci u Maroku, što mi je bilo od velike koristi.

Program posete predviđao je i odlazak u Sarajevo, čemu se gost izuzetno radovao, znajući da je to grad u kome živi velika zajednica njegovih istovernika i da će mu se pružiti prilika za molitvu Alahu u nekoj od starih sarajevskih džamija.

Muhamed Gazi beše iskreno i duboko pobožan čovek, tako da sam bio naročito ushićen kad mi je na kraju boravka u Jugoslaviji poklonio, sa dirljivom posvetom, svoj lični azharski primerak Kurana.

Razumljivo, u ono vreme nije se moglo zamisliti da se egipatskom zvaničniku programom posete predvidi susret sa časnicima Islamske zajednice, ali je prećutno ostavljeno dovoljno vremena da on privatno u Sarajevu zadovolji svoje verske potrebe i obiđe muslimanske svetinje u gradu. Tako smo se obreli u Begovoj džamiji, gde je gost, vidno uzbuđen i tronut, klanjao i popio vode sa džamijske česme, kako bi se jednom ponovo vratio i duže vreme proboravio u lepom Šeheru.

Dok smo šetkali haremom, gospodin Gazi me upitao da li bih mogao da pronađem nekoga ko bi mu, po mogućnosti na arapskom jeziku, rekao nešto više o ovom vrednom delu osmanske arhitekture i značajnom religijskom središtu.

Osvrtao sam se na sve strane. Kao za pakost, nije bilo nikoga, a prostorije Gazi Husrev-begovog vakufa, odnosno Islamske zajednice u zgradi pored džamije bile su zatvorene. Iznenada, promisleno, u dvorište džamije ušao je postariji čovek u civilnom odelu, sa „francuzicom“ na glavi, i krenuo ka obližnjoj zgradi IZ. Prišao sam mu, predstavio se i preneo mu želju našeg gosta.

Bio je to niko drugi, do Husein ef. Đozo. Ispoljio je izuzetnu srdačnost, naložio da se otvore vrata i odveo nas na prvi sprat, gde se, uz kahvu, na tečnom arapskom jeziku upustio u živ razgovor sa oduševljenim gospodinom Gazijem. Meni je, s mnogo razumevanja, rekao da, ako želim, mogu da ostanem s njima, ali da bih, oslobođen prevodilačkih obaveza, možda želeo da iskoristim priliku i malo prošetam Baščaršijom.

U meni se povela borba motiva. Bilo bi mi svakako drago da krenem po Baščaršiji, da skoknem i do „Slatkog ćošeta“, Sebilja, Kujundžiluka… Ipak, prevladala je, uslovno rečeno, orijentalistička radoznalost. Zanimalo me je kako će i o čemu razgovarati ova dvojica muslimana, jedan iz Egipta, a drugi iz Sarajeva, i to na arapskom jeziku.

O Huseinu Đozi nisam tada mnogo znao, ali sam ponešto o njemu bio čuo od svojih kolega sa Katedre za orijentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, svršenika Gazi Husrev-begove medrese, od kojih je većina kasnije nastavila studije u nekoj od arapskih zemalja, ponajviše u Kairu, gde je na glasovitom Al-Azharu 1939. diplomirao i Husein Đozo.

Kolege su o njemu bez izuzetka govorili s velikim uvažavanjem i nekom osobitom intelektualnom privrženošću. Nema sumnje da je Đozo, uz konzervativnijeg Mehmeda Handžića, učenjaka drugačijeg kova, ali neverovatne širine znanja, radinosti i pronicljivosti, bio verovatno najuticajniji tumač islama među jugoslovenskim muslimanima.

Nije ovo, naravno, prilika za predstavljanje tog čoveka zanimljive i protivrečne biografije, značajnog dela i ogromnog idejnog i pedagoškog upliva na generacije islamskih teologa u bosanskohercegovačkoj sredini. Onima koji se za ovu istaknutu i samosvojnu ličnost zanimaju, a o Đozi malo znaju, preporučujem knjigu Enesa Karića, vrsnog profesora Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu, jedno vreme i Đozinog asistenta, „Povijest islamskog mišljenja u Bosni i Hercegovini XX stoljeća I“ (Sarajevo, 2004) .

Uslovno rečeno, uz Mehmeda Handžića i Džemaludina Čauševića, a možda i pre njih, Husein Đozo je „glavni junak“ Karićeve veoma korisne sinteze.

Za našu temu inata, potrebno je reći da je Husein ef. Đozo, kao učenik i sledbenik velikih islamskih reformatora s kraja XIX i iz prve polovine XX veka, bio modernista i pristalica aktivnog odnosa prema tumačenju osnovnih izvora islama, a prvenstveno „Kurana“. Bio mu je stran svaki statički i revivalistički fundamentalizam („fundamentalizam Prokrustove postelje“, kako ga je u jednom odvažnom ogledu nazvao njegov učenik Karić).

Zalagao se za primenu tzv. „idžtihada“, samostalnog razumskog tumačenja islamskog učenja, u skladu sa potrebama muslimana datog vremena. Posebno indikativnom čini mi se sledeća rečenica iz Karićeve knjige: „Đozini su časovi bili kao i njegovi članci. Sastojali su se od glavne niti, od ‘principa i načelnih koncepcija’, kako je volio reći, i ‘razrade tih principa u povijesnim uvjetima“.

Razrada principa u povijesnim uvjetima isključuje, logično, svaki misaoni i voljni inat, a evo šta je Husein Đozo 1969. godine o zemljačkom inatu rekao svom egipatskom sagovorniku u haremu Begove džamije. Navodim po sećanju, ali ni u čemu bitnom neću pogrešiti, jer sam taj nesvakidašnji razgovor pratio s usredsređenom pažnjom i mnogo puta kasnije, raznim prilikama, prizivao u sećanje. Nešto sam i zapisao.

Gospodin Gazi je, pored ostalog što ga je zanimalo, sagovornika zapitao i kako se odvija saživot muslimana i nemuslimana u Jugoslaviji, a napose u Bosni i Hercegovini, i da li je opterećen težim problemima. Đozin odgovor je bio nešto duži, sa dosta digresija i pobočnih objašnjenja, a evo šta je rekao o inatu:

„Mi smo ovde svi u suštini isti narod, govorimo istim jezikom, ali su nas vera i istorija podelile. Razumemo se lako, ali teže sporazumevamo. Ratovali smo međusobno, što se teško zaboravlja, ali nam je od Alaha zadato da na ovoj zemlji zajedno živimo, pa nije mudro vraćati se isuviše u prošlost (tu je upotrebio arapsku izreku – la judkaru al-madi). Svima nam je, nažalost, svojstven inat, a pogotovo mojim Bosancima, doduše poprilično i Srbima. Inata bi se trebalo oslobađati i u svakom vremenu racionalno ponašati, jer i bez inaćenja stvarnih prepreka u opštenju ima sasvim dovoljno“.

Gospodin Gazi je sve što mu je rečeno bez teškoća razumeo, jer, kao što je poznato, arapska reč „inad“, koja je, posredstvom osmanskog turskog, kao pozajmljenica, stigla u naš jezik, ni oblikom ni značenjem  adaptacijski nije gotovo uopšte udaljena, odnosno pomerena u odnosu na smisao arapskog izvornika. Postoje tek male semantičke nijanse, pri čemu se u arapskom „inad“ većma oseća kao upornost i doslednost, a u nas kao tvrdoglavost i bandoglava nepopustljivost.

Zanimljivo je da mnogi Srbi o inatu govore s izvesnim ponosom, prihvatajući da, u skladu sa narodnom poslovicom, doduše može biti „loš zanat“, ali i dičeći se njime kao odlikom čvrstog narodnog karaktera. U razumnoj politici ne bi mu trebalo biti mesta, što se u Bosni i Hercegovini, uprkos svim mogućim prividima i tendencioznim procenama, neuporedivo bolje razume na srpskoj nego na bošnjačkoj strani.

Nosioci tvrde (veliko)bosanske unitarističke linije nikako da prihvate ispravnost Đozine postavke o „razradi principa u povijesnim uvjetima“. Umesto što  se rutinski i deklarativno veliča značaj doprinosa ovog uglednog alima nacionalnoj prošlosti, korisnije bi bilo da se njegova zdrava logika primeni u sadašnjosti, a zarad budućnosti.

Ako ovi koji se u ime Bošnjaka danas bave politikom uopšte nešto o njemu znaju…

Ne znaju li, mogli bi pročitati. Ako čitaju…

Izvor: Fakti/Sveosrpskoj