Tanasković: Opet nam se nameće podvala o „progonjenom islamu“

Piše: Darko Tanasković

Postoji jedna nepisana zakonitost u političkim, društvenim i ideološkim nadgornjavanjima na bivšem jugoslovenskom prostoru, a ona se ispoljava u tome što se u situacijama koje nagoveštavaju unutrašnjepolitičko i spoljnopolitičko zagrevanje, pa i usijavanje atmosfere, poteže za islamskim fenomenom.

Dok se, sa jedne strane, panično upozorava na opasnost od radikalnog islamizma i terorističkog ekstremizma, dotle se sa druge, podjednako nekritički, „objašnjava“ da takve opasnosti nema i da je ona sračunata izmišljotina nacionalističkih i antidemokratskih snaga.

I jedna i druga tendencija podjednako su štetne, ponajviše po same muslimane, a onda i po sve ostale građane u verski i nacionalno složenim sredinama država nastalih na ruševinama jugoslovenske federacije.

Reč je o ozbiljnoj i složenoj problematici, za čije su odgovorno razmatranje potrebni, pre svega, svestrana stručna osposobljenost, poznavanje činjenica, odsustvo bilo kakve ostrašćenosti i konstruktivna spremnost da se sa uvažavanjem sasluša svako mišljenje, a pogotovo ono sa kojim se ne slažemo.

Ali, koga briga za te preduslove, kad je cilj postizanje brzog učinka u javnosti, a zarad jačanja neke od sučeljenih političkih snaga i, neretko, interesa njihovih stranih pokrovitelja.

Poslednjih dana zapažamo obnavljanje mantre o navodnoj islamofobnoj zloupotrebi teze o islamističkoj opasnosti u Srbiji, a i šire, na Balkanu, navodno od strane retrogradnih, antidemokratskih i nacionalističkih činilaca na domaćoj političkoj sceni.

Tako je, racimo, u Radio Kafeu u Novom Sadu, prvo za 24, a zatim za 31. januar, zakazana tribina „Islamistički ekstremizam – izgovor za jačanje desničarskog pokreta u Srbiji“, sa sledećom najavom: „Na tribini će se razgovarati o uzrocima nastanka ove vrste religijski motivisanog ekstremizma, da li je u Evropi zastupljena islamofobija ili antimuslimanski rasizam, da li je Srbija meta ekstremista, na koji način jačanje desnice u Evropi na talasu protivljenja dolaska (valjda – dolasku, D.T.) izbeglica utiče na desnicu u Srbiji, šta je donela izbeglička kriza kada je (valjda – su, D.T) u pitanju nasilni ekstremizam i radikalizacija“.

Ambiciozno, nema šta! Za ozbiljno razmatranje spleta navedenih tema bio bi potreban čitav simpozijum i bar tuce kompetentnih učesnika. Pažnju privlači i podatak da se tribina organizuje „uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji i finansijsku podršku Ambasade Ujedinjenog Kraljevstva“. Vidi se i ko podržava, a i ko ima para da finansira ovakve „znanstvene“ poduhvate.

Valja, inače, podsetiti na to da su upravo nadležne službe Velike Britanije u više navrata upozoravale na porast rizika od islamističke radikalizacije na Balkanu. No, to je drugi kolosek, ali su red vožnje i konačno odredište, kao i uvek kod „Gordog Albiona“, isti.

Kafenisanje u Novom Sadu ne može se, naravno, unapred komentarisati, ali se, na osnovu obrazloženja teme, imena troje najavljenih učesnika i sponzora, empirijski sa priličnom verovatnoćom može pretpostaviti kako će ovaj sohbet u „Srpskoj Atini“ istomišljenički teći. I sama najava podstiče na upitanost.

S obzirom na to da su klasični pojmovi „levice“ i „desnice“ već odavno relativizovani, pa i obesmišljeni,  šta/ko se, na primer, podrazumeva pod „desničarskim pokretima“ u Srbiji? No, ostavimo to za eventualnu debatu kad/ako nešto sa ovog sastanka bude objavljeno u javnosti.

Zasad, posebno imajući u vidu činjenicu da se među učesnicima tribine nalazi i jedan od koautora veoma indikativne, premda i srazmerno nezapažene knjige „Progonjeni islam“ (Beograd, 2013), postoje svi razlozi za bojazan da se, evo, u njoj izneta zabrinutost za oklevetani islam ponovo glasnije saopštava.

Procenjuje se, jamačno, da bi to sada moglo biti politički delotvorno, a manje zazorno nego neposredno posle napada na Kule bliznakinje 2001. godine, uzleta Islamske države na bliskoistočnim ratištima i vrha migranstkog talasa.

Premda je za to svakako kasno, organizatorima tribine, kojima disonantni tonovi u raspravi, kako izgleda, nisu po volji, moglo bi se predložiti da pre ili posle kafe prikažu lako dostupan dokumentarno-istraživački film Insajdera „Tajno delovanje – javne posledice“.

Verujemo da bi učesnicima i prisutnima moglo biti (ako išta može biti) korisno i poučno da čuju šta o nepostojećem islamističkom ekstremizmu na tlu Srbije imaju da poruče islamolog i bivši imam Bekir Makić i neutešni Esad Kundaković, čiji je sin Eldar, zajedno sa saborcem Almirom iz Rožaja, 2014. godine poginuo kod Alepa.

Pored ostalog, Esad reče da je pogranično mesto Azaz u Siriji, kuda mudžahidi stižu iz Turske, lokalno poznato kao „mala Bosna“. A između Bosne i Sirije nalazi se i zemlja Srbija.

Izvor: Sveosrpkoj