Танасковић: После Меше, још један Селимовић сведочи – да се може бити и муслиман и Србин

Пише: Дарко Танасковић

Објављивање књиге историчара Салиха Селимовића (1944) „Знаменити Срби исламске вероистовести“ доказ је двеју похвалних и плодоносних доследности.

Прво, доследности аутора који у редовима нашег историчарског еснафа већ деценијама, упркос снажним научним, а још више ваннаучним, „политички коректним“ противструјама и њиховим академским гласноговорницима, стамено одолева у свом темељном ставу да су савремени Бошњаци, дојакошњи Муслимани и национално неопредељени, већином српског порекла и да нема разлога да, иако верски и/или традицијски муслимани, не остану оно што јесу – Срби.

Друго, овим издањем потврђена је и доследност Српске књижевне задруге, да својим националним дугом, и аманетом, од самог оснивања, а у складу са вољом далековидих оснивача, сматра доприношење одважном развиђању и аргументованом разјашњавању и оних сложених и осетљивих народносних питања, и искушења, која отежавају, успоравају и на стрампутице заводе пуно српско национално самоосвешћивање, као насушну претпоставку за учвршћивање уравнотежене идентитетске самоспознаје пред изазовима којима су Срби и њихова државност готово без предаха у прошлости и садашњости изложени.

Још давне 1906. године, као 193. књига, у плавим Задругиним корицама појавило се дело историчара и публицисте, професора Друге београдске гимназије радозналог духа, Миленка М. Вукићевића (1867-1930) „Знаменити Срби Мусломани“, са пет биографија великодостојника српског порекла из османског доба ( Мехмеда Соколовића, Хусеина капетана Градашчевића, Али-аге Дадића, Синан-паше Сијерчића и Хасан-аге Крајишника).

У богатој Вукићевићевој писаној заоставштини издваја се двотомна студија о Карађорђу (1907, 1912), дуго времена сматрана најпоузданијим и најкомплетнијим приказом живота и дела вође Првог српског устанка.

Вукићевић је припадао оном крилу српске патриотске интелигенције за коју је свето национално позвање било стварање заједничког фронта са иноверном муслиманском српском браћом у борби против аустроугарског окупатора и његове империјалистичке доктрине „Drang nach Osten“.

У духу закључне поруке из првог заједничког православно-муслиманског апела народу непосредно по објави анексије Босне и Херцеговине (1908): „Као најбоља гаранција успјеха ове наше нове борбе је јединствен рад Срба православних и муслимана, који ничији нападаји неће моћи разбити“.

У Бечу је овај позив на надверско српско јединство непогрешиво схваћен, заувек…

Из бразде истог национално окупљачког ревновања никли су, рацимо, први превод „Курана“ (1895) на српски језик једног од вођа Херцеговачког устанка Миће Љубибратића и „Последњи пророк“ (1896), благонаклона биографија веровесника ислама Мухамеда, из пера Драгутина Илића.

Може ли се сматрати случајношћу то што су 1915. године аустроугарске власти у окупираном Београду, док се Вукићевић налазио у Русији, наложиле да се спале сви његови рукописи?

Срећом, дела Салиха Селимовића нису у домашају неких физичких окупатора, али се они духовни, укључујући и домаће, и те како љуте због његовог усамљеничког истрајавања у схватању које, као стена, противречи и одолева идеолошким тумачењима одређених историјских и социопсихолошких процеса у српском националном корпусу, који би, зарад политичких пробитака науштрб српског народа, да заувек задобију монопол на васколику истину.

Селимовићеве студије, чланци и често јавно оглашавање, са увек истом основном поруком, и поуком, да Срби исламске вероисповести, без икаквог оптерећења „предачком издајом“ или ововременом конјунктуром, треба да се сматрају и декларишу као Срби, неки би да прогласе чудачким и својеглавим инатом једног „слободног стрелца“, кога треба надмоћно маргинализовати и препустити сопственим химерама.

На њихову жалост, све је управо супротно, јер, да није, одступање овог историчара од доминантног „академски коректног“, а заправо политичког дискурса о верско-националном идентитетском проблему муслимана српскога језика и претежног порекла – не би било ништа друго до непродуктивно интелектуално усамљеништво, а за главни ток бошњачког националног наратива чин појединaчне издаје.

Међутим, Салих Селимовић, као врстан и скрупулозан истраживач и научник, своје тезе и тврдње издашно поткрепљује чињеничним доказима, како из ризница архивске грађе, тако и из релевантне предметне литературе и, што је нарочито значајно истаћи, из живота.

Он није кабинетски маштар заробљен доказивањем једне апстрактне опсесије, већ знанственик и јавни делатник уроњен у живот друштва и заједнице којима припада.

Није нужно слагати се са Селимовићем, са њим се може спорити, али му се озбиљност и темељна теоријска и методолошка основаност приступа не могу оспорити.

Вероватно због тога, иако постоји много његових неистомишљеника, међу којима је подоста изразитo искључивих, са овим достојанственим и честитим човеком ретко ко се, у оскудици противаргумената, одлучује да полемише.

Његову појаву понајвише игноришу и отписују као својеврсну аберацију. А он мирно, не мрзећи никога, уверено наставља својим путем, као својеврсна корективна институција с којом се прећутно рачуна и са тек понеким изразом јавног поштовања и признања средине чијој нормалности и уравнотеженој самоспознаји даје драгоцени допринос и охрабрење.

Књига „Знаменити Срби исламске вероисповести“ носи све одлике Селимовићевог историчарског става, истраживачког метода и списатељског рукописа. С обзиром на специфичну тему, садржину, разноврсност, као и таксономски оделиту припадност материјала обухваћеног њеним корицама, ова истовремено научна студија, биографски лексикон и својеврсна хрестоматија, дело је органског јединства, које обезбеђује свепрожимајућа идеја о муслиманском српству, али и драгоцени приручник самосталне информативности, употребљивости и корисности појединих сегмената.

Књига која се сада представља јавности друго је, проширено и донекле прерађено издање прве верзије истога наслова, објављене у једном овећем тому, заједно са још три Селимовићева рада, под заједничким насловом „Истакнути Срби муслиманске вере“ (Београд, 2021, стр. 477-696).

Док су у првом издању саопштене биографије нешто мање од педесет знаменитих Срба муслимана, у другом је додато још тридесетак, док је временски покривено раздобље од османског вакта и земана до наших дана, од Иса-бега Исхаковића (1414-1472) и Мехмед-паше Соколовића (1505-1579) до Сулејмана Спахе ( р.1949) и Амира Чамџића (р.1976).

Толики хронолошки распон, развојне особености историјских епоха и изразито хетерогена персонална структура овог биографског лексикона, укључујући и одсуство историјске дистанце и оскудност података у неким случајевима, наметали су различите методе и приступе, па и неједнак квалитетни ниво обраде појединих личности, од строго научног до сведено информативног и публицистичког.

Ауторова разумљива жеља да у књигу уврсти што више савременика, чији животописи сведоче, потврђују и илуструју његов став о томе да су овдашњи муслимани већином етнички Срби и да то треба да буду, учинила је да су представљене и неке личности чије биографије тек треба да докажу своју репрезентативну носивост.

Овакве неминовне неуједначености не умањују вредност и корисност Селимовићеве галерије портрета Срба исламске вероисповести, јер читалац ће у њој пронаћи обиље сређених података којих нема ни на једном другом месту, а свако ће се њоме кретати и заустављати селективно, вођен тежиштем сопственог интересовања и радозналости.

Иначе, видљиво је да је, у координатама свог теоријског и идејног кључа читања историје, друштвених и демографских појава и кретања, Салих Селимовић уложио узоран труд да његова обрада сваке биографије буде што потпунија, исцрпнија и вредносно уравнотеженија.

Урадио је посао читавог једног института, на чему му треба честитати и којим је трајно задужио све будуће изучаваоце комплексне проблематике којој већ више деценија неуморно посвећује усредсређени сакупљачки, истраживачки и аналитички напор. Поставио је пространу и чврсту основу структуре отворене за проширивање и дограђивање новим подацима и сазнањима.

Селимовићевом биографском лексикону претходи развијена уводна студија самосталне вредности озбиљног, синтетичког научног рада којим се резимирају његови досадашњи увиди у проблематику која би се могла одредити као праћење историјата метаморфоза индивидуалне и колективне свести код муслимана српског порекла у погледу осећања националне припадности, односно одсуства таквог осећања, које припада новијим временима, као и унутрашњих и спољних чинилаца који су усмеравали уобличавање њихове идентитетске самоспознаје.

С обзиром на његову исходишну и главну тезу да је већина муслимана српскога језика истовремено и српског етничког корена и да је њега, упркос свим повесним менама и утицајима, па и притисцима, претежно (била) свесна, за Селимовића су настојања да се они другачије национално определе процес њихове денационализације, односно „расрбљивања“. Тај процес, истиче Селимовић, као и својеврсна криза националног идентитета, пролазили су кроз више фаза и трају све до данас, са бошњачким опредељењем као актуалним видом њиховог смештања у координате већ поодавно распрострањеног схватања по коме није природно да Срби могу бити исламске вероисповести, а да се, с друге стране, национално морају некако (само)дефинисати.

У том погледу, ваља нагласити да је Селимовићева књига значајан допринос расветљавању начелно јасног, али идеолошки и политички замућеног односа између етничког и националног, првенствено услед псеудонаучног ретроактивног инжењеринга чији је циљ да садашње неспорно (и неоспориво) претежно бошњачко национално опредељење словенских муслимана на простору бивше Југославије поткрепи њиховом наводном вековном народносном самосвојношћу и старинством у односу на Србе и Хрвате.

У свом уводном разматрању Селимовић, с разлогом, највише простора и аналитичке пажње посвећује планском деловању Аустроугарске на развијању и примени концепта „босанске нације“, ради удаљавања муслиманског становништва Босне и Херцеговине од идеје његовог српства и отпора окупационим властима у заједници и садејству са православним Србима.

Иако је одличан зналац прошлости српског етничког простора и свих збивања која су се на њему и са њим одвијала од средњег века до наших дана, укључујући, поред политичких, и демографска кретања, као и идеолошке и социопсихолошке чиниоце који су утицали на мене колективне свести становништва балканског лимеса, а у том склопу и на Србе, Селимовић зарад теоријског утемељења своје основне тезе о небитности или бар секундарности религијског чиниоца за њихово национално опредељивање као да се и даље придржава ранијих деветнаестовековних поставки теорија о нацији:

„Међу бројним дефиницијама нације и њеног одређења, током 19. века, а нарочито у његовој првој половини, најзначајнија улога и место се давало језику, као одређујућем фактору у формирање нације. Како наводи Милорад Екмечић, онако како је Француска енциклопедија крајем 18. века дала дефиницију да је нација заједница језика и да је везана за суверенитет у држави, на том убеђењу је и немачки филозоф Фихте формулисао 1807. године најкраћу, најјаснију и можда најдемократскију дефиницију нације ‘да је нација језик’. Поред језика, ту су били и заједничко етничко порекло, народни обичаји, традиција и припадност роду. Религија је у европским теоријама о формирању нације била сасвим споредна ствар и такво становиште су заступали сви водећи европски научници“.

Он се, дакле, позива на Милорада Екмечића, али не узима у обзир или превиђа једну другу, најмање исто толико релевантну, оцену нашег великог историчара и филозофа историје, да је, са чиме се Селимовић неоспорно слаже, „становништво Босне и Херцеговине једна иста целина, подељена у три религиозне заједнице“, али да је „верска мржња увек била јача од мотива јединства /…/ Ако би се оцењивало по стандардима који су уобичајени у цивилизованом свету, то је становништво припадало истом народу као и Срби изван Босне. Религиозна припадност, међутим, била је тако дубока и тако се далекосежно простирала да су разлике између три верске групе биле јаче изражене него разлике међу расама у расно мешовитим друштвима западног света“ („Религиозни тип национализма у Босни и Херцеговини као извор грађанског рата 1992“, „Срби на историјском раскршћу“, Београд, 1999, стр. 396-397).

Премда је Екмечићев суд можда прејак, историја је потврдила да су, стицајем низа околности и деловања одређених политика, иако то начелно не би морале бити, верско-конфесионалне разлике у БиХ објективно биле плодно тле за повлачење оштрих линија националних подела и продубљивање међунационалних анимозитета.

Уосталом, истом Милораду Екмечићу принадлежи констатација да су различите религијске припадности биле вододелнице националних подела унутар једнородних и истојезичних јужних Словена – Срба, Хрвата и муслимана/Муслимана/Бошњака.

Дакле, Селимовићево чврсто уверење да религијски чинилац није, односно да не би требало да буде, одлучујући фактор националног опредељивања и деоба унутар српског етничког корпуса битно је релативизовано повесним и савременим чињеницама и (привременим?) исходима борби за „национализовање“ муслимана наше крви и језика.

Он, ипак, не губи наду, сматрајући да је „исконструисана национална посебност тешко одржива, поготово на дуже стазе, јер наука не трпи исполитизоване и митологизиране конструкције о националном идентитету било које нације. Због тога, временом, те еуфоричне акције губе на интензитету. Наши муслимани су ипак још увек остали негде насред пута, јер није дошло до пуне националне институционализације, мада се сада убрзано ради на националној идеологизацији бошњачког националитета и стварању бошњачких националних институција“.

Селимовићева књига, поред научне и информативне, има и програмску димензију позива на деловање: „Да ли ће босански и рашки муслимани успети да створе нове разумне елите који ће их извући из ћорсокака то не знамо сигурно, али се мора наставити прегалачки и упоран рад на томе“.

Можда је, пред крај постојања Краљевине Југославије, а са искуством неколиких деценија интензивних, не нарочито успешних кампања „национализовања“ југословенских муслимана, суштину проблема неподударних перцепција овог важног питања 1938. године у књижици „Муслимани у Босни и Херцеговини“ најрационалније и најпоштеније сажео академик Мехмед Беговић, Србин муслиманске вере, човек непомерљивог моралног интегритета и ретко господствене отмености душе, чију биографију такође читамо у Селимовићевој књизи: „Често се постављало питање да ли су босанско-херцеговачки муслимани наш национални елеменат са објективног и субјективног гледишта. О томе су се спорила два мишљења. Према једном мишљењу, муслимани су само у објективном смислу наш национални елеменат, а не у субјективном смислу, јер су под утицајем ислама и турске владавине изгубили свој национални осећај и свест. Према другоме мишљењу, муслимани су објективно и субјективно наш национални елеменат, јер никада нису напуштали свој језик и губили уверење и свест, да сачињавају нешто одвојено од Турака који су им донели ислам /…/ Босанско-херцеговачки муслимани остали су верни својим народним традицијама за цело време турске управе, иако понекад називају своју веру турском вером, а себе Турцима уместо муслиманима. Те су речи, по њиховом схватању, означавале њихову верску, а не народну припадност, јер они у националном погледу називају Турке ‘Туркушама’, а себе ‘Бошњацима’. Реч Бошњак значила је за њих, не само покрајински географски појам, него још нешто више. Та је реч означавала и неку врсту националне припадности“.

Беговић је, иначе, предвиђао да ће се муслиманско национално питање разрешити у хоризонту „широког југословенског национализма“, с тим што је прижељкивао да се муслимани за њега одмах и непосредно определе, а не да у том смеру крену преко српског или хрватског национализма, при чему је разложно процењивао да ће решење превасходно зависити од политичких односа Срба и Хрвата.

Како идеја, а и пракса Југославије коначно није положила испит историје, обновљена је тежња, али и потреба да се са Србима и Хрватима етнички сродни истојезични муслимани коначно уже национално определе, па су у склопу обновљеног националног моделовања почеле да се реафирмишу и научно оспорена „богумилска теза“ о исламизацији у Босни и сновиђења о некаквог бошњачком старинству, усађеном у псеудонаучну идеолошку матрицу о непрекинутом континуитету данашњих босанскохерцеговачких муслимана са популационим слојем супстратних „добрих Бошњана“, исконских газда у земљи, а у односу на које би Срби и Хрвати били доцнији усељеници, дођоши, дотепенци, а на крају и агресори.

У складу са оним чувеним Башагићевим: „Од Требиња до Бродскијех врата, није било Срба ни Хрвата“.

У контексту актуалних настојања да се апсолутизује и прогласи неоспорном историјском истином данас доминантан домицилни наратив о пореклу и националним особеностима Бошњака, као и у атмосфери наметања друштвене обавезе „политички коректног“ саглашавања с њим, објављивање Селимовићеве књиге, чији аутор заступа, образлаже и животним, људским примерима илуструје дијаметрално опречна гледишта, вишеструко је добродошло.

Једноумље, поготово у погледу тумачења и разумевања друштвених појава и процеса који припадају нашој незавршеној прошлости и неизвесној будућности, а српске су и једна и друга управо такве, ни у науци ни у животу није препоручљиво.

Мудрост и одговорност националне установе каква је Српска књижевна задруга огледају се и у томе да, колико је у њеној моћи, допринесе сагледавању српске прошлости, садашњости и будућности, укратко српске судбине, са свих страна и под свим мисаоним осветљењима. Треба, стога, свесрдно поздравити одлуку да се читаоцима омогући сусрет са проширеним и допуњеним издањем ове књиге која је прави opus magnum свог трудољубивог писца.

Сјајно би било да Селимовићеви неистомишљеници успеју да превазиђу уобичајену праксу априорног и арогантног одбацивања и/или игнорисања његовог гласа и одазову се овом изазовном позиву на дијалог и расправу, чему би се духовно отворени аутор књиге „Знаменити Срби исламске вероисповести“ сигурно обрадовао.

Искуство, међутим, не упућује на оптимизам.

Извор: Факти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: