„Teorija velike zamene“: Migracijama do mlađeg stanovništva?

„Teorija velike zamene“, čije pristalice tvrde da globalne elite žele da „zamene“ autohtono belo stanovništvo imigrantima iz drugih delova sveta, poslednjih godina je sve popularnija. Međutim, jedan dokument Ujedinjenih nacija od pre skoro četvrt veka baca malo drugačije svetlo na tu „teoriju zavere“.

U dokumentu pod nazivom „Zamena stanovništva pomoću migracija:  Da li je to rešenje za opadanje i starenje stanovništva?“, koji je Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja Sekretarijata UN objavilo u martu 2000. godine, upravo se migracije predstavljaju kao rešenje za taj problem.

Studija UN pokriva osam država i dva regiona: Francusku, Nemačku, Italiju, Japan, Južnu Koreju, Rusku Federaciju, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD, Evropu i Evropsku uniju. Stopa fertiliteta u tim zemljama je sredinom 20. veka bila značajno iznad stope neophodne za prostu reprodukciju (2,1), da bi u drugoj polovini stoleća zabeležila osetan pad i do početka novog milenijuma pala na svega 1,42 u Evropi, 1,35 u Rusiji i (nešto boljih) 1,99 u SAD.

S obzirom da opadajuće stope fertiliteta nije moguće „preokrenuti“ dovoljno brzo – u narednih dvadesetak godina – kako bi se sprečile negativne društvene i ekonomske posledice, u dokumentu se navodi da bi „međunarodne migracije“ stanovništva mogle da budu „od ključnog značaja u suočavanju sa opadanjem broja stanovnika i starenjem populacije“ u kraćem i srednjem roku.

Iako imigracija u ekonomski razvijene zemlje nije ništa novo – SAD se, na kraju krajeva, često i nazivaju „zemljom imigranata“, dok su države Zapadne Evrope svoja vrata za strane radnike otvorile još sredinom prošlog veka – broj novopridošlih migranata značajno je povećan u prve dve i po decenije 21. veka, a udeo stanovništva imigrantskog porekla u zapadnim zemljama je u konstantnom porastu.

Prema podacima Ujedinjenih nacija iz 2019, oko 12,7 odsto stanovnika Evrope i Severne Amerike rođeno je van zemlje prebivališta. U zemljama poput Švajcarske, Kanade, Švedske i Luksemburga taj procenat je iznad 20 odsto, dok je u Nemačkoj, Belgiji, Irskoj i Austriji između 15 i 20 odsto.

Kada je reč o apsolutnim brojkama, u EU dominira Nemačka, sa oko 15 miliona stanovnika rođenih u inostranstvu. Nju prate Francuska (8,6 miliona), Španija (7,3) i Italija (6,1). Prema procenama iz 2022, u SAD živi oko 46 miliona ljudi rođenih u inostranstvu.

„Velika zamena“: Teorija zavere ili nešto više?

Pristalice „teorije velike zamene“ veruju da su države koje primaju veliki broj imigranta, pre svega iz zemalja sa većinski muslimanskim ili nebelim stanovništvom, deo plana da lokalno (belo) stanovništvo i njihova kultura – ali i politička moć – zameni strancima.

„Teorija velike zamene“ potiče iz intelektualne tradicije francuskog konzervativizma. Pojedini mediji povezali su je sa Morisom Bareom, piscem i filozofom koji je pisao krajem 19. i početkom 20. veka, iako on nikada nije koristio termin „velika zamena“.

„Ime Francuske bi moglo da preživi. Poseban karakter naše zemlje bi, međutim, bio uništen, a narod u naše ime i na našoj teritoriji bi krenuo ka sudbinama suprotnim sudbinama i potrebama naše zemlje i naših mrtvih“, pisao je svojevremeno Bare u francuskom lisu „Žurnal“.

Teorija je popularizovana nakon što je 1971. godine objavljen distopijski roman „Kamp svetaca“ (Le Camp des Saints) francuskog pisca Žana Raspaja, u kom se opisuje uništenje Francuske i zapadnog sveta kao posledica masovnih migracija iz zemalja trećeg sveta. Iako je Raspajov roman u prvi mah dobio uglavnom pozitivne kritike, on je vremenom naišao na oštre kritike i žigosan je kao „rasistički“.

„Velika zamena“ se vratila u francuski politički diskurs početkom druge decenije 21. veka, nakon što je filozof i književni kritičar Reno Kami 2011. godine objavio istoimenu knjigu (Le Grand Remplacement). On je demografske promene u Francuskoj i drugim zapadnim zemljama nazvao „genocidom kroz zamenu“.

Na udaru kritičara

Kritičari „velike zamene“ je, s druge strane, odbacuju kao teoriju zavere, tvrdeći da masovne migracije nisu ništa novo, kao i da se iza najnovijih talasa ne krije nikakav „skriveni plan zlonamernih elita“, već da je reč o fenomenu za koji su odgovorni različiti društveni i ekonomski faktori.

Međutim, oni ne uspevaju da na adekvatan način objasne zašto pojedine zapadne zemlje dopuštaju ulazak daleko više imigranata nego što mogu da apsorbuju na adekvatan način, poput Nemačke tokom migrantske krize 2015, ali i SAD tokom poslednjih nekoliko godina – procenjuje se da je tokom poslednje dve godine u SAD ušlo više imigranata nego u bilo koje druge dve godine u istoriji.

Iako su vodeći mediji, ali i mnogi političari i akademici teoriju odbacili kao „rasističku“ i „ksenofobičnu“, njena popularnost je poslednjih godina u konstantnom porastu, a o problemima sa imigracijom danas govori veliki broj političara, novinara i javnih ličnosti poput francuskih političara Marin le Pen, Erika Zemura, popularnog američkog voditelja Takera Karlsona, pa čak i nekadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa i premijera Mađarske Viktora Orbana.

U segmentu iz septembra 2021, tada još uvek na „Foks njuzu“, Karlson je rekao da je američka granična politika osmišljena da „promeni rasnu strukturu zemlje“, kao i da se to naziva „velikom zamenom“, koja za cilj ima da Amerikance zameni „poslušnijim ljudima iz dalekih zemalja“.

Liberalni mediji i politički komentatori u SAD najčešće okrivljuju upravo Karlsona za popularizaciju „teorije velike zamene“, koja je poslednjih godina postala sve prihvaćenija na američkoj desnici. Prema rezultatima istraživanja Asošijejted presa iz decembra 2021, oko polovina registrovanih republikanaca „u određenoj meri veruje“ da postoji plan da se ljudi rođeni u SAD „zamene“ imigrantima. Zanimljivo je, međutim, da se sa tom tvrdnjom slaže i oko četvrtina demokrata, dok je u celokupnoj populaciji to slučaj sa oko 30 odsto ispitanika.

Rezultati istraživanja u domovini „teorije velike zamene“, Francuskoj, koje je 2017. sprovela fondacija „Žan Žor“, još su upadljiviji: naime, čak 48 odsto Francuza se složilo sa tvrdnjom da je imigracija „politički projekat zamene jedne civilizacije drugom, namerno organizovan od strane političkih, intelektualnih i medijskih elita“.

Uspon teorije „velike zamene“ može se pripisati i sve rasprostranjenijim nezadovoljstvom širih narodnih masa u Evropi i Severnoj Americi imigrantskoj politici svojih vlada, kao i nemogućnosti (ili nevoljnosti) vladajućih klasa da se suoče sa problemima koje donose masovne migracije.

RT Balkan