Teorija zavere kao zavera protiv istine

Piše: Miodrag Todorović

Dok su zavere postojale oduvek, teorije o zaverama kojih nema, su se javile u krilu nauke o ‘psihičkom’. Rodno mesto “teorije zavere” nisu ni psihologija i psihijatrijaja, već politika i obaveštajni sektor. Naivno je pitati otkuda i ‘teorija’ i ‘psihičko koje prelazi granice’ u politici. Politika će svako tumačenje koje joj ne ide u prilog, bez obzira što se takvo tumačenje nameće kao jedna od mogućnosti, najlakše obezvrediti tako što će ga proglasiti “teorijom zavere”, odnosno paranoidnim tumačenjem. “Teorija zavere” zapravo traži od ljudi sklonih mišljenju da ne postavljaju pitanja i da se o istini, kako je to bilo uvek kroz istoriju, obavesti preko ‘ovlaštenih’ tumača.

Kako osećaj rastuće nesigurnosti (od sofisticiranog oružja, veštačke inteligencija, dostupnosti svih informacija, redukcije privatne sfere) i opšte osećanje paranoje prožima modernu kulturu lako je svaku situaciju koja odstupa od interesa i nametnute istine proglasiti fantazijom ili infantilnim fantazmom.

Bežeći od takve mogućnosti čovek se lišava onog toliko potrebnog rastakanja (analize) koje se nalazi u osnovi svake gradnje slike i stvarnosti kao takve. To što je paranoidna dimenzija ljudskog bitisanja prisutna od početka čovekovog života i ima ne male koristi za njegov opstanak nije olakšavajuća okolnost. Psihoanaliza je preko takozvane “paranoidno-shizoidne pozicije” (psihička stvarnost iz prve polovine prve godine života) pokazala da čovekovo stupanje u svet rođenjem nailazi na susret sa svim sadržajima i silama koje dete, da bi opstalo, grubo deli na “dobre” i “loše” (ili crno-belo). Od tada čovek živi sa oprezom na način da pokušava predvideti opasnosti, videti ih i tamo gde ih nema na prvi pogled, tamo iza, što je uslov njegovog opstanka. Gubitci su toliko obeležili čovekov život da je u neku ruku sasvim logično i opravdano da on, preko paranoidnog straha, stalno osluškuje to iza. “Teorija zavere” nema nameru da čoveka opomene na prelazak granice takvog paranoidnog straha, već da ne prilazi granici iza koje se može videti nešto što nije već definisano kao istina. Na taj način je svako smisleno delovanje, svaku stvarnu zaveru, zaštitio od ulaska u ono iza u kome zavera može da deluje.
Kada se za neki hermeneutički ili interpretativni stav kaže da je to “teorija zavere” – već u startu se samo pitanje stavlja u pitanje. Zapravo, stavljanje u pitanje onog dela istine koji nije bio namenjen čitanju. Suspendovana je ona za čoveka nužna potreba da uvek mora biti sposoban da sve stavi u pitanje. “Teorija zavere” je granica prema svakom postavljanju pitanja istine i povlačenju granica prema uznemiravanju koje izaziva pitanje o istinitosti istine, ali i o istinitosti istinitog.
Svaka istina, čak i ona koju raskriva psihoanalitička psihologija ili književnost, uvek je samo napola rečena. Tu drugu polovinu raskrivaju svi (od biografije, kritike, hermeneutike i psihoanalize). Istina golog života, da se poslužimo ovim Agambenovim terminom, nikad se ne pokazuje kao čista istina. Ko to onda ima tapiju na istinu? Ona se najbezazlenije dodeljuje novinarima koji je svakodnevno ispostavljaju uobličenu kao istinu nasuprot onoj koja je dobila paranoidni oblik. Čini se da pored novinara i drugi sebi daju za pravo da mišljenje koje ulazi u pukotine istine proglašavaju patologijom (“teorijom zavere”). Jasno je da se time hoće suspendovavati rasprava koja bi trebala imati pretenziju da dođe do istine, da stvari utvrdi ili ih naznači s one strane nametnute istine. Sama istina, ona istina koja, prema psihoanalitičaru Žaku Lakanu, objavljuje “ja ću – ja istina – biti prema vama velika varalica, jer moji putevi ne prolaze samo kroz laž, nego i kroz suviše tesnu pukotinu koju treba pronaći”. Pronaći pukotinu istine uvek je neugodno za one kojih se ta istina tiče. Za psihoanalizu, pre svega onu Lakanovu strukturalističku, ljubav prema istini je ljubav prema slabosti, prema kastraciji – prema manjku, koji pokazuje na nužnost istine – na nužnost istinitosti istine. Situacija istinitosti istine je neodređena, i u svima postoji potreba za preciznim određenjem istine. Problem je što je pretpostavljena i mogućnost tog preciznog određenja. Zato što je ljubav prema istini neupitna činjenica ona se mora kontrolisati da se ne dođe do nje, pogotovo kada ona može razotkriti nepoželjnu političku i obaveštajnu pozadinu, kojih ima uvek i tamo gde javno ne govore. Ako je ljubav prema istini ljubav prema onome što je napola rečeno, čovekova dužnost bi bila da je traži i tamo gde zna da je možda neće naći. Tu se javlja “teorija zavere” da spreči dalje svlačenje i činjenje istine celovitijom. Naravno, pod tihom pretnjom spočitavanja (psiho)patologije.
Nepristajanje na teoriju zavere, na zaveru protiv istine je nepristajanje na povlačenje granice prema postavljanju pitanja. Ne samo zbog uvažavanja istine, već zbog prava da se sumnja. Duh sumnje je zločin stvarne zavere. Ništa nema takvu moć da ugasi duh sumnje kao kada vam se učita “teorija zavere”, odnosno paranoidnost. Njena funkcija je da ukaže da ne postoje lažne vesti ili konstruisane informacije, da ne postoje nevidljivi motiv. Svaka vlast bi uvek želela da se čita samo onako kako je napisano. U čitanju treba izbeći svaki susreta sa onim Lakanovim realnim, onim što je neizvesno, onom što ostaje izvan domena ljudskog shvatanja, što ne može da se asimiluje, što se očekuje, što predstoji a sa čim se ne možemo sastati.
Postoje li lobisti?Naravno. A može li se za nekoga ko svojim delovanjem izgleda kao lobista reći da je konstruktor naručene lažne istine?

Nikako, to je govor mržnje. A postoje li oni koji lažu za pare? Ne, to je teorija zavere iako lobiranje nije ništa drugo do laganje za pare. Postoje li izdaje i izdajnici? Postoje, svakako, ali kao apstraktna kategorija. U konkretnom delovanju, na konkretnom mestu, koliko god da je očigledno, nije dozvoljeno jer su potrebni sudski relevantni „dokazi“, bez obzira što je reč o subverzivnom političkom delovanju koje je nemoguće uvesti u precizna određenja zakona. Dugo je svaka aluzija na mogućnost da iza ubistva Kenedija ne stoji neuračunljivi pojedinac, nego ozbiljna akcija države, bila čista teorija zavere. Sama misao da se iza pokušaja eliminacije mnogih državnika (Nasera, Arafata, Kastra…) nalazila neka državna politika videla kao plod paranoidne bolesti.

Danas, osim onih koji nikada i nisu neutralizovali nagon destrukcije, je nemoguće ne videti da je američko i evropsko bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, isplanirano mnogo godina ranije, krilo mnogo krupnije momente (MMF dominaciju, nastupajuće pljačkanje zemlje kroz privatizacije, prelaz delovanja NATO sa odbrambenog na imperijalni i vanpravni teren, geostrateško prestrojavanje), a ne floskula “ljudskih prava” za koje su bili zaduženi amoralni moćnici?
“Teorija zavere” je zaštita otkrivanju režisera, otkrivanja stvarne zavere. Ništa nije bliže zaveri kao “teorija zavere” koja je i konstruisana kao osporavanje čoveka koji pokušava da misli – okretanjem od onoga što treba da misli. Čovekov strah od psihičke bolesti je tako velik da to i nije teško postići. Malo šta može pomoći skretanju pogleda od istine kao mogućnost da vam se učita paranoidnost.
Teorija zavere osporava i to da čovek mora sumnjati. Za nju nije bitno što čovek od sumnje zavisi i što se od sumnje ne može nikada ni sloboditi. Čovekov život je smešten u neizvesnosti i zagonetke života koje su praćene stalnim strahom koji je realan. Kako onda da se razlikuje zaštitna od zavereničke strane zagonetki i neizbežnog straha koje one stvaraju? Izostanak „signala straha“ (signalne anksioznosti), kao mesta gde je racio razložio opasnost i primerio mu pravu meru straha i delanja, odnosno opravdanosti opasnosti je jedan od kritrerija normalnosti i zdravlja. U patologiji „signal straha“ kao mera opreza, kao „vojnik na straži“ u psihi uglavnom ne funkcioniše. “Teorija zavere” između ostalog poručuje „ne postoji ništa iza“ iako se čovek ponosi činjenicom da samo razotkrivanje toga iza čini ga čovekom i mislećim bićem. To je zato što teorije zavere interesuje zatvoreni duh zatočen u strogo kontrolisan sistem koji je najsigurniji put za upravljanje “demokratskim promenama”.
Konstruktori teorija zavere znaju da je istinitost svake istine proverljiva, što zahteva da njena nepotpunost bude proverena, čak i kad je neproverljiva. Polovičnost istine čini da se dekartovske sumnje ne možemo osloboditi ni u jednoj prilici. “Teorija zavere” nastoji samu sumnju sprečiti. Najlakši način je pripisati joj iracionalnost, odnosno da je ona motivisana. Ako se samo postavi pitanje kako se to javila i kako ebola postoji u delovima bogatim dijamantima moralo bi se pitati ko to ograđuje taj prostor virusima. Teško je ne misliti da je reč o onim iz laboratorije, dakako. Šta stoji iza epidemijskih nastpa virusa originalnih naziva (ptičiji, svinjski..) možda bi se se moglo otkriti preko čekovnih računa epidemiologa. I samo pitanje već predstavlja problem koji se naslućuje iza namernog smeštanja virusa u nečiju interesnu sferu.
Konstruktorima “teorije zavere” verovatno nije poznato da je najranija konfiguracija ega (deo ličnosti koji ima ulogu usklađivanja kulture i prirode) u suštini paranoidna: “dobro je unutra, zlo je izvan”. Taj paranoidni princip odsecanja unutrašnjosti od spoljašnjosti – neminovno će nas ceo život opsedati i upravo se njemu duguju najkvalitetniji momenti u području kognicije i izgradnje ličnosti.

A onima koji su preosetljivi na mogućnost da budu proglašeni paranoidnim, psihoanaliza poručuje umirujuću poruku: kao zdrava ličnost, čovek ima ego sazdan na jednom paranoidnom principu. Šta bi bilo sa čovekom da je mislio ograničeno kako nalaže sumnja da se ušlo u “teoriju zavere“. Moglo bi se reći da “teorija zavere” lažno optužuje ljude koji idu preko ili iza ponuđenog “najlogičnijeg” (nametnutog) stava. Obaveštajne strukture su za to područje jedino zadužene.