Teror u Crnoj Gori: VIDOVDAN 4S: Suzavac, Sila, Smrad i Sramota

Piše: Mišo Vujović

Vidovdanske tragedije, porazi i posrnuća prate nas od Gazimestana 1389.godine kada je, na Vidovdan, počela da se osipa i pada u ropstvo jedna moćna srednjovekovna država koja je izlazila na tri mora, pravno ustrojena Dušanovim zakonikom i Nomokanonom Svetog Save, u kojoj se ravnopravno govorilo nekoliko jezika ispovedale slobodno vere, nije se obaziralo na nacionalnu pripadnost, a nemački rudari su kopali srebrenu i zlatnu rudu u Novom Brdu .
Razlozi raspada te moćne države, nisu se ogledali u brojnosti i snazi sile koja nas je napadala već u nejedinstvu, rivalstvu, zlobi i pakosti vlastele :
“Velikaši, proklete im duše na komade razdribiše carstvo …”
Drama današnjeg Vidovdana odvija se u Crnoj Gori i ogleda se upravo u pokušaju zabrane verskih sloboda, jedne od najvećih tekovina civilizacije.
Kako je i nastala na Kosovskom epu, taj ep se danas brani i prelama upravo u tim brdima slobode. Srbi u Crnoj Gori dok ih vezane vode u pritvor znaju zašto šalju poruku :
“Kosovo je Srbija”, svesni da braneći svoje brane i sve srpske svetinje. Brane jedinstvo duhovnog bića srpskog naroda, brane pravo da budu samo ono zbog čega većina njihovih predaka nije doživela starost, već je ginula upravo u šančevima odbrane duše i duha.
Vidovdan, utkan u biće Crnogoraca kao najodvažnijeg srpskog plemena, nadahnjivao je vekovima ta nepokorena brda da istraju u večnoj borbi protiv moćnog zavojevača, sanjajući dan o slobodi svoga carstva, o čemu danas svedoče nebrojena dela nastala na antičkoj sceni kamenog teatra, gde je junačka smrt predstavljala otvaranje dveri večnog života. U oltaru nepokorivosti Crnogorci su handžarom kadili, životima prinosili “žertvu blagorodnog čuvstva”, kako Njegoš naziva Obilića u Gorskom vijencu, pričešćivali se podvizima svoje sabraće.

Današnji Vidovdan je po mnogo čemu sudbonosan. U ehu zvona od Podgorice do Gračanice, od Budve do Prizrena, od Nikšića do Gazimestana, od Berana do Peći, od Herceg Novog do Mitrovice odzvanja poruka mudrog pesnika:
“Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi
Bog je slobodu dao za čovjeka”.
Okovi globalizma, jaram su kleptomanije branjene ovih dana u Crnoj Gori, nasiljem vlasti nad narodom. Suzavac, pendreci, prebijanja, otpor sili i nepravdi, odbrana vere i dostojanstva, sramno ćutanje majke Srbije, obeležiće ovaj Vidovdan.
Uzdići će ga hrabri Beranci i njihov stav da pred nasilnicima neće uzmaći.
Uzvisiće Vidovdansku tugu nesalomivi nikšićki lekari i njihov otmeni izbor da služe Bogu i narodu. Beli mantili protiv crnih batinaša samo su još jedan klinički pokazatelj bolesti društva. Demokratija je u Crnoj Gori na respiratoru gotovo tri decenije.
Ovaj Vidovdan će oplemeniti hrabri Budvani i njihova borba da ožive pokojnika na aparatima za disanje. Upravo u Budvi se ogleda i savest Evrope, koja kroz trepavice posmatra neskrivenu vladavinu terora jednog čoveka i njegovog boljševički uniformisanih batinaša.
Ovo je Vidovdan uprljan suzavcem, silom, sramotom i smradom.