Tesla i Pupin brane kralja

Osim agencijskih vesti iz Beograda, Pariza i drugih evropskih prestonica, štampa je prenosila i tekstove američkih poznavalaca prilika na Balkanu. Posebno mesto među njima imao je Luj Adamič (1898–1951), pisac i publicista slovenačkog porekla, koji je godinu-dve pre atentata boravio u Jugoslaviji i svoja izuzetno kritička zapažanja izneo upravo 1934. godine u knjizi „Povratak u domovinu” („The Native’s return”).

Adamič se kao četrnaestogodišnjak doselio u SAD i postao književnik koga su pretežno zanimale socijalne teme. Njegov roman „Smeh u džungli” dobio je Gugenhajmovu nagradu, što ga je istaklo u američkim književnim krugovima. Sarađivao je u mnogim uglednim novinama i časopisima, a značajnu ulogu imao je i tokom Drugog svetskog rata, kada je, u službi partizanske propagande, istupao protiv generala Dragoljuba Mihailovića. Za svoj politički angažman i veze s jugoslovenskim komunističkim vlastima, Adamič je platio visoku cenu: nastradao je 1951. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Nađen je mrtav na zgarištu svoje kuće, nakon dva neuspešna atentata i mnogih pretnji.

Predviđanje

Adamičevi tekstovi o kralju Aleksandru iz oktobra 1934. imali su veliki odjek u američkoj javnosti. Najuglednije novine objavljivale su odlomke iz njegove knjige o Jugoslaviji i prenosile piščeve izjave i intervjue date posle atentata. U njima se diskretno hvalio da je predvideo kraljevu smrt, jer je za vreme boravka u Jugoslaviji uočio velike političke i ekonomske probleme i čuo za grupe koje se, „nošene najvišim patriotizmom, spremaju da ubiju tiranina”.

Tvrdio je da je saznao da je monarh bio u stalnom strahu od atentata i da je često postajao potpuno nepoverljiv i imao napade panike zbog kojih je, ponekad nedeljama, svake noći spavao u različitim sobama i dvorovima. Čuo je i to da je kralj raspolagao s 15.000 tajnih agenata, čiji je zadatak bio da „špijuniraju i terorišu političku opoziciju”. Pored toga imao je, navodi Adamič, najveći broj telohranitelja u moderno vreme, čak „40.000”. U Jugoslaviji je, kaže, imao priliku da vidi muškarce i žene koje su mučili u kraljevskim zatvorima: „U pola tuceta državnih zatvora je 2.000 muškaraca i žena – komunista, hrvatskih i makedonskih nacionalista, koji služe kazne 1 do 15 godina zbog političkih razloga”. Te „dokaze o teroru i nečovečnom postupanju s političkim zatvorenicima u Jugoslaviji”, dobio je, inače, od slovenačkih komunista i budućih vlastodržaca Edvarda Kardelja i Borisa Kidriča. Adamič je imao potrebu da čitaoce upozna i s činjenicom da je kralj posebno zazirao od komunista i da zbog toga nije želeo da se u Beogradu razvija industrija, jer se plašio postojanja brojnog proletarijata u prestonici.

Susret

Opisao je, takođe, i svoj susret sa stradalim monarhom. Najpre je želeo da odustane od čekanja na audijenciju, ali se ipak vratio u Beograd jer ga je jedan hrvatski prijatelj ubeđivao:

„Ako bi imao priliku, sigurno bi želeo da upoznaš Musolinija, Staljina i Hitlera? Aleksandar je najvažnija ličnost u zemlji, duša diktature. Svašta može da mu se dogodi narednih godina. Nikolaj od Rusije, Vilhelm od Nemačke, Karlo od Austrije, Alfonso od Španije, ko zna, možda je Aleksandar sledeći?!”

Dosta toga rečeno je o Jugoslaviji i njenim narodima. Ipak, mnogi Amerikanci imaju pogrešan utisak o tome jer su agitatori i politički neprijatelji Jugoslavije proširili glasine da se njeni stanovnici, koji pripadaju različitim nacijama, međusobno aktivno mrze i da ih tiranska vlast drži zajedno protiv njihove volje. Istina je da svi Jugosloveni – Srbi, Slavonci, Bosanci, Hercegovci, Dalmatinci, Crnogorci, Hrvati i Slovenci pripadaju istoj rasi, govore istim jezikom i dele zajedničke nacionalne ideale i tradicije.

Završetkom Prvog svetskog rata, kralj Aleksandar je obezbedio političko jedinstvo u zemlji i stvorio moćnu i bogatu državu. Sloveni na Balkanu su to pozdravili sa oduševljenjem, ali je bilo potrebno vreme da se svi narodi prilagode novim uslovima.

Ja sam rođen u Hrvatskoj. Hrvati i Slovenci nikada nisu bili u poziciji da se bore za svoju nezavisnost. Srbi su bili ti koji su se najviše borili i cena izvojevane slobode plaćena je srpskom krvlju. Svi istinoljubivi Hrvati i Slovenci toga se sećaju sa zahvalnošću. Takođe, oni su svesni da Srbi imaju najveću sposobnost i iskustvo u ratovanju i da su najpozvaniji i najspremniji da upute svoje snage u kriznim trenucima za zemlju.

Od kako je naporima kralja Aleksandra ujedinjena, Jugoslavija je bila napadana od strane političkih neprijatelja koji su sve učinili da je razbiju, sejući seme nesloge i šireći maliciozne glasine. Tako se, na primer, knjiga Luja Adamiča „Povratak u domovinu”, koju je navodno pisao pod pokroviteljstvom Gugenhajmove nagrade za književnost, bavi političkim klevetama i optužbama da su vladar Jugoslavije i njegove ideje nepopularne, kako u zemlji tako i ovde (u Americi). Adamičevo optuživanje kralja za razne stvari može biti odbačeno sa prezirom, ali jedna stvar ne može biti ignorisana. Knjiga sadrži tvrdnje koje velikog i neustrašivog čoveka, koji je predvodio svoj narod u krvavim bitkama predstavljaju kao slabića u smrtnom strahu od atentata. Navodno, kralj je svake noći spavao u drugoj sobi i izbegavao javna mesta dok ih stotine njegovih pomoćnika ne obezbede za njegovo pojavljivanje. Takve klevete urezale su se duboko u srce svakog lojalnog Jugoslovena.

Gospodin Adamič je veoma glasan kada opisuje mržnju i neslogu između Hrvata, Slovenaca i Srba, ali nedavni događaji opovrgnuli su njegove tvrdnje. Zemlje, koje su po mišljenju Adamiča u otvorenom sukobu, pokazale su svoju odanost kralju poput Srbije. O tome je pisano u više izveštaja „Njujork tajmsa”, među kojima je i izuzetno snažan i dramatičan opis sahrane kralja Aleksandra.

Smrt kralja uzdrmala je zemlju do temelja, ali se neprijatelji Jugoslavije uzalud nadaju njenom razbijanju. Plemenita krv velikog čoveka samo će doprineti jačanju zajedništva svih delova zemlje. Aleksandar će zauvek živeti u sećanju svog naroda kao herojska figura impozantne veličine. Poput Vašingtona i Linkolna Jugoslavije – kao Vašington sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlju od ugnjetavanja; kao Linkoln mudar vođa i patriota koji je završio u mučeništvu.

Primetio je da ga je ministar dvora primio hladno i da u pres-birou i kraljevoj Kancelariji nisu želeli da mu omoguće audijenciju, ali da je prevagnula procena da će ga zadiviti kraljev šarm. Veče pre audijencije, u hotelu ga je posetio jedan bivši ministar koji je u to vreme bio „u pasivnoj opoziciji prema kralju” i rekao mu sledeće:

„Upoznaćeš najzanimljivijeg čoveka, čoveka velikih sposobnosti i kapaciteta za rad. On je verovatno najvredniji vladar u današnjoj Evropi. Kad je u Beogradu on je za stolom od 8 ujutru do 10 uveče”. Tokom audijencije, kaže Adamič, nije pitao kralja ništa od onoga što ga je zanimalo. Vođen je kurtoazan razgovor, tokom koga su pričali o lepotama Jugoslavije, a kraljevski dvor na Dedinju podsetio ga je na nekadašnje holivudsko imanje Rudolfa Valentina.

Iznoseći svoj konačan sud o kralju Aleksandru, zaključio je zlurado da je u pitanju bio čovek svog vremena, „deo političkog gangsterizma”, koji se razvio u Evropi posle rata, „u istoj kategoriji vladara čvrste ruke, kao što su Musolini, Hitler, Pilsudski i ostali tirani i diktatori”. Jedino pozitivno što je primetio kod pokojnog kralja bili su šarm i „demokratičnost” u ličnim kontaktima:

„Kao i svi tirani i kralj Aleksandar bio je veoma šarmantan. Bio je glumac čija je specijalnost šarm. On je bio Srbin, a Srbi su istinski i duboko demokratski narod. Njegov šarm i demokratičnost bili su, međutim, trikovi kojima je krio svoju pravu prirodu vladara apsolutiste.”

Kraljevu potrebu da sve ima pod svojom kontrolom, Adamič je ilustrovao podacima da je čak određivao i dvorski meni, kao i to koga će kraljica smeti da primi u audijenciju. Nije propustio da pomene i Aleksandrovo bogatstvo, nazivajući ga najbogatijim čovekom u Jugoistočnoj Evropi, koji je godišnje dobijao milion dolara iz državne kase: „Iako je Jugoslavija jedna od najnerazvijenijih država u Evropi, kralj Aleksandar je, uz japanskog cara, najplaćeniji vladar na svetu”.

Adamičevi maliciozni tekstovi uklapali su se u postojeću sliku o Balkanu i bili su praćeni mnogim drugim napisima, u kojima je, s dosta predrasuda, jugoistok Evrope doživljavan kao prostor gde su „metak, nož i otrov” i dalje važni argumenti u političkom životu.

Citiran je i pisac Konrad Berkovici, rumunski Jevrejin koji je živeo u SAD, po čijem su mišljenju „Srbi najveći šovinisti u Evropi, možda i u celom svetu” i da su zbog toga uvek u ratu.
Neke novine prenele su i vest iz bečke štampe da je princ Đorđe, stariji brat pokojnog kralja, pobegao iz zatvora u Nišu i da se bori da zauzme tron. Oglasili su se i predstavnici ustaške organizacije, nazivajući ubistvo kralja herojskim činom.

Odbrana

Na ovakve napade trebalo je uzvratiti odlučno, jer afirmativnih tekstova o stradalom kralju i njegovoj državi nije bilo mnogo. „Njujork džornal” objavio je intervju sa Džonom D. Prinsom, profesorom Univerziteta Kolumbija, uglednim slavistom i bivšim američkim poslanikom u Beogradu. On je rekao da je Aleksandar Karađorđević „najbolji kralj koga je ikad upoznao”, da je bio neustrašiv i osoba koju su čak i politički protivnici lično voleli. Prepričao je i neke anegdote koje su oslikavale kraljevu ličnost. Agencija AP podsetila je čitaoce na kraljevu ulogu u vreme rata, kada je vodio „hrabru malu srpsku vojsku” protiv Austrijanaca, a njujorški „Dejli njuz” branio je uspomenu na umorenog kralja od Adamičevih optužbi da je bio „krvožedni zločinac”.

Nekoliko dana kasnije, u najuticajnijem listu, „Njujork tajmsu”, oglasila su se, jedan za drugim, dva najuglednija američka Srbina: Mihajlo Pupin (1854–1935) i Nikola Tesla (1856–1943). Veliki naučnici osetili su potrebu da uzvrate na Adamičeve napade na ubijenog kralja. Pupin je svoje pismo pod naslovom Jugoslovenski savez (The Yugoslav Union) objavio 20. oktobra, a 21. oktobra objavljeno je Teslino pismo pod naslovom U čast kralja Aleksandra (Tribute to King Alexander). Obojica su želeli da američkoj javnosti približe i objasne prilike u Jugoslaviji i ulogu kralja Aleksandra u nastanku i opstanku jugoslovenske države.

Pupinu je bilo važno da američki čitaoci shvate da je jugoslovenski monarh nastojao da čini ono što bi činio i bilo koji drugi vladar, koji je suočen s brojnim neprijateljima: da stvori snažnu državu s jakom vojskom. Poznati naučnik je tvrdio da je pokojni kralj uživao podršku naroda u svim svojim nastojanjima, a da Luj Adamič to ne može da shvati, jer je postao boljševik koji se „zalaže za novi rat koji treba da pripremi svet za komunistički preporod”. Takav čovek je, po Pupinovom mišljenju, „poslednji na svetu koji može da razume najviše ideale jugoslovenske države kojima se u svojoj vladavini rukovodio pokojni kralj Aleksandar”.

Nikola Tesla je, takođe, upozorio na postojanje brojnih agitatora i političkih neprijatelja Jugoslavije koji šire glasine, zbog čega mnogi Amerikanci imaju pogrešan utisak o jugoslovenskim prilikama. Jedan od takvih je, po mišljenju genijalnog naučnika, i Luj Adamič, čija se knjiga „Povratak u domovinu” bavi političkim klevetama i optužbama protiv pokojnog kralja i njegove države.

Posebno mu je zasmetalo predstavljanje kralja Aleksandra kao slabića koji je u stalnom smrtnom strahu od atentata i koji svake noći spava na drugom mestu. To su, za Teslu, bile najteže uvrede, koje su se urezale „duboko u srce svakog lojalnog Jugoslovena”.

Želeo je i da podseti američku javnost na srpske žrtve u Prvom svetskom ratu: „Srbi su bili ti koji su se najviše borili i cena izvojevane slobode plaćena je srpskom krvlju. Svi istinoljubivi Hrvati i Slovenci toga se sećaju sa zahvalnošću”.

Nazivajući pokojnog kralja jugoslovenskim Vašingtonom i Linkolnom, jer je, kao Vašington, bio sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlju, a, kao Linkoln, mudar vođa i patriota koji je završio u mučeništvu, Tesla je bio ubeđen da će pokojni kralj zauvek živeti u sećanju svog naroda kao herojska figura impozantne veličine.

Na ovaj način su dvojica genija srpskog porekla, koristeći svoj ugled širom Severne Amerike, pomagali da se slika o jugoslovenskoj državi, a posebno o srpskom narodu i njegovom vladaru, barem malo, promeni.

Politikin zabavnik