Ti plaviš, zoro zlatna

Ti plaviš, zoro zlatna/ Tvoj sjajni blista zrak,
Svi srećni tebe slave – / Ja ljubim groba mrak.
Ti plaviš. „Eto krasne!“ – / Čuje se sveta klik,
Ja, pevac, suze lijuć,/ Tvoj rujni kunem lik.
I bežim – kuda? Ne znam!/ Usamljen tražim lug,
Pokoja nigde nemam,/ Plač mi je verni drug.
(prota Vasa Živković, „Ljubopevac“, 1839)

Piše Dragan R. Mlađenović

Čuveni srpski pesnik, prota Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 – Pančevo, 25. jun 1891) rođen je u domu pančevačkog sveštenika Todora Živkovića.

Kao student prava u Pešti, a boraveći na raspustu u rodnom Pančevu, Vasa se zagledao u lepu Jelenu–Lenku, ćerku uglednog Pančevca Vićentija Kostića. Zahvaljujući toj bolno–neostvarenoj ljubavi, student prava, a kasnije prvi pančevački paroh, otkriva u sebi snažan pesnički dar. Neobuzdan mladalački zanos izazvan pesnikovim ljubavnim patnjama pretočen je u lepe romantičarske stihove pesama trajne vrednosti: „Ti plaviš, zoro zlatna“ („Ljubopevac“, 1839), „Niči, niči, krine beli“ („Cvet“, oktobar 1842) „Kud me vuku čudne slasti“ („U noći“, 1857), „Ah, kad tebe ljubit ne smem“ („Moji jadi“, 1857)…
Iako je bio temeljno i visoko učen čovek, budući prota Vasa je kao pesnik smatrao da „svaki sočinitelj valja na jezik kojim piše da pazi i tako da se izrazi, da ga svaki razume“. I zato su pesme prote Vase Živkovića, zahvaljujući svojoj pamtljivoj jednostavnosti, iskrenosti i nadasve razumljivosti, vrlo brzo otišle u narod, i toliko su pevane na poselima, podoknicama (pod prozorom devojke) i po kafanama, da su na kraju proti Vasi pripisivane i pesme koje on nije ispevao. S druge strane, za mnoge protine pesme autor je zaboravljen, i tako su one potvrdile svoju trajnu vrednost ušavši u riznicu narodnog blaga.

Glavna ulica u Pančevu i Uspenska crkva u kojoj je prota Vasa služio ceo radni vek
Godine 1844. Živković je završio Vršačku bogosloviju, a sledeće 1845, posle smrti svog oca, prote Todora, u Uspenskoj crkvi biva rukopoložen za pančevačkog paroha i nasleđuje prvu pančevačku parohiju svog oca.
Protina supruga Ana umire 1855. godine u 29. godini života. Dve godine kasnije (1857) prota Vasa je ispevao pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem,/ drugu ljubit neću ja“. Prota Vasa je zatim rešio da više ne piše stihove i da se sasvim posveti kulturnom, prosvetnom i političkom radu.
Pančevački trgovac Stanko Krestić, muž gospođe Jelene–Lenke u koju je prota Vasa bio nesrećno zaljubljen celog života, umro je 4. juna 1859. godine. Prota je tada ponovo počeo da piše pesme ljubavne čežnje. Ali gospa Lenka se iste 1859. (takoreći hitno) preudala u Vršcu za Đorđa Popovića, rođenog brata velikog srpskog komediografa Jovana Sterije Popovića (Vršac, 1806–56).
I te 1859. godine prota Vasa doživljava najtužniji trenutak svog života – upravo on venčava supružnike pred oltarom Uspenske crkve u Pančevu! Na dan Lenkinog venčanja prota Vasa je ispevao pesmu „Oproštaj“ koja počinje ovim stihovima:
„A mladuna rasplakana/ Belom rukom na me maše,
Srca nam se razumeše,/ Sastaše se oči naše“.
Još dok ju je venčavao prota Vasa je bio u nedoumici. Da li je baš tako ili mu se to samo čini. U Lenkinim očima on vide nešto nalik čežnji, i zato uzvraća:
Ja bez tebe živeti ne mogu/ Za tebe se molim kod oltara,/
Molim Boga da mi piti dade/ Rajske slasti sa tvojih usana…
A, onda i ovo:
„Zbogom, mili, zbogom, mila!/ Poslednje nam reči biše,/
Kad mi Lenke više nema,/ Nek i pesme nema više!“
Pre nego što je trajno odložio svoju liru, prota Vasa je, utehe radi, 1859. ispevao svoju labudovu pesmu koju je nazvao „Moja nadežda“:
Miruj, tužno moje srce, toliko ne stradaj,
Iz tuge se radost rađa – boljemu se nadaj!
Bolovi će tvoji proći, odla`nuće tuga,
Još ti nisi izgubilo milenoga druga.
Ako sada oči moje zalud Lenku traže,
Neće tako dovek biti – nadežda mi kaže,
Ta svanuće, oj, i meni, i kucnuće časak
Da ja opet njezin čujem milozvučni glasak;
Da je ljubim, moje zlato – preoteto blago,
Da ja pevam do sitosti što je srcu drago.
Ah, da neće ona meni postati neverna?
Glas nadežde odgovara: verna ti je, verna,
Njeno srce kod tebe je – i za tobom bije,
Oj, ne boj se, za te Lenka još umrla nije.
Miruj, dakle, srce moje, toliko ne stradaj,
Iz tuge se radost rađa – boljemu se nadaj!
***
Ljubavne pesme prote Vase posvećene voljenoj Lenki sačuvane su na prilično čudan način: ćerka Lenkinog brata dobila je ime Lenka po svojoj tetki. Kao i tetka, bratanica Lenka je bila veoma lepa devojka. Udala se za generala Manojlovića u Opovu. I bratanici su mnogi pesnici posvećivali ljubavne stihove. Posle smrti bratanice Lenke, na tavanu njene kuće pronađen je sanduk na kome je stajalo ime Đorđa Sterije Popovića. Među brojnim pesničkim rukopisima pronađene su i pesme prote Vase Živkovića posvećene njenoj tetka Lenki.

***
Najlepše i najpoznatije ljubavne pesme prote Vase Živkovića nalaze se u
sledećim knjigama i antologijama:
– Najpre je pesnik Milan Ćurčin objavio sabrane „Pesme Vase Živkovića“ (Beograd,
1907);
– U „Antologiju starije srpske poezije“ (Srpska književna zadruga, Beograd, 1972) Mladen Leskovac je uneo četiri protine pesme: „Ljubopevac“, „Cvet“, „Mladoj nevesti“ i „U noći“;
– BIGZ i SKZ počeli su 2004. da izdaju „Antologiju srpske poezije u osam knjiga“ Petra Milosavljevića u koju je antologičar uneo tri protine pesme: „Ljubopevac“, „Mladoj nevesti“ i „U noći“;
– Goran Maksimović u svoju „Antologiju ljubavne lirike srpskog romantizma“ (2005) unosi pesme: „Mladoj nevesti“, „Moji jadi“, „O prstenu“ i „Moja nadežda“;
– Najviše protinih pesama uneo je pesnik Slobodan Rakitić u svoju „Antologiju poezije srpskog romantizma“ (Srpska književna zadruga, Beograd, 2011): „Ljubopevac“, „Cvet“, „Moji jadi“, „U noći“, „Moja nadežda“ i odlomak pesme „Grob Obilića“.

***
Za kraj, evo lepe i iskrene pohvale koju je pesniku proti Vasi Živkoviću uputio veliki srpski pesnik i pisac Miloš Crnjanski (1893–1977): „Nisu uspeli da ga dovoljno proslave. Nisu ga pokolebale pohvale sa svih strana, ni pisma prijatelja, ni pozivi, ni ponude redakcija. ZAVRŠIO JE ŽIVOT BEZ NAJMANJE ŽELJE ZA SLAVOM“.