Титов син

Пише: Небојша Јеврић

Годинама у новинама гледам лица Титулара својине. Оних који глуме власнике.

Не сећам се да сам икад прочитао причу о неком ПРАВОМ власнику.

Углавном се и не зна ко су они. Тихи власници.

Титулар својине има право на добар ауто, старлету-ластавицу која је можда и моћнија од њега, новац за трошење по кафана на вечере, гардеробу и џепарац. На бесплатан кокаин.

Ако му се случајно деси да поверује да је прави власник, ваде га са чакљама из реке.

Годинама гледам људе са екрана који причају као да су власт, а у ствари су „титулари власти“, којим је истинска власт завезала тестисе клавирском жицом, па их онда помало пуштају да лете.

О оним који су Тиха власт не прича се и не пише никад.

Тиха власт највише цени анонимност, моћ и тек на крају новац који им и не треба, јер је све њихово.

Ретко се деси, то само рат може да донесе, да нека Будалина Тале, какав сам био, поцепан, прљав, изгладнео, увек супијан са шлемом на којем је отпозади писало „НЕ ПУЦАЈ БРАТЕ“, и са лажном тетоважом око врата, ја шофер оклопног бицикла, дођем у прилику да неког од њих упознам.

Али урадио сам нешто што је дежурно око сматрало јунаштвом, а ја само епизодом на путу према „смртици“ за којом сам трагао.

„Шта хоћеш да урадим за тебе?“, питао ме.

Мени није требало ништа сем бокс дувана и флаша ракије и нисам знао шта да тражим нити ко је човек који ме је питао.

„Идем у тај град Д. Тамо новинари никад не долазе. Никад о њему није нико писао. Хоћу да ми обезбедиш сусрет са првим човеком среза. Не некаквим лажњацима и титуларима власти, хоћу само првог човека да видим насамо!“

Црни џип је превео преко планина и у мрак смо стигли до усамљене куће на предивном пропланку крај којег је протицала река.

Иза мене је горео пут. Примицао се крај рата.

Хтео сам да знам где сам био, ко сам био и шта сам радио.

Брката момчина ме је увела у кућу.

У дневној соби горео је камин, биле су ту слике, сто у дуборезу, фотеље, ловачки трофеји.

„Шеф вас чека у својој соби.“

Ушао сам у собу у којој је био војнички кревет, дрвени сто и на њему флаша ракије. На чинканом тањиру лук и сланина и две столице. На крају стола стари црни телефон са бројчаницима. Зидови окречени у бело.

Никад бољу ракију нисам пио, а бар сам се сахрана и покајања наобилазио.

Пепељара до пола пуна пикаваца. Пушио је неке цигаре без филтера какве никад нисам видео. Пушио је много и седи бркови су му били жути. Очи плаве. На лицу упркос година ниједне боре.

(Бојао сам се лица без бора. Они који знају разумеће)

И уз ракију почела је прича.

Састављао сам коцкице у мозаику које су ми недостајале.

У свитање све ми се ујаснило.

„Ово је само за лично информисање“, два-три пута ме упозорио.

Пресецао ме леденим погледом убице од којег ми се ледила крв у жилама. Оног ко је имао овлашћење да некажњено убије.

Били смо завршили ратне приче кад сам га као узгред упитао: „А друг Стари!“

„Хедониста“, са презиром је рекао. „Црвени Распућин!“

И испричао ми причу коју сад вама причам:

„Јављено је одозго да долази у наш град и да ће ноћити.

Да убије великог тетреба.

Било је то време кад се они паре и кад их сваки ловац може одстрелити. Истребљени су свуда сем у нашим шумама.

Ослепе и оглуве од љубавног зова.

Дошао је друг из протокола да све припреми.

Хтео је да ноћи и имао посебан захтев: Младу скојевку у плододанима.

Није је било лако пронаћи али смо је нашли. Била је то учитељица, ластавица, удата за нашег човека.

Муж је без речи пристао. Ко не би пристао да гаји Титовог сина? Она по дану није излазила из куће да би јој лице било бело а не као код сељанки.

После месец дана стигао је.

Пио се чивас. Јела су специјалним возилом допремили заједно са куваром.

После вечере се плесало.

Пијан док су плесали вадио јој је из дубоког деколтеа хаљине кројене у Загребу белу чврсту дојку.

И музика је обезбедио протокол. Ништа није било препуштену случају.

Одвео је на крају у собу а у зору смо ишли да одстрели заљубљеног тетреба.

Страдан је отишао хеликоптером до аеродрома, где га је чекао авион.

Данима смо чекали резултате гинеколога. Сви упућени. Кад је јављено да је трудна направили смо велику прославу у градском хотелу. Цео градски комитет, Удба, ластавице. Муж и трудница на челу стола. Није мала ствар: Титов син из нашег места.

За време њене трудноће, муж лепотан, дуге рано поседеле косе, почео је да нам прави проблеме.

Радио је као професор математике и завео седам ученица из разреда. Није се крио.

У касаби то се није могло ни сакрити.

Звали смо у кабинет и речено нам је да га пошаљемо у министарство.

Добио је стан салонац у центру Сарајева. Она доживотно породиљско. Узгред, обећана му је дипломатска каријера.

Живео је сањајући амбасадорско место које никад није добио.

Она је родила сина којег је муж обожавао. Сви су се упућени надали напретку касабе.

Новим путевима. Унапређенима. Одржавали везе са мужем.

Његов брат је постао секретар комитета.

Под будним оком оца и Службе мали је растао.

Трудили су се да буде одликаш.

Да се бави борилачким спортовима. Од десете почео је да иде у стрељану.

Да пуца у покретне мете. Ту је показао велики дар.

Послат је у Москву на школовање. Ишчекивања су била велика.

Нарочито у фамилији. Ходали су улицама на посебан начин подигнуте главе. Осећали се као племство. Били поносни на одзиву.

Није се мање ни гордила мужевљева фамилија. Њихово презиме је носио Титов син.

Као гром из ведра неба, после две године, стигла је страшна вест: ‘Убијен у обрачуну са грузијском мафијом.’

Е то можеш написати кад ја умрем!“, рекао ми је старац без бора, али са ожиљком од метка на лицу.

Док ме је црни џип возио пут Грачца у Лици да стигнем за укрцавање на Оклопни воз сећао сам се речи Ричарда Бартона после снимања „Сутјеске“:

„Најтеже је глумцу да глуми глумца!“

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: