Точак
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Уз ватру, точак је изум који је човјека издвојио из животињског стада и покренуо човјечанство путем цивилизацијског успона. Ватра је „дар са неба“, појава која је својом громовитом најавом у почетку изазивала страх, али, временом, човјек је научио да њоме овлада и „припитоми“ је за своје потребе. Точак је, пак, нешто друго, јер не постоји у природном облику и морао је бити смишљен и осмишљен. Ко је год и кад је год то учинио, могао је слободно да изговори ону чувену реченицу америчког астронаута Нила Армстронга: „Ово је мали корак за човјека, а велики за човјечанство“! Јер, точак је био и остаје онај корак који нас је, као врсту и као цивилизацију, довео довде гдје јесмо.
Точак се, углавном, креће напријед и симболична је снага која значи успон, успјех и напредак. Точак је, преведен у коло, симбол и среће, радости и весеља и, можда негдје у свом најдубљем смислу, точак је апотеоза судбине. Али, на жалост, постоје точкови које тјерају да вуку уназад, у бездан и сумрак. Један такав котрљао се се јуче путевима према Мокрину. Питома и благородна равница Војводине требало је, по нечијем монструозном науму, да читаву Србију, по ко зна који пут у историји, обезглави и врати уназад.
Шта год ко мислио о њему, како год процјењивао његове људске и политичке квалитете, и његов највећи мрзитељ мора, макар себи и у себи, да призна: Александар Вучић је покренуо Србију и снажно је повукао напријед. У окружењу, спољашњем и унутрашњем, које је све друго осим конструктивно и инспиративно, он је налазио и налази мотив, визију и снагу за планове, одлуке и потезе који су значили и значе напредак у сваком погледу. Али, као мало гдје у свијету, та његова снага и упорност, у Србији и око Србије тешко се праштала и прашта. И, након што су узалудно у Вучићев точак развоја Србије податурали клипове, ти који не праштају, одлучили су да му, као једини начин да га уклоне, откину точак.
Чињеница је да, мање – више, свака напредна држава, окренута себи и сопственом развоју, има свој „Далас“. Србија их је, на жалост, у својој државној историји, имала више. Кад год се, као држава, уздигла, кад год се одупрла и хтјела да буде своја, слободна и независна, плаћала је то својом најскупљом главом. Од Карађорђа наовамо, покушаји да се Србија, ако не уништи а оно макар потчини, успори или заустави, имали су ту, најскупљу, цијену и данак у крви.
Србија данас свим средствима савремене демократије, споља и изнутра, настоји да се позиционира као модерна, суверена и независна држава. Највећи допринос тим настојањима несумњиво даје Александар Вучић. А то се онима који планирају и спроводе преуређење нових (старих) међународних односа никад није и никад неће допасти. У Европи која све дубље тоне у каљугу ропског једноумља, каквог ни у стаљинизму није било, та и таква Србија, и Вучић на њеном челу, нијесу добродошли. Уосталом, као и Словачка са Фицом и Мађарска са Орбаном. Сваки глас неслагања са неофашистичком линијом безусловне послушности која се пројектује из Брисела, коју пројектују Берлин, Лондон и Вашингтон а емитује Брисел, настоји се угушити по сваку цијену и свим средствима. Па и откинутим точком.
Ово са точком јесте најозбиљнији али не и први насртај на Вучића и његову породицу. Отворене пријетње и позиви на његово смакнуће, који долазе чак и од оних који су „на брду“ и који би требало да виде и шире и даље, постали су готово свакодневна N1 атмосфера којом се настоји угушити Србија. Али, занимљиво, кад нека грађанка, огорчена дешавањима на београдским улицама, пљуне у правцу деканице једног од факултета, тужилаштво одмах „формира предмет“. Насупрот томе, на Вучића, његову и главе његове породице, сезона лова је отворена читаве године, а тужилаштво ни да бекне.
Точак у Мокрину јесте пао, али аутомобил којим Вучић вуче Србију напријед и даље гура несмањеном брзином. Упркос томе што се већинска Србија згражава оним што јој се дешава. Згражава, али ћути. Угнула главу и ћути и њена академска елита која дозвољава да у њено име говоре трећеразредни професори и декани. Ћути и већинска студентска заједница и гледа како њен далеко мањи дио, који више не зна ни шта тражи нити шта је добио, држи земљу у опсадном стању. Ћути и трпи и огроман број исфрустрираних грађана. И беспомоћно посматрају како они који би хтјели другу и другачију Србију, Србију на кољенима, Србију без Косова и Војводине, заклоњени иза студентског бунта, покушавају да његовом снагом надомјесте сопствену немоћ.
Поштено је и демократски је неслагати се са влашћу и борити се за њену смјену. Поштено је и демократски је протествовати против ње. Али није поштено и није демократски тај циљ сакривати и умотавати велом туге која је ранила Србију. Јер, надстрешнице су падале и падаће још, и онда кад несрећни Весић и остали буду далека српска прошлост. Али, нигдје и никад због пада много већих и значајнијих инфраструктурних објеката, са дакеко већим бројем жртава, нијесу падале владе.
„Србија је велика тајна“, писао је својевремено Оскар Давичо, али одавно није никаква тајна да је ова и оваква Србија, да су предсједник Вучић и његова екипа, на мети бројних међународних центара моћи и ништа мање бројних и ништа слабије плаћених домаћих измећара. Али, једина два начина да се дође до Србије по њиховој мјери и жељи су или избори или насиље и грађански рат. Србија је искусила оба, и сви они који имају макар и зрнце соли у глави знају који је избор прави. С тим што не би требало да се заборави да свака батина има два краја.
Точак је пао али Србија иде даље. Предсједник Вучић, дубоко свјестан ризика и озбиљности ситуације, своју главу држи високо, јер она је цијена успјеха и опстанка Србије. И он то не крије, и није га страх. Али, требало би да буде страх Србију која би на тај удар, не на Вучића и његову главу већ на њу саму као државу, требало да реагује – државнички. Макар онолико колико је реаговала кад је она истраумирана и сиромашна грађанка пљунула на добро плаћену деканицу неког од закључаних београдских факултета. Макар толико.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Шта год ко мислио о њему, како год процјењивао његове људске и политичке квалитете, и његов највећи мрзитељ мора, макар себи и у себи, да призна: Мило Ђукановић је покренуо Црну Гору и снажно је повукао напријед. У окружењу, спољашњем и унутрашњем, које је све друго осим конструктивно и инспиративно, он је налазио и налази мотив, визију и снагу за планове, одлуке и потезе који су значили и значе напредак у сваком погледу. Али, као мало гдје у свијету, та његова снага и упорност, у Црној Гори и око Црне Горе тешко се праштала и прашта.
Sve je dobro što se dobro svrši, ali i pored toga istraga jučerašnjeg incidenta mora da bude odlučna i odlična.
Ovako izgleda kolumna kada je piše vrsni novinar, a ne kao one iz Danasa ili sa portala Direktno što pišu priučena piskarala.
Emilo Labudović kao i uvek pogađa u centar svojom kolumnom.
Док неки желе да виде Србију слабу и подељену, Вучић је човек који не дозвољава да се национални интереси подређују страним центрима моћи. Његова политика баланса између Истока и Запада један је од највећих успеха српске дипломатије у савременој историји.
Сви велики државници у историји су се суочавали са нападима и покушајима дестабилизације. Вучић није изузетак, али његова одлучност и борба за независну и суверену Србију показују да није човек који одустаје под притиском.
Александар Вучић је лидер који је, упркос бројним притисцима и саботажама, успео да покрене Србију у правцу економског напретка и политичке стабилности. Његова упорност и визија омогућиле су изградњу инфраструктуре, привлачење страних инвестиција и јачање међународног угледа Србије.
Bila je to potencijalno vrlo opasna situacija. Hvala Bogu da je sve dobro prošlo.
Vučić je lider broj jedan u Srbiji, hteli to da priznaju ili ne.Rezultati su iza njega .
Ovo je strašna situacija, hvala bogu da niko nije nastradao se
Vučić je lider koji je Srbije doveo do značajnog napretka uprkos svim izazovima. Njegova odlučnost i vizija su ključni za budućnost naše zemlje
Dok su drugi samo pričali i obećavali, Vučić je gradio puteve, fabrike i bolnice.
Dok se opozicija bavi blokadama i cirkusom, Vučić radi i donosi konkretne rezultate za narod.
Samo Vučić može da sačuva stabilnost Srbije u ovim teškim vremenima.
Istraga mora ici u svim pravcima!
Predsednikova bezbednost mora biti na najvisem nivou!
Srbija mora da se brani on napada na nju
Strani faktor napada nasu zemlju i manipulise studentima
Predsednik Vucic nikada nece prestati da se bori za bolju buducnost nase zemlje
Емило, само да питам, по ком то начину обезбјеђења ВИП особе превозе у првом возилу???? Ко му је шеф обезбјеђења?
Napredak koji je Srbija ostvarila pod vođstvom Vučića ne može se osporiti. On je simbol stabilnosti i odlučnosti, uprkos svim pokušajima da ga osujete
Iako se suočava s kritikama, Vučić je pokazao nevjerojatnu snagu i upornost da pomeri Srbiju napred. Njegov rad i postignuća govore sami za sebe
Vučić je lider koji je Srbije doveo do značajnog napretka uprkos svim izazovima. Njegova odlučnost i vizija su ključni za budućnost naše zemlje.
Vučić je lider koji je Srbije doveo do značajnog napretka uprkos svim izazovima. Njegova odlučnost i vizija su ključni za budućnost naše zemlje
Најважнија ствар сада је да се утврди истина. Нека истрага буде брза и темељна, а сви ми ћемо подржати све кораке које предузму
Zašto nije dovoljno da protestuju na miran način? Ove blokade samo stvaraju probleme i ne pomažu u rešavanju njihovih zahteva.“
Svi mi imamo svoje obaveze. Blokade samo prouzrokuju gubitak vremena i frustraciju među običnim građanima.“
Opoziciji se zuri … pare nestaju, a nista postigli nisu… Ocajnicki povlace tako ocigledan, banalan pokusaj kao sto je atentan na Vucica koji srecom po Srbiju nije imao uspeha. Drugog pokusaja atentata ne sme biti.
Da li je moguce da se opozicionari sprdaju i na takvu opasnu situaciju kao sto je bila sa predsednikovim automobilom, pogotovo kada se nezna sta je prouzrokovalo isto.
Kako narod kaze – najteze je biti prvi u svom selu. Tako je i sa Vucicem. Najteze je biti prvi u Srbiji. Odavno je on medju prvima u svetu.
Istraga će pokazati šta se desilo sa točkom vozila u kome je bio Vučić, važno je da pomenuti točak nije imao značajniji uticaj na sudbinu Srbije.
Sa vozila u pokretu otpao je tocak dok je Vucic bio u njemu.Bože, spasi nas svakog zla i nesreće!
Velika sreća što je sve prošlo bez težih posledica. Predsednik Vučić je pravi lider, koji se uvek suočava sa svim izazovima, bilo da je to politička situacija ili ovakvi nesrećni incidenti.