Томо Смиљанић Брадина – сећање на великана

Пишемо и подсећамо о дометима; о Томи Смиљанићу Брадини. Отргнути од заборава.

Брадина у уметничком и етичком погледу слави лепоту изворне снаге планинске природе и карактера горштака, показујући тиме да су најснажније људске вредности, непоколебљиво чување народносног имена и вере, најчвршће очувани управо у најтежим животним условима и историјским околностима.

Тома Смиљанић Брадина, писац из Македоније (рођеног у мијачком селу Тресонче у Дебарској области 1888. године, а упокојеног у Београду 1969), окупљене су и штампане приповетке које је претходно објавио 1924. године у Скопљу у две збирке – На планини и друге приповетке из Македоније и Стојна и друге приповетке из Македоније.

Професор др Томо Смиљанић – Брадина, рођен је 12. маја/13. јуна 1888. године у мијачком селу Тресонче, крај Дебра. Потиче из сточарско трговачке породице, од оца Смиљана и мајке Достане, из рода Брадиноваца, због чега у презимену додаје и „Брадина“. Основно образовање започео је у родном селу код бугарског учитеља. На очево инсистирање трећи и четврти разред завршава у српској школи у Битољу, у коме завршава и српску нижу гимназију и полаже малу матуру (1899). Након тога одлази у Солун и српску гимназију „Дом науке“, у којој учи у вишим разредима и матурира (1906). Још као гимназијалац у Солуну почиње да пише, те прве радове објављује у ђачкој дружини „Дојчин“, која му штампа и издаје прву приповетку „Првенци“. По завршеној гимназији је био учитељ 5 година, како би издржавао породицу (бабу, мајку, петоро браће и сестру) оставши без оца Смиљана – хранитеља, којег су убиле качачке банде (1903), а бугарски комитет га осудио на смрт. Враћа се у родни крај и бива постављен за српског учитеља у школама у Тресончу, Мелничану и Галичнику (1906-1911), заједно се трудећи са својим бившим учитељем, Сотиром Ђорђевићем, да се одрже српске школе у мијачком крају и обнови рад српске цркве (Томин стриц Арсеније био је српски свештеник у Тресончу). Одлази у Београд 1911. године и уписује српску књижевност на Филозофском факултету, на наговор земљака, и поред тога што је оболео од тифуса. Добија стипендију од Друштва „Свети Сава“, а хонорарно је радио и код чувеног етнолога и географа Јована Цвијића, који ће му бити пријатељ и ментор.

По личном казивању и запису, Јован Цвијић је ноћио у његовој кући у Тресончу приликом истраживања, док је Александра Белића лично пратио до Галичника, ради филолошких истрађивања мијачких говора. Још као студент сарађује са београдским листовима и часописима: „Дело“ (1910), „Мали журнал“ (1911), „Правда“ (1912), „Балкан“ (1912). Свој први научни рад објавио је као прилог у Зборнику Јована Цвијића „Основе за географију и геологију старе Србије и Македоније“ (I-III, 1906-1911). Избијањем рата 1912. године, прекида студије и пријављује се као ратник-добровољац за ослобођење Јужне Србије. У борбама је учествовао у четничком одреду Војина Поповића – војводе Вука. У току 1913. године са српском војском борави у родном Тресончу. Један је од 1300 каплара „Ђачке чете“ из Скопља 1914. године, носилац Албанске споменице и многих других одликовања. Као и за време Балканских ратова и током Великог рата стиже да пише, те објављује своје кратке приповетке у листовима „Штампа“ (1914) и „Пијемонт“ (1915). Као наредник се повлачи преко Албаније, а бугарски окупатор му октобра 1915. године односи и уништава вредне рукописе. Доласком на острво Крф краће време обавља дужност преводиоца за француски језик. На Крфу објављује приповетке у „Српским новинама“ (1916), а касније и у америчком „Србобрану“ (1917). По наредби српске Владе одлази у Француску, у Клермон-Феран, где завршава студије географије и историје на Филозофском факултету са одличним успехом (1917-1919). Након рата у ослобођеној Јужној Србији ради као гимназијски наставник у Тетову (1920-1921), Скопљу (1921-1927) и Трговачкој академији у Скопљу (1927-1931), а краће време и као директор скопљанске Мушке гимназије. Поново одлази у Француску 1930. године, како би на свом старом факултету у Клермон-Ферану, одбранио докторску дисертацију „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци и њихови суседи у Јужној Србији“ (ориг. Ancienaes tribus serbes Les Mijaks, Les Brsjaks et leurs voisine dans la Serbie Meridionale“, Skoplje, 1930.), са успехом „Мисион онорабл“, поставши тиме први Јужносрбијанац – доктор наука. Већ следеће 1931. године је превремено пензионисан. Обављао је дужност народног посланика испред галичко-дебарског среза (1931-1934). Од 1935. године је именован за просветног инспектора, а од 1940. године постаје начелник Просветног одељења Вардарске бановине у Скопљу. Међуратне године јесу најуспешније за Тому Смиљанића. Путује у Француску, Швајцарску, Мађарску, Аустрију, Немачку, Грчку. Активан је члан Скопског научног друштва у Скопљу.

Своје приповетке, књижевне критике, драме и научне радове објављује у разним часописима, листовима, зборницима или као посебна издања: „Гласник географског друштва“ (Београд, 1920), „Јужна Србија“ (Скопље, 1922, 1935), „Црква и живот“ (1922-1925), „Трговински гласник“ (1925), „Народна старина“ (1925, 1931, 1937), „Српски етнографски зборник“ (1925, 1935), „Јужни преглед“ (Скопље, 1927-1930, 1937-1938), „Стара Србија“ (Скопље, 1928), „Вардар“ (календар, 1933), „Вардар“ (часопис, 1933, 1935), „Живот и рад“ (1934), „Видици“ (1939), „Гласник Скопског научног друштва“ (1940).

Већ 1924. године покреће едицију „Библиотека Македонија“, издавши прозна дела: „На планини и друге приповетке из Македоније“ (1924), „Стојна и друге приповетке из Македоније“ (1924), Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем“ (Прилеп, 1927), спев „Седи краљ“ (1925), „Песмарица“ (1929), поему „Краљ слободар – Краљ миротворац“ (1936), први чин драме „Идеалисти“ (Јужни преглед, 1937), описи „Канонска визитација Река“ (1925), роман „Горјани“, песме и приче за децу „Смиље и босиље“ (са поднасловом „Књига за децу“) и аутобиографију „Моје успомене до 1912“ (написана 3. марта 1933. г. у Скопљу, на захтев Друштва „Свети Сава“, председника др Тихомира П. Ђорђевића и секретара Главног одбора др Јована Хаџи Васиљевића). О његовом раду у овом периоду критички су писали Божидар Ковачевић (1924), Глигорије Глиша Елезовић (1925), Слободан А. Јовановић (1927, 1928, 1937), Ђорђе Ј. Киселиновић (1934) и други.

Учествује и у Другом светском рату, као резервни капетан И класе Југословенске краљевске војске. Бива рањен у борбама код Призрена, претрпевши контузију и губитак слуха. Из болнице је пребачен у Скопље на опоравак, али је након окупације био протеран и приморан да се трајно исели. Целокупну имовину и врло вредну личну библиотеку са вредним списима заплењују Бугари (1915. г. се понавља). До 1946. године радио је као наставник у Учитељској школи у Алексинцу, када је и пензионисан.

Од слома Краљевине Југославије никада није поново крочио у свој родни крај, нити показао жељу да се врати, разочаран политиком тадашњих комунистичких власти према маћедонским Србима, што је и сам био. До краја свог живота наставио је са писањем и истраживањем, поставши и спољни стални сарадник Српске академије наука и уметности, који му издаје више дела од којих се издваја „Старе народне мијачке песме“ (Гласник Етнографског института САНУ, ИX, 1960-1961). Своје радове објављивао је и у часопису „Пензионерски гласник“ (1955-1960). Умире у Београду 10. маја 1969. године.

МА историчар Милош Стојковић,

Српски културно информативни центар „СПОНА“ Скопље

Уводни коментар – Милутин Станчић

Извори: Стојановска, Јованка. Книжевното и научно дело на Томо Смиљаниќ-Брадина, Матица Македонска, Скопје 1994.

Максимовић, Горан. Српска Македонија у приповеткама Тома Смиљанића Брадине, Исходишта, број 8-2022, Темишвар-Ниш, 2022, стр. 113-128.

Томо Смиљанић Брадина, Из Македоније. Приповетке. Приредио Горан Максимовић. Центар за српске студије, СКИЦ Спона. Бања Лука – Скопље, 2022.
Мијаците – пример за истрајност,

Томо Смиљанић – Брадина, sr.wikipedia.org/wiki/Тома_Смиљанић-Брадина (приступљено 10. 5. 2023.)

Брадина – заборавениот македонски етнолог, https://novamakedonija.com.mk/makedonija/politika/bradina-zaboraveniot-makedonski-etnolog/ (приступљено 10. 5. 2023.)

Текст преузет са портала: СПОНА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: